Engleska i Ja II – Vatreno krštenje

Za razliku od prve noći drugu noć sam spavao dobro. Razlog je prost nije bilo pijanih "Rusa" da mi zavijaju "na uvce" njihove narodne. Ujutru kad sam se probudio imao sam vrlo čudan osećaj, onako kao kada je u avionu došlo do dekompresije (naravno da ne znam kako to izgleda ali pretpostavljam). Nešto mi konstantno zuji u ušima u oba komada. Tražim Pantu koji se već razleteo po kamp kućici (karavanu u daljem tekstu) jer naravno kao i svaki udarnik hoće da bude prvi na zboru. Kao Alija Sirotanović (onaj rudar na novčanici od 10 dinara) nekadašnjih iz srećnih vremena. Hoće više, brže, bolje ne zna tačno šta treba da se radi ali 'oće da bude prvi i najbolji. Da i za nas prave veće lopate od standardnih.
"Pantelija jel' i tebi zuji nešto u ušima?", pitam ja.
"Aha i to celo jutro", odgovara on.
Dobro je, mislim se, nisam poludeo. Izlazim napolje da vidim o čemu se radi onako razgaćen (u šortsu). Tu mi se odma' javlja "Ljubiš, Ljubiš snajka" od pre neki dan, izgleda da me je prepoznala i u gaćama. Na moje iznenađenje a i našu žalost, farma nam se nalazi tačno na pravcu gde svi avioni hvataju pravac za sletanje na Heathrow. U svako doba dana i noći može da se vide po 3-4 aviona na kilometar-dva od zemlje. Ubrzo smo se navikli na konstantno zujanje u ušima i prosto nam je bilo čudno kada mrdnemo negde van naše uobičajene vukojebine kada to zujanje nestane da li ga i dalje čujemo ili ne (ako ga više ne čuješ znaš da je pravo vreme za pranje ušiju).

Stižemo na smotru zajedno sa ostalih 100-130 ljudi iz našeg kampa. Iako je Engleska u pitanju sunce bije kao da si na negde na moru. Ujutru je hladno temperatura skoro oko 0 a preko dana dolazi i do 30. E, sada ako imaš sreće pa moraš da radiš pod plastenikom onda ide i do 40. Visoka temperatura nije ono što ubija. Visoka vlažnost je tolika da je to nepodnošljivo, ponekad pomislim kao da sam u Ekvatorijalnoj Gvineji a ne u Evropi. Vrlo brzo sam video da mi od moje standardne opreme treba samo waterproof protiv elementarnih nepogoda ili ti pljuskova, kojih tamo nije bilo previše za divno čudo. Jagode još nisu stigle da se beru ali zato ima drugih stvari koje treba da se rade.
Smotru proletera vrši Marjoš, Poljak koji je tu već više godina. Kaže da "gušteri" krenu za njim u obilazak. Na brzinu objašnjava 'de može da se pere veš, 'de je šta i odma' nas vodi na poljanče sa jagodama da nam objasni par stvari tamo. Mislim se ja to ti je zapad bato, odma praksa a ne kao kod nas, mesec dana učiš kako izgleda jagoda a nisi je ni video. Sad uviđam zašto je Bogi stavio sav onaj pederaj na svoj sajt. Ovde je sve skoro all-inclusive. Imaš smeštaj, hranu pazariš ali dobro sad, imaš grejanje, imaš vodu bre, pa bolji su ti uslovi nego da si na Crnogorskom primorju. Stvarno je all-inclusive, zavisi samo sa koje strane gledaš i gde ti je vagres ili ti etalon. E sad opet, za one neupućene, vagres je jedna skalamerija koja se koristi u slobodnom zidarstvu (ne mislim na masone nego na naše priučene majstore). Prost čovek kaže to je crevo napunjeno vodom sa kojim meriš visinu/nivo građevine na različitim delovima, voda je uvek na istom nivou, nego da se vratim na prvobitnu temu. Rekoh, kada je ovaj baja ovde već n godina do sada možemo i mi da teramo jednu, odnosno nekoliko meseci na koliko smo se pretplatili kod Bogija.
Na licu mesta čovek vadi jednu metalnu alatku, tačnije jedan lim, koji na prvi trenutak liči na rende, ili jednu njegovu stranu. Ima rupu oblika romba i jedan deo se pomera a romb se povećava ili smanjuje. Objašnjava Marjoš na ono malo zrelih jagoda šta je koja klasa istih.

"Look over here, you see this. Very good, first class", nastavlja on. Onda jagodu stavlja u romb i meri veličinu iste. Ja se mislim majku mu ako ja moram da merim svaku jagodu koju uberem pa k.... ću da naberem onda. Prva lekcija u 15 minuta je urodila plodom. Postoje tri klase jagoda, s tim što se treća baca to je tzv. rabish. Tu spada i posebna vrsta jagoda koje su nepravilnog oblika, tzv. misshape-ovi. Malo po malo pa su pojedinci počeli i devojakama da daju epitet misshape ako nije idealno građena (što je opet zavisilo od vagresa onoga koji meri). Prvo klasa se najviše plaća tako da odmah znaš kao i svaki Srbin da sve u principu može da prodje kao prva klasa naravno u zavisnosti od vagresa. Naravno posle ćemo da vidimo da je Marjoš i još par njih zapošljeno kao kontrolori i da ne mogu baš sve jagode da idu u prvu klasu. Najgora je bila jedna snajka iz Letonije, Lina. Ona je svima vadila mast, mada je mene zaobilazila jer sam se od početka svađao na ruskom pa me je znanje jezika spasilo, nije me mnogo uzimala na zub. Zato su izgleda ostali platili sve. Pavlović je blagovremeno primetio da kad kreneš da se raspravljaš sa istom odma' krene da trepće, što bi mi rekli kao sojka na jugovinu.
Princip rada je vrlo prost. Recimo ima 10 redova nečega da se uradi, gazda za to daje 100£ ako ja završim posao za 3 reda 30% je moje, e, sada ako mene kontrolor počne da vraća da radim ponovo isto jer možda ne radim dobro onda ću ja da uradim mnogo manje nego drugi ako me neko na svakom koraku vraća. To smo odmah videli. Indijanci iz bivših Sovjetskih republika i Poljaci su imali povlašćen status tako da su i zarađivali mnogo više iako nisu radili bolje. Šta da radiš diskriminacija na svakom koraku pa i u ovoj vukojebini.
Kaže Cenić: "Ovo nije bilo u Bogijevom prospektu".
"Ma koji Bogijev prospekt #»$%&%$(/&)(=)", proširujem ja ionako već poveći spisak pomenute mu familije.
"Ako ova snajka krene i dalje da zajebava, ima da leti perje", konstatujem ja, od sad samo čekam prvu priliku. Nije meni problem da radim, zato sam tu ali neću da me niko zajebava za to, a naročito ne neko ko ne ume pošteno ni da se potpiše. Prvih par dana smo radili tzv. deflowering ili u prevodu ideš i sečeš cveće na jagodama tamo gde ga ima. Problem je što si ceo dan u nekom polu savijenom položaju što nikom ne odgovara a naročito meni od 6.5 metara. Posle par dana defloweringa svi idemo kao da smo zauzeli "visoki start" za trčanje. Naravno i dalje nas po pitanju učinka bije Letonska ekipa dizačica tegova. Danas je kraj radnog dana ali se mislim sutra je zadnji dan posla za ovo ima da napenalim onu sojku ako me još jednom vrati. Inače jagode su dobro nađubrene prirodnim stajskim djubrivom, na pojedinim delovima zemlja nije stigla da upije toliko količinu tečnosti pa se i od povremenih kiša napravilo još veće sranje, u pravom smislu reči. Na nekim delovima te čak ni standardne gumene čizme ne spasavaju. Vlažnost kao da si negde u centralnoj Africi a isparenja da se onesvestiš. Mislim se ja imam ja ovo i kuće bre ali ne smrdi ovoliko. Drago mi je da Cenić nije krizirao za duvan onda, inače od onolikog metana mislim da bi pola farme odletelo u vazduh.
Dobili smo i stikere, tako da svako obeležava svoj red kada nešto radi. Stiker je obična nalepnica sa bar kodom koji je samo tvoj, na sve što radiš lepiš stiker tako da može da ti se uđe u trag ko je šta i koliko uradio. Svaki stiker ima pored bar koda i broj, tako da malo po malo prelazimo u pravi logor. Nije Aušvic mada organizacija i nije nešto drugačija a i ima žica oko kampa. Kad radiš samo čuješ iza sebe:" 107, check your line !!! ", pa se misliš:"U majku mu što mi drago što ja nisam 107". Ali me to obraćanje bez imena nerviralo, mada ko zna, možda je snajka usavršavala brojanje na engleskom koji je ionako slabo nabadala. Taman kad sam to pomislio stiže žuti karton i meni:"105, check your line !!!". E reko nećeš ga majci sad, sad menjamo pravila a i igru. Više ne tražim pomoć pomoćnog sudije sad tražim challenge. Da vidimo mi lepo na usporenom snimku zašto me vraćaš. Snajka je u onom žbunju od jagoda našla jedan beli cvet. Ja dolazim kod nje zahvaljujem se što mi je pomogla u deflowering-u i prelazim u red pored u kome je "Ljubiš, Ljubiš snajka" već odmikla nekih 80 metara ispred mene. Mislim se ako je cilj ove igre da se trči pa brže ću ja da trčim ovako krakat nego "Ljubiš, Ljubiš snajka" koja ima konstituciju malog sportskog tenka. Da se vuče konopac možda bi bilo drugačije. Igre bez granica se nastavljaju. Na samo par koraka berem 10-ak belih cvetova i dajem ih sojki, na šta ona nastavlja da trepće. Pitam je zašto nju nikad ne vrati da proveri svoj red kad vidi kako radi, snajka je i dalje bez teksta. Ostali saborci videvši da je sad pravi trenutak, izleću iz rovova i zajedno sa mnom opkoljavamo dotičnu živinu. Krajnji efekat je ultra brzo trepkanje, nešto u fazonu:"Jao pa nisam 'tela, to mi je posao". Tada nisam proveravao svoj red a i narednih dana je bilo mnogo bolje.
Da ne kažem da smo samo mi Srbi tamo strčali kao praziluk iz torbe. Bilo je još onih koje su kontrolori uzimali na zub i to uglavnom one koji su bili malobrojni. Četiri Srbina u 500 ljudi se i ne primećuje mada su novi stanari i dalje zaobilazili naš karavan. Tu su bili i naši prijatelji Albanci, 2 momke i 2 cure pa smo bilo ravnopravni. Što se tiče uzimanja na zub i oni nisu prolazili ništa bolje, pa smo se ubrzo našli. Artur je bio "glava" porodice. Sećam se da je stalno ponavljao za onog što ga je poslao ovamo (kao nas Bogi) "I will fuck his mother, just to come back to Albania!!!" Mislim se ja "Eeeeeee, prijatelju izgleda da i vi Albanci imate svog dežurnog Bogija koji će vas tamo da prejebe. Pitam se da možda Bogi nije otvorio neko istureno odeljenje svoje turističke agencije u Tirani? S obzirom kakav je, ne bi me čudilo". No dobro šta da se radi idemo dalje.
Panta počinje da se žali na probavu. Šta ćeš, čovek ima problem, čim promeni sredinu neko vreme ne može da ide u WC. Pored sve muke i to ga pritislo. Šta da mu radim, da sam kući pa da nabavim ricinus, ovde mu nema pomoći. Jedino da nabavimo neki čaj kad budemo išli u nabavku sledeći put, što je već sutra. Nabavke su 2 puta nedeljno i naravno nema ograničenja koliko puta ćeš da ideš. Potovarimo se u kombi, samo pazimo na raspored sedenja u slučaju da se vozimo sa reprezentacijom dizačica tegova da slučajno kombi ne prevagne na njihovu stranu. Još nismo primili prvu platu koja se isplaćuje jednom nedeljno, tako da živimo na zalihama iz otažbine koje predstavljaju više konzervi tunjevine, mesnog nareska i paštete. U nabavku idemo "o svom trošku" tj. sa parama koje smo poneli od kuće.
Panta se na dodatnim časovima konsultacija kod Bogija raspitao i za mogućnosti trgovine, pa je u te svrhe poneo iz drage nam otadžbine nekoli bokseva duvana. Classic možda nije neka cigara, ali kada ih nema onda je bolji od Marlboro-a. S obzirom da kutija najveće krdže tamo košta 4-5£, Pantin dragstor se razradio brzo. Šta ćeš to ti je iskustvo držanja "prodavnice" u domu pored elektronskog. To ti je slobodno tržište, tax-free. Čista zarada 500%, pa to nije bilo ni za one na vlasti u Cobijevo vreme. Kaže Panta da je trebao da ponese još nego nije imao mesta. "J... ga. Bitno je da ti je Bogi rekao da u ovu vukojebinu poneseš par elegantnih košulja i elegantne cipele umesto noža za preživljavanje, pošto i dalje od oružja imamo samo moj tiganj", mislim se ja. Pakla Classic-a 2.5£ 'de to ima, to je oko 250 dinara, pa nek crkne Philip Moriss što ne zna 'de i kako treba da se prodaju cigare.
Dolazimo u Tesco, upadamo unutra skroz pogubljeni, imamo ograničeno vreme za kupovinu a ne znamo šta se jede u ovoj Engleskoj, gledamo šta ovi drugi kupuju mada su to sve neke zajebancije, pahuljice i tako neka ptičija hrana, niko da se uhvati za neko meso. U jednom trenutku ja nailazim na džak od 3kg pilećih bataka po ceni od 2.8£. Računam u letu i dolazim do zaključka da je to skoro 30% jeftinije nego kod nas. Vidim ja da ako ne uspem da radim nešto pametnije u životu bar ću moći da uvozim piletinu iz Engleske. Baš sam se pitao koji li je to genetski inženjering napravio. Ti pilići bre mora da su kao stonoge, sve sami bataci od njih. To je nemoguće da bude toliko jeftino. Bilo kako bilo hvatam ja jedan džak i bacam u kolica imamo tiganj pa ćemo da pržimo. Znam da kod njih malo malo pa naiđu "lude krave", mislim se baš me briga, od nas luđi nema to na nas ne ide. Napunismo kolica sa nekoliko kesa, nama bar prepoznatljivih, namirnica. Bar ćemo normalnije da jedemo.
Za sve one gologuzane (kao mi) Tesco ima posebnu liniju ultra jeftinih proizvoda koji su obeleženi etiketom "Tesco value". To je najjeftinije što može da se kupi, jeftinije nema (i verovatno niže po pitanju kvaliteta). Ambalaža se maltene ne razlikuje od proizvoda do proizvoda sve je iste bele boje sa plavim slovime gde piše deklaracija i ostali lom. Panta je našao lek za njegovu muku ali naravno zbog nedostatka vremena nije ni video da pročita koji je čaj u pitanju. Jedino za šta je imalo vremena je da se odluči da li će da se pazari pakovanje od 40 kesica za 30-40dinara (u prevodu) ili 80 kesica za 20-30% veću cenu i naravno pazarimo veće pakovanje, da se vidi raskoš.
Zadovoljni se vraćamo u bazu, svako je pazario nešto što mu je odma' priraslo za srce. Ja piletinu, Panta čaj, Cenić i Pavlović duvan i pivo. Vidim da ćemo sutra za ručak da jedemo neku krmetinu (ili piletinu, daj šta daš). Još se nismo pošteno ni raspakovali a Panta je već pristavio vodu za čaj. Posle par minuta voda ključa na plinu i Panta ubacuje kesicu čaja. Reko' Pantelija bolje ubaci 2 kad ćeš da popiješ toliki čaj, a vala skupo smo ga i platili (opet jeftinije nego bilo koji žnj čaj kod nas). Pantelija ubacuje još jednu kesicu i onda počinje sve da nas u glavu udara isparenje istog. Nevrovatna stvar kako jedno lonče čaja može da usmrdi celu kamp kućicu. Miris je teško opisati to može samo da se doživi. Ako neko zna kakav je miris pare kada se kuvaju cvekle ili kada se zelena pokošena trava stavi na gomilu i počne tako da trune jer ne može da se osuši (kako bi mi u selu rekli, kad se "upali" trava) i dan danas se dobro sećam. Hvatam čaj i čitam deklaraciju na kojoj piše "Originalni Kenijski čaj, od pažljivo odabranih listova ... ". Ove tri tačkice označavaju neku gadnu biljku za koju prvi put čujem. Pošto se nisam prijavio da hoću čaj, gledam šta će ostali da rade, Panta mora da pije a Cenić i Pavlović mogu da eskiviraju. Jok bre, svi piju polako i mršte se. Onda Panta konstatuje:"Nije loš ovaj kenijski čaj."
Ja:"Pa mogu samo da mislim.
Panta:"Oćeš da probaš?"
Ja:"Jok, nije me tolika muka napala još".
Panta :"Jedino mu je ukus malo nezgodan ali ovako je baš super."
Ja:"Pa šta drugo možeš da osetiš kod čaja osim ukusa o nekim lekovitim svojstvima se i ti i ja razumemo kao Marica u ... ".
Taj "nezgodan ukus" će da prati Pantu do kraja ekspedicije, a i sve nas ostale, mnogo toga će biti nezgodnog ukusa koji nije bio u Bogijevom prospektu. Bar je čovek posle toga išao normalno u WC ne znam da li od muke zbog tog čaja ili je stvarno bio delotvoran, u svakom slučaju preostalih 78 kesica niko nije hteo da dira, izleda da je to čuvano samo za specijalne goste i prilike. Bar sam ja tako mislio.
U najavi: "Engleska i Ja III - Ljudi, ja sam prso".