IN MEMORIAM: Jaroslav Supek (1952 ─ 2009)
Multimedijalni umetnik i književnik Jaroslav Supek nakon kraće bolesti preminuo je 9. jula u novosadskoj bolnici.
Kao jedan od naših najznačajnijih istraživača na polju novih umetnosti Jaroslav Supek (umetnik, stvaralac, teoretičar) na jugoslovenskoj i srpskoj art sceni bio je prisutan gotovo četiri decenije. Bavio se konceptualnom umetnošću, književnošću, (vizuelnom) poezijom, mail artom, performansom, instalacijama i umetničkim akcijama (hodanja, spavanja,...) i dr. Izlagao na više stotina grupnih i desetak samostalnih izložbi.
Radovi mu se nalaze u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine kao i brojnim privatnim kolekcijama. Objavio je sedam knjiga. Napisao mnogo više.
Poslednji veliki Supekov umetnički projekat bio je Suva planina ─ Zaplanje (Umetnička događanja). Započeo ga je 1995.godine i izvodio praktično sve do svoje smrti. Kao aktivan pobornik dematerijalizacije umetničkog objekta i postobjektnih pojava nove umetničke prakse 70-ih, stavljajući naglasak na ličnim iskustvima, u projektu Suva planina Jaroslav odlazak na planinu praktikuje u funkciji zauzimanja stava: prema društvu, veri, sujeverju, umetničkim i ostalim institucijama moći ─ baš kao i prema vlastitoj umetnosti.
Poznat kao umetnik-demistifikator, počev od ranih fotografija iz automata s početka 70-ih godina 20. veka, svojim umetničkim i životnim angažmanom Jaroslav Supek umetnost je praktikovao kao ličnu, intimnu praksu, zato njegovi radovi poseduju neekskluzivnost sasvim posebne vrste. Kod njega, individualnost je bila prizma kroz koju se sve prelamalo, a stvaralačka praksa tek jedan od mogućih načina afirmisanja iste. Između poznate fluksusovske teze Ako neko za svoj rad kaže da je umetnost – to je onda Umetnost i one druge, koja otprilike glasi: Umetnik to je umetnost (može i obratno) Jaroslav je tražio i pronalazio potreban međuprostor za vlastito delovanje.
Iako je izlagao širom sveta, baš kao i brojnim Muzejima (pr. novosadski i beogradski Muzeji savremene umetnosti, Muzej Endi Vorhola u Slovačkoj i dr.) Supek je podelio je sudbinu umetnika koji žive u malim gradovima, poput, recimo njegovog takođe rano preminulog prijatelja Slavka Matkovića. Jaroslav je živeo u Odžacima (Bačka). S obzirom na ovu činjenicu, izmičući potrebama za tumačenjem i istorizacijama, za njega umetnost je i bila permanentan, nikad do kraja definisan proces stvaranja mikro-utopija i ličnih mitologija. Pojavne manifestacije iste pak, bile su tek početna osnova za pokušaj (naizgled pasivnog) zauzimanja, centriranja, mapiranja... vlastitog mesta na art mapi današnjice.
Jedan od prvih naših umetnika zaokupljenih idejom sintetičkog objedinjavanja više vrsta umetnosti, Vladan Radovanović, svojevremeno je izneo tvrdnju o tome kako je potrebno pomeriti granice umetnosti, čak izići izvan umetnosti i zasnovati neko novo područje duhovne delatnosti. Ovu tezu navodim kao potporu tezi da u vojvođanskoj umetnosti danas postoji čitava skupina umetnika koji, uprkos stvarnosti ekonomskog realizma današnjice, stvaraju sasvim intimna a, istovremeno, globalno prepoznatljiva dela ─ pored Supeka, u ovaj red umetnika svakako spadaju i Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Balint Sombati, Ratomir Kulić, Vujica Rešin Tucić..., ali i mnogi drugi.
Kao pripadnici generacije koja je na umetničku scenu stupala u vreme velikih, postšezdesetosmaških nada i gotovo misionarskih očekivanja vezanih za ulogu i svrhu umetnosti kao delatnosti kojoj se bukvalno i bez ostatka posvećuje čitav život, posmatrajući je prevashodno kao mentalnu praksu, ovi autori svoju umetnost ali i vlastite živote stavili su u funkciju izražavanja svog nepristanka na suočenje s činjenicama koje bi navodile ne zaključak po kom avangardno umetničko delovanje danas nije moguće. A ono što je potvrđeno Životom ni jedna teorija ne može da demantuje.
Za oproštaj, poslužiću se jednim Supekovim citatom: Umetnik stvara i samim svojim bitisanjem. Bitna je umetnikova prisutnost u vremenu i prostoru a ne njegov rad ─ umetničko delo...
Jaroslav Supek bio je moj prijatelj i dugogodišnji umetnički saradnik.
Ne postoje reči i ne postoji način da prihvatim činjenicu da ga više nema.
Sve je utoliko teže, sada kad se prisećam onoga što je ostvario ─ a posebno znajući za planove koje je imao. Sve ovo liči mi na neku tužnu, loše režiranu predstavu iz knjiga koje je pisao ili čitao. Voleo je život ─ zbog toga ne mogu da govorim o smrti. Radije o odlasku ─ bio je čovek kakav se retko sreće i nikad ne zaboravlja.Takvi ne umiru. Znam to.
Iza njega ostali su supruga Dušica i ćerka Ljudmila.
I njegova umetnost potvrđena Životom.
Putuj prijatelju.
Tvoj se let ovde svakako ne završava.
Neka ti je večna slava i hvala.
Novi Sad, 10. jun 2009.
