Henk

LITERARNA DISKUSIJA

Markov tvrdi kako pokušavam
da mu probodem dušu
ali radije bih njegovu ženu.

dižem noge na sto
a on kaže:
ne smeta mi što stavljaš
noge na sto
ali klimav je
samo što se ne raspadne.

ostavljam noge na stolu
ali radije bih njegovu ženu.

više bih voleo, kaže Markov,
da zabavljam rovokopača
ili prodavca novina
jer oni su dovoljno obzirni
da pripaze na pristojnost
i pored toga što ne razlikuju
Remboa od otrova za pacove.

moja prazna limenka piva
kotrlja se po podu.

to što moram da umrem
uopšte me ne muči,
kaže Markov,
moja uloga u igri
je da živim
kako najbolje umem.

grabim njegovu ženu u prolazu,
njeno dupe uz moj trbuh,
ima fina kolena i sise
i ljubim je.

starost nije tako loša, kaže on,
ima spokojstva u tome,
ali ima i jedna caka:
moraš razlučiti spokojstvo od mrtvila;
nikad ne gledaj mladost kao inferiornu
zato što si star,
niti je mudrost u iskustvu.
čovek može biti matora budala -
mnogo je takvih - ili mlad
i mudar - što je ređi slučaj. to...

ućuti više, zavapio sam,
ko boga te molim!

ustao je, uzeo svoj štap i
izašao.

povredio si ga, rekla je,
on misli da si veliki pesnik.

suviše je ušminkan za mene, rekao sam,
suviše je bistar.

izvadio sam njenu sisu.
kakva čudovisna
prekrasna
stvar.
 

Postoje dve vreste čitalaca.

Jedna vrsta su oni koje bih nazvao štreberima. Oni su počeli da čitaju jer su u osnovnoj školi u sklopu predmeta Srpski jezik i književnost imali obaveznu lektiru. Ti ljudi čitaju jer im je to ostalo kao neka navika iz školskih dana. Pročitali su sve od Andrića, Crnjanskog, Kiša i Vaska Pope. Zaista su pročitali Anu Karenjinu i Rat i mir. Čitaju klasike, čitaju u slobodno vreme i čitaju da bi se kulturno uzdizali. Oni znaju šta je prava beletristika a šta je treš …

Druga vrsta čitalaca su svi oni ljudi koji nisu pipnuli knjigu tamo negde sve do kraja srednje škole. To su ljudi koji su književnost otkrili sami, ne obazirući se na klasike i obaveznu lektiru. To su ljudi koji su se nekako provlačili kroz sve one mučne časove Srpskog jezika i književnosti gajeći tihi prezir prema svim tim knjižurinama sa dosadnim i predvidljivim zapletima i uvek mizernijim i depresivnim likovima.

Ja moram da priznam da pripadam onoj drugoj vrsti. Kao klinac nisam ima nikakav odnos prema beletristici.  Čitao sam stripove, slušao muziku i gledao filmaove.  Pokušavao sam par puta da pročitam neku knjigu, ali nikada nisam odmakao dalje od prvog pasusa prve strane. Onda je došla škola i tu sam ipak morao da pročitam jedan dobar deo one obavezne lektire, ali to je probudilo još veću mržnju prema knjigama. Ništa gore od toga kada ti neko nešto nametne uz obavezu da ti se to mora dopasti...

A onda se nešto promenilo. Sećam se da je u pitanju bila treća godina gimnazije kada sam se konačno zainteresovao za knjige. Moji vršnjaci su često pričali o knjigama i uvek sam imao ljude oko mene koji su mi preporučivali knjige, ali ne znam tačno šta je iz mase imena i gomile knjiga, koje me do tada apsolutno nisu zanimale, izdvojilo baš Bukovskog i baš knjigu Žene. Biće da je u pitanju bio zakasneli pubertet i buđenje hormona, šta li? Ali dao sam mu šansu ...

I od tada ne prodje nedelja a da ne pročitam bar jednu knjigu. Bukovski je vodio ka Hemnigveju, prema Selinu, pa prema Mileru, Kerouak se tu podrazumevao i tako je sve išlo nekim svojim vankurikularnim tokom. Od domaćih pisaca uskoro otkrivam Kapora i Basaru, pa Arsenijevića, Kovačevića, apreko Sitničarnice kod srećne ruke Gorana Petrovića. Tek preko romana Niko i ništa u Parizu i Londonu upoznajem Orvela. Preko knjige Putovanje na kraj noći Selin postaje moj omiljeni pisac... 

Ko je Čarls Bukovski?

Čarls Bukovski se rodio 1920. kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj, ali se njegova porodica već 1922. preselila u Los Anđeles. Njegovo detinjstvo obeležava velika ekonomska kriza koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Pored opšte bede i nemaštine, lice mladog Bukovskog uništavaju adolescentske akne (Acne vulgaris) koje mu ostavljaju trajne ožiljke i koje od njega čine otpadnika od društva vršnjaka. Svoje teško detinjstvo i mučno odrastanje Bukovski je opisao u knjizi Bludni sin.

Kao srednjoškolac Bukovski je usamljen i izolovan od svojih vršnjaka. Okreće se čitanju knjiga. Najviše čita Hemingveja, Sinklera i Lorensa. Bukovski dosta rano pokazuje sklonost ka  alkoholu ali i otkriva svoj talenat za pisanje. Prvu kratku priču je napisao o letačkom asu iz prvog svetskog rata Manfredu von Rikthofenu tj. Crvenom baronu. Upisuje koledž, smer novinarstvo, ali ga već 1941. napušta. Iste godine odlazi od kuće, posvećuje se pisanju kratkih priča, piću i beskonačnom nizu poslova. Kada je već bio na ivici da batali pisanje, 1944. godine časopis Stori objavljuje njegovu prvu kratku priču. Ipak, ovo je samo jedan objavljen rad u moru odbijenih. Zapošljava se kao poštar.

Alkoholisanje i druženje sa pogrešnim ženama se nastavlja i 1955. godine Bukovski biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Lekari mu je govore da bi mu sledeće piće moglo biti i poslednje. Počinje da piše poeziju i radi kao novinar u literarnom časopisu. Tri godine kasnije se razvodi i vraća poštanskoj službi. 1959. objavljuje svoju prvu zbirku poezije Cvet, pesnica i zverski urlik. Bukovski ulazi u krug kalifornijskih bitnika i proto-hipika i počinje da za underground časopise piše svoje Zabeleške matorog pokvarenjaka.

Dvanaest godina rada na razvrstavanju pošte Bukovksi pretače u svoj roman Post Office. Ovo je inače bio prvi roman Čarlsa Bukovskog koji se tada već približavao šestoj deceniji svog života. Post Office napisan je za samo 19 dana. Ovaj roman izlazi 1971. i Bukovski u svojoj pedesetoj godini života započinje život svetski poznatog i priznatog pisca. Pošto nikada nije postao klasik, niti je ikada bio zaista deo glavnog toka u literaturi druge polovine dvadesetog veka, Bukovskog je najveći broj ljudi mogao da upozna preko filma Barfly koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rurkom i Fej Danavej u glavnim ulogama. Najpoznatije delo Čarlsa Bukovskog je roman Žene. U pitanju je poluautobiografska knjiga u kojem je Bukovski opisao svoje turbulentne odnose sa nekoliko žena. U skoro svim njegovim romanima Čarlsov alterego je Henri Henk Činaski. Ako ikada krenete da čitate Bukovskog – krenite od te knjige.

Sve ili skoro sve što je Bukovski napisao je prevedeno na srpski jezik. Njegove knjige možete naći zahvaljujući predanom prevodilačkom i izdavačkom radu Flavija Rigonata i njegove izdavačke kuće LOM.

Romani Čarlsa Bukovskog

Post office

Faktotum

Holivud,
Bludni sin,

Žene,
Zabeleške starog pokvarenjaka,
Palp,
Šekspir ovo nikad nije radio 

Zbirke kratke proze

Đavo je bio vruć,
Priče o običnom ludilu,
Fotografije iz pakla,
Ljubav i ludilo u LA

Zbirke poezije

Pesme 1 - 4

            (u izdanju izdavačke kuće LOM)

‚‚Jednom sam snimio kako citam moje pesme lavu u zooloskom vrtu - stvarno je zaurlao, kao da ga boli. Svi pesnici pustaju taj snimak i smeju se kad se napiju..."