Pismo

Evo nadjoh malo vrema da ti se javim i da ti kažem da smo dobro što i vama od sveg srca želimo

Pišete li? Mislim: da li stvarno pišete pisma?

Da, istina je: ništa više nije kao pre. Napredak i savremni život nose promene, menjaju navike, čine život jednostavnijim. 

Nekada je pismo bilo jedini način opštenja (ne komunikacije) sa osobama koje su daleko. Pisalo se ljubavima, rodbini, onima koji te više ne vole, onima koje voliš više od svega, bratu ili seji u tuđini, vojniku na odsluženju vojnogrokauJeNeA, nesretnicima u bolnici... svakome ko je ilole zaslužio pažnju. 

Pisma su bila sadržajna, topla, očekivajuća; ili hladna, zatvarajuća. Za svako si morao da se zamisliš, da dobro promisliš šta da kažeš, da budeš jasan a opet da ostaviš prostor za premišljanje i dokučivanje šta si zaista hteo da kažeš, da budeš jasan i odlučan a opet da ostaviš prostor za... 

Da, život menja navike. 

Svojoj ženi sam pisao iz Vojske. I ona meni. Nije bilo lako, nije bilo drugog načina. Kratki telefonski kontakti nisu mogli da nedomeste prazninu i želju da se kaže ono što je tu, duboko. 

Od kada smo odaljeni, što je manje moguće ali ipak dovoljno, imamo sijaset načina da ne budemo odvojeni. Svi ti SMSovi, Skajpovi, i štatijaneznamviše omogućavaju nam da svaki dan znamo ko je šta uradio, ko je šta jeo, šta je komšinica donela sa placa, šta je kolega izvalio, kakvo je vreme tukodvas ili pošto je kilo hleba. Da li je to dovoljno? Ni blizu! 

Jedino kada sam seo i razmislio šta stvarno hoću da kažem ženi koja je moj oslonac kroz život je bilo prošle godine, kada sam zabrazdio u blog. Da me ona nije trgla, ko zna kako bi danas izgledali. 

Ne, ovo nije tekst o blogu. Nemojte sad o tome, raspravljali smo na mnogim mestima i znamo odgovor. 

Ovo je tekst o tome da treba da sednete jednom u nekoliko i da razmislite i smislite šta biste hteli da kažete nekome do koga vam je stalo. Osobi koja je vaš život, bratu ili sestri bez čije podrške, ponekad tihe i neprimetne, ne bi bilo to što jeste, roditelju koji je učinio toliko toga što će vam biti poznato tek kada date barem toliko onome ko iza vas ostaje, prijatelju koji je među retkima koji nije izdao, onome koji nije imao mogućnosti, potrebe, snage da dokazuje da je prijatelj kakvog zaslužujete, drugu iz detinjstva koji je životom odnesen ko zna gde, ljubavi koja nije shvatila koliko je centar vašeg sveta, ljubavi koja je to znala pa ipak nije mogla da to podnese ili koju ste oterali koznazbogčega, starijem ili mlađem kolegi kome je potrebam savet, svima onima čiji je mali komadić svesne ili nesvesne ljubavi deo mozaika vašeg života... ama svakome! 

Stotine, hiljade ljudi zaslužuju vaše pismo. Toplo, neposredno, otvoreno, provokativno, pozivajuće, zahvaljujuće, podržavajuće, razočaravajuće. Ljudsko. Izvorno.

Kada bi ubrzo trebalo da umreš, a možeš da obaviš samo jedan telefonski razgovor, koga bi pozvao i šta bi mu rekao?

Pa, šta onda čekaš?

Stiven Levin

Ne čekajte. Sedite.

PIŠITE!