Blog posvećen preminulom Milanu Paunoviću-Paunu, profesoru Pravnog fakulteta u Beogradu i nekada direktoru Studentskog kulturnog centra u Beogradu!
Davne su to bile godine (početak 80-tih, prošloga veka) kada sam započeo svoju karijeru, odmah nakon služenja vojnog roka (kako se to kazivalo), na Univerzitetu u Kragujevcu, pri tada OKUD-u „Svetozar Marković“. Priznajem nije to bilo ono što sam očekivao, jer je to kulturno umetničko društvo imalo razvijen samo folklorni ansambl (sa orkestrom i pevačima), dok su pozorište, film, da ne govorim o rok muzici, stripu, fotografiji ili primenjenoj umetnosti, tribinama....postojali tek, tek u tragovima. Uzor mi je bio Studentski kulturni centar u Beogradu, koji se već tada isticao kao moderna institucija u kulturi, sa bezbroj zanimljivih programa i sadržaja koji su odskakali od stereotipnih i ideološko podobnih, manje - više, ostalih institucija kulture.
Druga, ili prva svejedno, vazna institucija sa kojom sam uspostavio kontakt bio je Dom kulture „Studentski grad“, na Novom Beogradu..i tako je sve počelo.
Brzo sam se „spajtašio“ sa Milanom Paunovićem (sekretarom, pa direktorom SKC-a) i Brankom (Batom) Krivokapićem, direktorom DK“St.grad“ i naša saradnja je počela, na pre svega, naše-moje zadovoljstvo. Svaki moj dolazak, ili poziv telefonom, bio je rado dočekan ili saslušan, potpomognut savetom, idejom, predlogom, nezavisno od toga da li se radi o izmenama statuta ili programskim sadržajem. Ni trunke od arogancije, ni trunke osporavanja, uprkos činjenici da su oni bili institucije, sa velikim brojem zaposlenih, salama za koncerte, pozorisne i bioskopske predstave, tribine...a mi u Kragujevcu nismo imali skoro ništa. Zahvaljujući našem angažovanju, a njihovoj pomoći i Kragujevac je dobio Studentski kulturni centar, pre Novog Sada, ili Niša...Ipak SKC je u Beogradu, po mnogo čemu prednjačio, a pre svega po avangardi, drugačijem mišljenju, drugačijim programima...Mi smo na početku kaskali za njima, ali smo ih po nečemu, a pre svega hrabrosti i energiji u realizaciji tribina, čak i prestigli...Ta „konkurencija“ je bila u svemu pozitivna, nije bilo ljubomore, ni zavisti, već samo saradnje...
Saradnje i izvan Srbije!
Dom kulture „St. grad“ se izdvajao po svojim specifičnostima (likovni sadržaji, primenjena umetnost, filmska i pozorišna avangarda..) , a SKC Beograd po svojim (primenjena umetnost, pozorište, tribine...) tako da se sve izvanredno dopunjavalo...i tada kada smo svi bili u naletu, na drugoj strani se dogadjao Gazimestan i Slobodan Milošević, sa svojim potčinjenim podrepašima....Prvi je sa javne scene studenstkih institucija, te vrste, otišao, upravo Milan Paunović, koga je smenio Slavoljub Veselinović (kadar porodice Milosevic –Markovic)...Obračun sa svima koji se nisu slagali sa tom i takvom politikom, plaćali su SVI koji su na bilo koji način negovali slobodnu misao, slobodnu reč. Dom kulture „St. grad“ napustio je Bata Krivokapić, a i cela ekipa iz Kragujevčkog SKC-a. Trebalo je sve to kontrolisati, kako je tražio režim S.Miloševića, jer je to vreme bilo bez razvijenog interneta, bez mobilnih telefona i drugih informatičkih mogućnosti, tako da su naše institucije, kako su nas nazvali „oaze slobode“, MORALE da plate punu cenu!
I moglo bi se nadugo i naširoko opisivati TO VREME, ali čemu, kada je, već pomenuti S Veselinović, ponovo na čelu SKC-a Beograd...Milan Paunović-Paun je napravio univerzitetsku karijeru, postao je redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu...Naši su se putevi, politički, razišli, ali smo se povremeno vidjali uz veliko medjusobno poštovanje!
Od pre neki dan, više nije sa nama...
Hvala ti PAUNE na saradnji, nesebičnoj pomoći i prijateljstvu!
