Milan Lukić, moje dete, i kćerka mog komšije

Milan Lukić osuđen je na doživotnu robiju. Valjda je to dobra vest.
Višegrad je dobio još jednu znamenitost. Pored mosta Mehmed-paše Sokolovića. Pored Ive Andrića. Tu su sad i masakr u Pionirskoj ulici, i Bikavac.
Gledao sam RTS2 nedavno reportažu o Višegradu. Kažu, idilična varošica, sa velikim potencijalom za razvoj turizma.
Nisu mislili na Bikavac ni na Pionirsku.

Ne može se mnogo toga zameriti medijima. Spikeri su svojim monotonim glasom pročitali osnovne činjenice o suđenju, i osnovne činjenice o zločinu. U tu-i-tu kuću saterano šezdeset ljudi, pa zatim, zajedno s kućom, živi spaljeni. Devojčice držane u ropstvu, silovane, masakrirane.
Zatim su, istim tonom, prešli na proteste proizvođača malina, ili uspehe vaterpolista.
Šta ćeš, život teče dalje, kaže izreka.

Kako za koga.

Odavno sam shvatio da živomo u laži. Laži civilizacije. Ili na sasvim ličnom, mikro-planu, laži normalnosti. Stvari idu po planu, nešto pođe naopako, oko nečeg se trudimo, oko nečeg tugujemo... I to je život.
Navodno.

Osim što ima stvari koje su toliko velike i strašne da se ne uklapaju.
Obaraju sistem.
Postoji užas, i groza, toliko veliki da ih ni na koji način ne možeš prevazići. Integrisati. Razrešiti.
Objasniti.

Možda se mnogi vajni teoretičari neće složiti, ali to je moja definicija fašizma: užas koji prevazilazi poimanje, razumevanje i zarastanje. Užas koji je izazov, rukavica u lice našem poimanju sebe kao ljudi, kao humanih stvorenja, kao civilizacije.

I ne radi se tu o Milanu Lukiću, ni o nekoliko desetina sličnih psihopata.

Radi se o milionima.
O onima koji su nemo gledali vozove koji voze u Aušvic.
Koji su iz prikrajka gledali patnje prognanika sa Kozare.
O ćutljivoj većini četrdesetih.

Radi se o Slavku, bratu jednog sadašnjeg ministra, koji je radio na održavanju Keraterma. Koga su nesrećn i zatočenici zvali iz sveg grla, penjući se do prozora, Slavko, Slavko... Samo da ga zamole da prenese glas da su živi, i da su tu... A on nije imao snage da se javi... Radi se o Višegradu, koji je ćutao, i gledao u stranu, dok je na razne načine "nestajalo" 13.471 Muslimana-Bošnjaka, koliko ih je bilo po popisu iz 1991.
I tako postao "idilična varošica, sa velikim potencijalom za razvoj turizma"... O Višegradu, Prijedoru, Zvorniku, Foči, sarajevskim naseljima, Sanskom Mostu, Bosanskom Novom, Derventi, Modriči, Brčkom, Jajcu, Bratuncu...
Srebrenici.
Sve same idilične varošice, sa idiličnim ljudima. Koji baš i ne vole da ih podsećate.

Ćutljiva većina devedesetih...

I dobro, šta s tim?
Osudićemo nekoliko psihopata, i to je dobro.
Oni koji govore krupne i zanosne reči, o nacionalnim interesima, o etničkim i istorijskim pravima, o zaverama i o mržnjama? Oni koji izgovaraju reči koje ostavljaju krvave tragove, koji uvlače hiljade u zlo, koje hipnotišu milione?
Sprečavaju ih da misle, i da gledaju?
Da razlikuju ono najjednostavnije - dobro i zlo?

Oni će ostati tu gde jesu.
Za govornicom.

Oni će oduševljavati našu decu, našu omladinu, za "svetle i uzvišene ciljeve".
Velika,
Homogena,
Jedinstvena,
Etnički čista,
Srbija. Hrvatska. Indonezija.
Svejedno.

Nadam se da me sad razumete. Politika me nikad nije zanimala. Istorija pogotovo.
Jedino što me zanima, to je da nekako spasimo naše mlade, našu decu, senke Milana Lukića, senke Draže Mihailovića, senke Ante Pavelića.

I da im nekako - a ne znam kako - prenesemo jednostavnu istinu:
Čovek je čovek - prijatelj, sapatnik, komšija. I ni jedna "istorijska ideja", "nacionalna misija", "opravdana osveta" - ne može staviti van prava, van zakona, van ljudskih obzira, našeg komšiju.
Ili njegovu petnaestogodišnju kćerku.

I, za ime svega što nam je najsvetije, ne smemo više ćutati o tome.