Legenda o Medejcima – Isečak koji je želeo biti blog

Cele nedelje pisao sam ovaj blog, koliko sam stizao. Ma kakav i odakle dolazio kući, sat vremena pred san pisao sam, čak i tražio prateće fotografije po internetu. Juče sam prespavao dan, do sedam, i pisao celu noć pa je blog prerastao pristojne dimenzije, za jedan blog... Ovo je njegov jedan isečak. Blog je postao još jedna priča u online zbirci priča Verde Morbis. 

... Među svim onim knjigama bila je i jedna Povijest arhetipskih ratova i bitaka, u podnaslovu: taktika, oružja i opreme ratnika, autora Tadeussa P. Blanque-a (koliko sam iz retkih anegdota, prepričanih prepričavanja sa predavanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu poslednjih godina, uspeo saznati, T.P. Blanque je najverovatnije pseudonim samog Richard Lewinsohn-Morusa, koji je starijima poznat po jednoj drugoj istoriji - Historiji seksualnosti, kako je prevedena kod nas, u tadašnjoj FNR Jugoslaviji).

Kako bilo, skinuo sam tu knjigu sa police zbog imena. Možda mi je sam pomen arhetipa bio sasvim blizak u tim danima traganja, pa je prosto izronio, do tad nepomišljen naglas. Nekoliko puta sam je listao u pauzama, gledao retke ilustracije, i zanimao se načinom na koji je naglašavana sličnost japanskog samuraja XVI veka i Zulu ratnika, od upotrebe kože i drveta za oklope koji pre treba da uplaše i odbrane od udaraca tupim predmetima nego što protiv drugog naoružanog ratnika imaju stvarnu ulogu zaštite, veselilo me je da u pauzi zapamtim, pa odmah zatim zaboravim, kako se na svakom od tih jezika odakle su ratnici poticali, kaže komad naoružanja i opreme, šta se može prevesti na moj maternji, a šta ne. Naravno da sam bio skeptičan prema toj knjizi, jer u njoj, umesto jatagana, srpske sablje kako su ga Turci zvali, pominjao se samo serf (serph - kako je stajalo u tom izdanju, takođe na hrvatsko-srpskom, i netranskribovano). Ova me činjenica neko vreme odbijala da pažljivije prelistam knjigu u mojim rukama.

Serf je zapravo komad oružja zapanjujuće sličan jataganu, čije je poreklo, istoričari se svi slažu, pa i naši, nesumnjivo sa istoka, ali i da je vremenom postao zaboravljen u svojoj prapostojbini, ili je poprimio druge oblike, a ovde je gajen vekovima u gudurama, neizmenjen. Nisam pronašao ni u jednoj drugoj knjizi da se pominje serf o kom je T.P. Blanque pisao. Još čudnije mi je bilo to što je opisao i način upotrebe oružja: ...serphom se nije sjeklo s lijeva na desno ili s desna na lijevo, odozdo na gore ili odozgo na dole, u lučnim zamasima, kako je to običaj kod sablje ili mača, a nije se čak ni ubadalo kako je to slučaj sa floretom ili kratkim kopljima, već se sjeklo potezima k sebi, povlačeći oštricu po vratu ili ruci, kako bi suparnik bio onesposobljen ili u potpunosti eliminisan...

Čak ni prevodiocu ovo se nije učinilo poznatim da u napomeni doda: poput jataganom, ili je to učinio, ali je cenzor imao primedbe pa je u štampi izostavljeno.

Dakle, gorenavedeni opis u potpunosti odgovara opisu upotrebe jatagana. Veština korišćenja ovako neobičnog oružja, po konceptu u potpunoj suprotnosti od svih srodnih hladnih oružja, učila se od najranijih dana. Svedočanstvo o ovoj tradiciji ostavio nam je i poznati slikar Paja Jovanović. Wikipedia o njemu kaže:

Još kao student bečke Akademije, podstican sopstvenom radoznalošću ali i sugestijom profesora, gotovo svaki raspust je koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, Primorju, Albaniji, Bosni i Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove, nošnje, nakit, oružje.

Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr slike: Ranjeni Crnogorac, Mačevanje, Guslar, Kićenje neveste, U zasedi, Arbanas, Arnaut s čibukom, Izdajica, Umir krvi, Borba petlova... Ove slike su ga brzo proslavile u celom svetu, a naročito u Evropi koja je u to vreme bila veoma zainteresovana za zbivanja na Balkanu. Prvo priznanje dolazi već 1882. godine, na studijama u Beču, za sliku Ranjeni Crnogorac. Slika je bila izložena na godišnjoj izložbi Akademije, i za nju je dobio prvu nagradu i carsku stipendiju.

Navedena slika Mačevanje, ili Čas mačevanja, zapravo prikazuje scenu na kojoj otac i deda uče dečaka da barata jataganom, što će reći da je tradicija ovog oružja u ovim krajevima ostala živa i u poznom XIX veku kada je tehnika vatraneg oružja bila već znatno usavršena.

Međutim, jatagan je, prateći razvitak vatrenog oružja, u našoj ratnoj tradiciji dobio još jednu ulogu, vešto se prilagodivši novonastalim vremenima. Naime, rukohvat jatagana se pri svom dnu širio, što je čest običaj kod ovakvih oružja kako bi pouzdanije stajalo u ruci, ali jatagan je u tom proširenju po sredini imao udubljenje.

Već tokom ustanaka za oslobođenje od Osmanlija, s početka borbe, kada je još uvek bilo džebane, i vojske bile udaljene jedna od druge, na vrh šanca (od pleta i blata) jatagan je zabadan u zemlju svojim vrhom, a to udubljenje služilo je kao postolje za cev dugih tankih pušaka, čime se znatno dobijalo na preciznosti. Kada bi, zbog nedostatka municije i baruta, puške utihnule, ili bi se neprijatelj u jurišu približio, jatagan je bio pri ruci, i spreman za direktnu upotrebu u borbi prsa u prsa.

Zato je čudo što me, nakon nekoliko prelistavanja Povijesti arhetipskih ratova i bitaka, nije privuklo da pročitam priču o Medijcima, jer je na tim stranama, ispod ilustracije jatagana, pisalo: serph - karakteristično oružje medijskih ratnika.

Ova priča nalazi se u delu knjige nazvanom Izuzeci - bitke i ratovi koji se nisu ponovili. Među nepunih deset ratova i bitaka opisanih u ovom poglavlju, priča o Medejcima nosi ime Bitka za Grad vukova. Kako sam do kraja priče shvatio da je, ako je igde postojalo, u njoj bilo upravo ono za čim sam mesecima tragao, celu ovu glavu iz knjige prepisaću ovde...

 

Tadeuss P. Blanque, Istorija arhetipskih ratova i bitaka, podnaslov: taktika, oružja i opreme ratnika, poglavlje Izuzeci - bitke i ratovi koji se nisu ponovili, glava treća

BITKA ZA GRAD VUKOVA

Grad vukova - Volveo ili Vulveo Danis*, za svoje tisućljetno burno postojanje, i konačni zaborav do modernih vremena i naučnih istorijskih i arheoloških otkrića, ima kriviti samo svoju sudbinu da se nađe na vetrometini, na ničijijoj zemlji, na okuci reke koju nijedan narod, niti ijedno pleme nije uspijevalo držati oberučke, zauzevši joj obije obale i obezbjedivši mu dugotrajniji mir...