Ja i Engleska I

Kao i svi studenti, tako i ja kao student, nikako da dođem do nekih para. Sve je to nešto sitno, nemaš šanse da zaradiš iako hoćeš da radiš, doduše ako ćemo pravo za malo toga si i kvalifikovan. Tako sve nešto hoćeš a mogućnosti - nula.
Onda su tih godina krenuli da se pojavljuju raznorazni plakati po fakultetima a i drugim raznoraznim mestima, "Amerika", "Radite u USA", "Zaradite onoliko, zaradite ovoliko". S obzirom na našu zemlju i sveopštu trenutnu situaciju odmah sam pomislio, koja li je samo ovo prejebotina. Tako se sve i završilo prvih par godina. Svake sledeće godine onih plakata sve više. A onda su posle nekog vremena počele i da kruže priče povratnika, svi su onda zaradili silne pare, prošli pola Amerike itd.
Sve te priče sam slušao sa rezervom. Na samom kraju sam počeo i da se razmišljam da li i ja da idem. Jeste da treba da se plati skoro 2000$ na početku ali skrpićemo se nekako a posle ću valjda da zaradim, ustvari nije valjda da zaradim nego sigurno da zaradim. Bilo je i drugih koji su te priče slušali kao Pišonja i Žuga u baladi o njima, i već se rešavali da još sutra uzajme pare za preko bare, ili da se prošvercuju kao slepi putnici u repu aviona ili nekom napuštenom kontejneru broda. Tako je i naš drug Pop išao tamo i obišao je celu Ameriku uzduž i popreko za to vreme. Čak i kad smo gledali film Telefonska govornica sa Kolinom Farelom on je rekao:"Jel vidiš onu govornicu, e odatle sam i ja telefonirao to ti je odma kod 9-te avenije pa levo, tačno poznajem onu zgradu tamo ...". Sve u svemu svi su malo po malo postajali medijske ličnosti i donosili vesti od preko bare.

Tako je posle nekog vremena do mene došla priča iz prve ruke ali ne za Ameriku nego za Englesku, znate ono „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska". Ovo ne može da omane ako ih mi proleteri okupiramo sa svojom jeftinom radnom snagom. Priča je došla od Bogija mog kolege sa fakulteta. Njemu nije išo fakultet pa se čovek oprobao uspešno na drugoj strani. Prvi je izburgijao put u Englesku na zvaničan način i sad je počeo da unovčava svoje iskustvo. Otvorio je turističku agenciju i nudi sezonski posao na farmama Engleske. Jabiga nisu „luksuzni" bazeni gde rade svi spasioci sto su otišli preko bare nego farme a ja kao dete sa sela znam šta to može da bude i da znači, ili znam bar jedan dobar deo.
Na kraju krajeva rešio sam i ja da se oprobam sa tom Engleskom, skupilo se društvo malo ali odabrano. Nas nekoliko rešili da se oprobamo kao baštovani u Engleskoj (bar smo tako mi mislili) i onda smo otišli na prvu rundu konsultacija kod Bogija da nam on to objasni kako, jerbo čovek ima iskustva. Bogi nam to stručno objašnjava:
„Znate kako, to mogu da rade samo studenti poljoprivrede, a vi pošto ste elektronci ne možete, nego ne brinite se ništa, mogu da vas prijavim, kao istureno odeljenje Poljoprivrednog fakulteta iz Prokuplja i onda sve prolazi."
Mi:"Čekaj bre kako je Elektronski fakultet istureno odeljenje Poljoprivrednog fakulteta iz Prokuplja ?!"
Bogi:"Ma bre ništa ne brinite, to je već sve sređeno, tako imate više šanse, na kraju krajeva jel vi oćcete da idete ili nećete ?"
Mi:"Pa sad kad tako postavljaš stvar, oćemo."
Bogi:"Pa eto onda je stvar rešena, evo vam spisak stvari koje vam trebaju."
Tako mi dobismo uputstva iz prve ruke. Onda je krenulo skupljanje papira. Posle poveće papirologije, sve papire dostavismo Bogiju koji sve to nosi u ambasadu Engleske u Beogradu. Panti ove zajedničke runde konsultacija nisu bile dovoljne nego je išao i na dodatne časove konsultacija. Tad je baš završavao fakultet pa je gledao možda i da ostane tamo, jer je u Srbiji crno bez ič belo.
Panta:"Pa Bogi šta misliš da ponesem i par elegantnih košulja ?"
Bogi:"Obavezno bre."
„Aha, znači 2-3 elegantne košulje", pravi spisak Panta.
Posle svega on je bio najbolje pripremljen jer se najviše i spremao. No dobro o tome koliko će mu spremljena oprema koristiti, to će da se vidi u daljem tekstu. Bolje bi bilo da je (smo) poneo gumene čizme i to one ribarske do dupeta. Raylog je vrlo prost. Ovako izgleda to gde idemo:

Na Bogijevom sajtu prezentacija kako to sve tamo izgleda a tamo bazeni, sportski tereni. Ja gledam ono i mislim se samo, ovo mi više liči kao da idem na odmor a ne da radim bre, nešto mi ovde nije kako treba. To su farme. Ja na selu nemam klasičnu farmu ali znam šta je taj posao, nemaš vremena ni da se okupaš pošteno a kamoli da misliš na sportske terene i bazene. No dobro, mislim se to je Engleska možda je i po tom pitanju „zapad", na kraju krajeva videćemo.
Ja sam pre sam polazak pazario jedan teflonski tiganj pošto tamo spremaš sam sebi hranu, rekoh dj prvo ćemo da pržimo neke životinje dok ne vidimo šta se kuva i kako se premaju kuvana jela na tom zapadu pošto je Engleska po mnogo čemu naopaka, a ne samo po vožnji kola suprotnom stranom. Ispostavilo se da je to najpametnija stvar koju sam mogao da uradim. Taj tiganj će mnogima „život" da spasi i to je jedina stvar za koju mi je žao što je nisam doneo iz Engleske, kada sam se vratio.
„Papiri su tu, dobili ste vize, spremite se dobro idete za nekoliko dana", kaže Bogi. E, sad je već počela da radi nervoza, nije svejedno ideš negde, ne znaš gde, u nepoznato, ne znaš šta te čeka. Osećam se kao pred iskrcavanje u Normandiji. Neki ćete da poginete a neki ćemo i da se vratimo. Ne zna se ko će da pretekne ali sad ne sme da bude jedan njihov jedan naš, sad mora da padaju samo njihovi. Tako naoštreni zapucasmo pravo na Surčinski aerodrom a šta će dalje da nas sačeka, videćemo.
Let traje dva i po sata. Slećemo negde, ne vidi se prst pred okom, kao u filmovima samo se neka magla digla. Pre nego što nastavim priču čisto da napomenem da u ovom poduhvtu invazije na Englesku ima više ekipa. Prvu postava smo Panta, Cenić, Pavlović i ja a druga je Krema, Miki i Srebrenko. Kasnije će da dođe do spajanja ekipa, kad smo se malo probili kroz neprijateljske redove, nego otom potom. Moja ekipa nije imala problema na aerodromu, što se za drugu ne može reć' baš. Pri sletanju aviona Mikiju se prosula vruća kafa po pantalonama pa je morao da skine iste. Sad zbog nedostatka prtljaga čovek je morao da obuče nešto (da ne bi bio u gaćama). Pantalone su zamenjene blagovremeno bermudama. Onome ko čita ovo ostavljam da zamisli kako izgleda čovek u patikama, bermudama i dugoj MONT jakni. Naravno takav je došao i na pasošku kontrolu koju je bez problem prošao dok je Krema normalno obučen zaglavio na istom mestu. Odmah je onako crnpuras' bio sumnjiv. Sve u svemu bar je tako zaključila tetka koja je tu radila.
Da se vratim mojoj ekipi. Onako se jedva sakupismo na Heathrow aerodromu, za koji je onaj naš u BG-u ko privezak. Cenić se negde izgubio, dok je nekako napabirčio svoj prtljag. Nekako se metroom dovlačimo do Londona i gledamo gde ćemo dalje. Put nas vodi u Reading, 50-ak km zapadno od Londona, a odatle pravac na Heatlands (tako se zvala farma). Ime uopšte ne obećava mislim se ja. Mislim se ja tu neće da bude ladovine, biče veselo. Na dogovorenom mestu u okolini Readinga nas preuzima Spiro, Bugarin koji je u na farmi već neko mudo, tj. već više godina radi tu i faktički je starosedelac. Voyi nas onim kolima, ja i dalje kočim umesto njega jer mi je i dalje neobično što voze suprotnom stranom. Posle pola sata vožnje, registrovanja u zapošljene firme, bivamo opremljeni sa svom propratnom opremom koju čine:
1. Jedne gumene čizme
2. Waterproof, tzv. kabanica iz dva dela.
3. Kneepads-ovi, kad se beru jagode da ne klečiš na kolenima nego da staviš to, u tome izgledaš kao odbojkaši sa onim štitnicima.
Posle ovoga Spiro nas vozi na jedan od nekoliko delova farme i objašnjava koliko je to veliko. To su desetine hektara plastenika jagoda. Da čovek ne poveruje. Heatlands ima oko 500 sezonskih radnika gologuzana (kao mi) uglavnom iz Ukrajine, Moldavije, Belorusije, Bugarske, Poljske itd. U svakom slučaju mahom bivše Sovjetske republike.
Stižemo na odredište. Tamo nema smeštaja kao što smo naravno navikli. Svi radnici su smešteni u kamp fiksne kućice, koje imaju kupatilo, grejanje na plin i kuhinju (na plin isto). Jeste veliko, veće kamp kućice nisam video ali opet se mislim ja malo jače da se zaletim ima da probijem ono sa obe strane, bar se nadam da nema neke krupne divljači unaokolo jer od oružja imam samo svoj tiganj.
Kućica ima 3 prostorije, kaže nam Spiro da je za 6 ljudi. Ali pošto je nas 4 onda će ova da bude samo naša za sad bar. Obično može da se bira u koju ćeš, iako je još ljudi dolazilo nešto su zaobilazili našu kad su čuli da Srbi žive unutra. Vidimo da nema bazena, sportskih terena, i još mnogo toga što ima na Bogijevom sajtu. Tačnije ako ćemo pravo nema ništa što Bogi prodaje. Tu odma' na licu mesta padaju prve psovke Bogiju i familiji mu po spisku, a onda odma dalje u produžetku šta će ko da radi dotičnom ako se ikad vrati iz ove vukojebine.
Došli smo u petak, subota je neradna. Kaže nam šef da sutra ne radimo i da možemo da se odmorimo a od prekosutra krećemo, 6 dana se radi jedan pauzira. Subota je neradna. Ja sam primetio da skoro svi pričaju ruski, tada nisam ni sluio da ću u Engleskoj da usavršim svoje znanje ruskog. Popričao sam tu sa par komšija i raspitao se o bitnim stvarima koje će nam trebati. Primetio sam da je odmah pored nas reprezentacija dizačica tegova iz Letonije, ja Letonski ne znam ali one znaju ruski. Snajke su za 2 glave niže od mene i upola šire. Pitale me ko smo šta smo i toliko. Ne ide da se komšije ne znaju.
Raspakujem kofer u sobi i vidim da se pored prozora sa druge strane postavlja pola bureta i loži vatra u istom. Sprema se roštilj a onda vidim da dolaze i zvanice. Rusi (ili bivši Rusi) kreću da slave sutrašnju subotu. Svaka zvanica donosi po litar-dva povidne tečnosti. Po metalnim poklopcima sa navojem vidim da nije voda i da će da bude vrlo veselo veče. Tako je i bilo. jedva da smo spavali nešto od buke i galame pored prozora. Izolacija = nula. Nadam se bar da ne propušta vodu. Planiram da odem na jedino mesto koje ima internet za nas gologuzane. U bublioteku u selu pored. Zapucao sam ranom zorom učlanio se i kao drug član vratio nazad u bazu.
Cenić mi kaže kad sam stigao:"E, tražila te neka od ovih snajki".
Ja:"Koja snajka, i šta ima mene da traži ? I ne znam ih pošteno."
Cenić:"Ma pojma nemam bre, bila tu sabajle, probudila me."
Ja:"Pa dobro šta je rekla ?"
Cenić:"Pa pojma nemam. Znaš da ne znam ni reč ruskog."
Ja:"Pa kako znaš da je mene tražila onda?"
Cenić:"Pa bre vikala je Ljubiš, Ljubiš".
Ja:"Pa dobro onda je sigurno mene tražila, a šta je htela toliko rano?"
Cenić:"Ma pojma nemam bre, nije se videla od sirćetara i mušica koje su obletale oko nje."
Ja:"Ma dobro onda nebitno. I šta je bilo onda ? Šta si joj reko ?"
Cenić:"Pa ništa došao je jedan baja rekao je nešto uhvatio je za kosu i odvuko negde kao u Prehistoriku."
Ja:"Pa ako je oni su nji'ni".
Inače za one mlađe a i neupućene Prehistorik je jedna od popularnih arkadnih 2D igrica za PC. Na samom početku dolaze pećinski ljudi i sa toljagama ti umlate tvoje žene i onda ih odvuku kod sebe u pećinu vukući ih po zemlji za kosu. Ti posle ideš da ih spaseš. Mislio sam se da je možda i bolje što nisam bio tu, ko zna koliki je taj bio kad je onu onakvu uspeo da odvuče. Snajka nije dolazila posle da me traži, ko zna da li se uopšte i seća da je dolazila.

Tako je prošla prva naša neradna subota. Od sutra kreće vatreno krštenje za sve nas, za nekog manje a za nekog više. Sve u svemu spisak Bogijeve familije koja je svakodnevno bila na tapetu je počeo drastično da se povećava.

O tome kako smo prošli prvih nedelja biće više reči u nastavku. Ja i Engleska II - Vatreno krštenje.