Da l' sam ja vama pričala o tome koliko volim leto? Nisam? Nije moguće da sam to propustila...imam jedno par tema o kojima sam želela da vam pišem, baš onako fine, al' ne vredi...em bi vi mogli da ostanete uskraćeni za informaciju o mom voljenju leta, em ja i tako na današnjih 180 rernskih stepeni, s obe strane, prosto nemam emocija ni za šta drugo no za ovo...pa, daj da i ja izrabim više no opšte zlostavljani pridev u poslednje vreme, prelepo leto.
Daklem, ja leto prosto volim, obožavam, do izbezumljenja. Do poslednje kapi znoja. Znam da reč znoj tako znojavo zvuči da je na rubu pristojnosti, al' šta da vam radim, leto je.
Pre svega volim letnje večeri, koje purnjaju vrućinom proteklog dana i tako romantično podsećaju na isključenu ringlu koja nikako da se ohladi. Njima caruju komarci, zbog kojih bi ždralovi mogli da dobiju komplekse niže vrednosti. Dotični u naš život unose pomamljeno drpanje i još šarmantnije zvučne efekte sposobne da u nama uspešno probude potisnute animalizme. Ja životinje volim od sveg srca. Dobro, sem petlova. I komaraca. Dosadnijeg i odvratnijeg stvora nije napravila Mama Priroda, ne znam šta joj je to uopšte trebalo. Komarci do životne prilike da budu dosadni za medalju, dolaze u vrele letnje noći. Koje su i inače prelepe, samo im još komarci fale. Dok ubogo, prokuvano ljudsko biće,ogolelo do ćelavog što vekovnim razvojem, što depilatornim sredstvima, pokušava da zaspi u ukrčkanom loncu leta, onaj nosati, krakati stvor, zuja na ivici čujnosti, leti tempiran krvoločnom opsesijom i bez namere da na kraju prehrambenog procesa ljudskoj namirnici uruči makar diplomu dobrovoljnog davaoca krvi. Pojava komaraca kod mene obara u minus svu toleranciju rezervisanu za životinjski svet i spremna sam da gadnog stvora jurim od Žmuovog besanog očaja do utepavanja dosadne poganije. I po cenu novog ornamenta na zidu, koji se sastoji od krvave fleke sa par ćoškastih nogu.
Pored komaraca, prelepe letnje noći krasi i odsustvo vazduha, koji čak ni organizovanje glavnog srpskog neprijatelja – promaje, ne može da dočara. Mož' otvoriti i svoje i komšijske prozore, ne pomaže, disanje se svodi na erotsko duvkanje i stenjanje u nadi da to radi i na duže staze.
Tek tamo pred jutro, vrućina odustane samo toliko da uhvati zalet i navije Sunce na 250 odozgo, tako da ubogi ljudski stvor može da otvori pekuće, od neprospavane noći, okice samo na pola i tako žmireći krene u nove, prelepe letnje doživljaje. Negde do jutarnje desetke Suncu je potrebno da se sabere i počne sa žarčenjem. E, tu počinju one prave radosti prelepog leta, koje svi vole i jedva ga čekaju na račun omrznute zime. To što zimi možeš da obučeš tri džempera i pet hulahopki ako voliš i potrebito ti je, a leti kožu svoju nikako ne možeš da svučeš, to nema veze...leto je baš prelepo. I svi ga volimo, naročito ja. Ništa više ne obožavam od miljenja uz ulične zidove u očajničkom traženju senke, u kojoj mogu da mrvu da'nem dušom i na kratko otvorim oči bez bojazni da će me dočekati usijana belina pobesnelog Sunca, koje sija ljutim mesinganim bljeskom pregrejane tepsije. Lepota bauljanja po ulicama omamljenim vrelinom, može se porediti samo sa pratećom lepljivošću cele površine pobrljavelog tela, koje mljacka pri svakom pokretu. Peče zvezda, ne žali.
Ništa manje nije prelepo leto u selu. Proverila sam prošle nedelje. Divota jedna. Prašina lebdi do pola pogleda i trese se u jari, kriveći pogled već i tako umornim očima. Trava koja i bez košenja miriše mrtvilom sena, dok sa očajnih krošanja voćki kaplje težak miris kompota. Sve što diše bez škrga se zavuklo u mrak hladovine i čeka da se ohladi nebeska tepsija, dok samo blentavi skakavci ripaju naokolo, izazivajući kod posmatrača dodatni umor na račun poslednjih atoma snage namenjenih disanju.
I dok Sunce besni kroz one rupe izazvane dezodoransima i frižiderima, nebo gubi plavetnilo bapskih, damastnih posteljina i biva sve belje i ispranije, dok negde oko podne ne postane nekako prosto suvišno u razlivenoj belini usijanja. Tu negde nebo kapitulira i povuče se pred pomahnitalim Suncem, koje izgleda kao da nema nameru da zađe ne do večeri, nego ni za godinu dana.
Prelepo.
Mada, ne znam da li je leto igde tako vrelo i prelepo kao u Beogradu. S obzirom da ja leto toliko volim i jedva čekam, prošle nedelje sam otišla u matični grad, ne bih li uživala u legendarnom topljenju asfalta i čarobnoj vrelini gradskog lonca. Reči nemam, bilo je nezaboravno, tako da kad sad pomislim da se temperatura u Beogradu konkurentski približila afričkim, ja prosto krepavam od zavisti. Nema tog ljubitelja leta kog ne bih pokazno poslala u Beograd na prelepo dinstanje na usijanoj plotni prelepog leta.
Ipak, zahvaljujući tehnici i tehnologiji izmišljene su klimatske naprave, koje ljudskim bićima omogućavaju da bar nekako prežive ljubav prema letu. Iste omogućavaju vlasnicima radnji i raznoraznih institucija da pomoću njih na svojim teritorijama obore temperature pod sibirski minimum. Prosto je neverovatno kako ne cveta inje i ne vise ledenice u fensi radnjama, u kojima skočanjene sa početnom pneumonijom cupkaju izgladnele prodavačice, letnji obučene u restl od sašivene zavese i rupa sastavljenih u majice. Posle duvkanja u vrelini letnje rerne, ulazak u klimatizovanu prostoriju omogućava plućima da dožive trenutni šok i zaborave svoju svrhu. I taman kad se ista nekako prilagode i počnu da rade tempom prilagođenom zimskim uslovima, mi ih iznesemo opet napolje. Što za pluća i ostatak šokiranog organizma više izgleda kao unutra. U rernu. Uopšte, kažem vam, lepota jedna prelepa.
Šta još reći?...Evo ga stiže veče. Bar bi trebalo. Kroz oklembešeno lišće drveta koje dekoriše moj prozor sjakti Sunce neumornim, blentavim veseljem i vrelinom. Da nema ovo malo vetra, koji je doduše topliji od daha vrućeg hleba, morali bi da dišemo na slamice za sok. Na preskok. Još kad bi meni radio termostat. Žmu tvrdi da mi je pokvaren. Kako dođe leto, tako ja počnem da krčkam. Umesto da mi proradi neki, od Mame Prirode, predviđeni i ugrađeni aparat za iole hlađenje, ja počnem da emitujem toplotu. Blago rečeno. Realnije - vrućinu. Zbog čega me Žmu krišom, sa ljubavlju, noću odguruje nogama ka rubu kreveta, u nadi da sam zaspala i da neću primetiti da spavam sa mačkom na krparici. Zajedno sa dolaskom leta, uz termostat u štrajku, otkaže mi i energija. Usporim se i vučem po kući vijuganjem ošamućene gliste, u nadi da samo još malo, samo što nije stigla makar jesen. Dušom da da'nem. Da prodišem.
Prelepo. Što ja volim leto.
"...Sonce je bog,
ki je jezen na nas..."
što bi rekao Z. Predin
