Moon River

Da li smo zaista bili na Mesecu?

Britanska televizija nas ovih dana bombarduje emisijama o 40 godina od prvog sletanja na mesec. Ima stvarno svasta da se vidi: intervjui sa astronautima, new enhanced footage, behind the scenes, i po milion puta ponavljanje spektakularnih scena i slika/fotografija koje su nam urezane u mozak odavno.

Ali, kad pricam sa ljudima na poslu, prijateljima, rodbinom, vidim da uglavnom preovladava najblaze receno skepticizam prema celom poduhvatu, i moze se reci da minimum 50% misli i veruje da su to "Ameri" izrezirali i da je sve jedna velika prevara.

Ja ne mislim tako. Mozemo mi do sutra da diskutujemo o radijaciji, van Alenovom pojasu, tehnologiji iz sestdesetih, nepravilnostima na fotografijama i filmovima sa meseca, ali u sustini ne postoji ni jedan jedini dokaz da NISMO isli tamo. Ljudi koji kritikuju tehnologiju ne shvataju da maltene sve sto koristimo danas kompjutere, iPod-e, televizore, satelite, mobilne telefone, mikrocprocesore u ves masinama i rernama, maltene cela digitalna tehnologija na ovaj ili onaj nacin je zaceta ili dobrano razvijena u toj trci na Mesec pre 40 godina.

Takodje, zasto bi Rusi cutali o eventualnoj prevari, osim ako i oni nisu izrezirali svoje odlaske u orbitu?

Na kraju, najjednostavnije objasnjenje je uvek i najtacnije: otisli smo na Mesec i odatle se ukupno 12 ljudi vratilo da isprica pricu. Ja kad god gledam te snimke setnje po mesecu Armstronga i Aldrina uhvati me jeza jer ne mogu da zamislim tu usamljenost i tu odsecenost od svega, a najvise to da samo nekoliko centimetara svemirskog odela te deli od apsolutnog vakuma i momentalne smrti. Naravno, bili su predodredjeni za takav poduhvat, bili su istrenirani, verovatno i u odredjenoj meri napumpani "lekovima", ali kako ih nije hvatala panika, apsolutna panika, ja to ne mogu da shvatim niti zamislim.

Potrebna je bila ogromna hrabrost prvo sesti na vrh rakete, a ispod tebe se oslobadja energija mini atomske bombe, pa se otisnuti u jedno veliko prazno i nista na putu ka Mesecu, i na kraju smoci snage i pouzdati se u "life support" odelo i iskoraciti na povrsinu Meseca, ne znajuci da li cete se ikad odatle zaista i vratiti. I onda odredjeni broj ljudi "ne veruje" sta su oni uradili. Mora da je frustracija koju to budi u samim astronautima isto tako nezamisliva i nepojmiva (ma sta oni javno izjavljivali) kao sto je i nama nepojmljiv osecaj boravka na Mesecu.

Ja nisam skeptik, niti verujem da smo bili na Mesecu. Ja znam da jesmo, kao sto znam da i engleska kraljica postoji, iako je nikad nisam video uzivo. Medjutim postojanje tog skepticizma i neverovanja budi u meni jedno tuzno osecanje, a to je da smo mi, pomalo, kao ljudska vrsta izgubili sposobnost za snove, a moze se to nazvati i odrastanje. Ne veruju ljudi vise u bajke, cak i kada su istinite, i to je tuzno. Neko ce reci da je to, mozda, normalno, da posle toliko prevara, pljacki, ratova, ubijanja, praznih i neispunjenih obecanja o boljem zivotu i boljem sutra, ne moze ni da se ocekuje drugacije. Medjutim, zaboraviti dete u samom sebi, ma koliko godina imali i sta god preziveli i preturili preko glave, je prvenstveno nacin kako izneveriti samog sebe, a ne dokaz o nekoj velikoj zrelosti.

Povrsno je misliti da je Neil isao po Mesecu, jer je tamo poslat da pobedi komunizam. Mozda je to bila neka inicijalna iskra, prvobitni zametak ideje, ali je vrlo brzo kao takva postala potpuno nebitna i nevazna. Na kraju se sve pravilno svelo na cistu i izvornu, haklberifinovsku "On The Road" bajku gde je sveukupno putovanje (kao i svako pravo putovanje) mnogo znacajnije i vaznije od pukog cina dolaska na cilj. Putovanje definise cilj u istoj meri, kao sto i cilj definise putovanje. Odlazak na Mesec je bio, i jos uvek je za sada, samo najveci simbol produzenja "americkog sna" u koji svi mi i dalje verujemo, bez obzira koliko to sami sebi hteli ili smeli da priznamo.

Bilo bi lepo kada bi doziveli da jos jednom neko iskoraci u more tisine...