The buck stops... where?

Međutim, kao što nedavno preminuli Maknamara reče, šta čini nešto moralnim ako pobedite, a nemoralnim ako izgubite (njegovo mišljenje po tom pitanju je relevantno s obzirom da je bio ratni zločinac par excellence). No, nije to tema.

Od prvih saznanja/skandala o torturi zarobljenika takozvanog "rata protiv terorizma" potrošene su tone štamparske boje, terabajti i sati TV programa u pokušajima da se odredi gde je taj poslovični buck. Naravno, tadašnja američka administracija je gledala da zaustavi buck na najnižem mogućem nivou, pa smo, kad je izbio skandal oko bagdadskog zatvora Abu Grejb, imali klasičnu priču o "o nekoliko trulih jabuka" (a few bad apples), odnosno o vojnicima koji su se eto malo "zaneli" u dosadnim bagdadskim noćima, pa su rešili da ih prekrate mučeći i ponižavajući, a ponekad i ubijajući poverene im zatvorenike.

Trule jabuke su transformisane u žrtvene jarce i njima se sudilo, što ja valjda trebalo da ubedi i impresionira ostatak sveta, kako, eto, sistem ipak funkcioniše i eto, pored svih "pretnji" i bla bla bla SAD imaju snage da se suoče sa problemom i da ga reše. No, vratimo se na zemlju. Svakom neglobotomiranom je bilo jasno da sofisticirane "igrice" sa zatvorenicima nisu mogle biti kreacija one "sirotice" Lindi Ingland ili Čarlsa Garnera i ostalih trulih jabuka, pa čak ni njihove pretpostavljene generalke (da li je ovo rodno korektno?) Dženis Karpinski. Buck je ipak bio negde više u hijerarhiji.

Zahvaljujući činjenici da ima mnogo pristojnog sveta tamo preko bare, koji ne može da se pomiri sa "šta se sve radilo/radi u njihovo ime" vremenom smo počeli da saznajemo za dokumenta (tzv. torture memos) i detalje koja su pomerala onaj buck sve više i više. Usput su se u "javnoj debati" cepale dlake oko semantike. Šta je tortura, a šta ne, baš kao što se to vidi i po dokumentima i pravnim savetima, koje je administracija naručivala, kako se ispostavlja, od savetnika spremnih da napišu pravnu akrobatiku kakvu god gazde od njih požele. Kajgod... ono što je bitno je da tema jednostavno nije isparila čak ni kada se Obama sa sve svojim "change" i, mnogo bitnije, "let bygons be bygons" (šta je bilo bilo je) uselio u Belu kuću.

Međutim, vratimo se na pomenutu "debatu". Jedan od konstantnih "argumenata" Bušove administracije je bio da je za uspeh agencija (CIA, FBI itd) u očuvanju nacionalne bezbednosti od presudnog značaja da imaju na raspolaganju sredstva koja će prevejane teroriste naterati da govore. Eufemizmi za mučenje su bili brojni, a fakat da je Amerika potpisnica međunarodne konvencije o mučenju (kao i svih ženevskih konvencija) je jednostavno stavljana u drugi plan s obzirom da se radi o čarobnoj reči "nacionalna bezbednost" – adutu koji poništava sve drugo. Dakle, to se predstavljalo kao da su same pomenute agencije tražile kreativno tumačenje pre svega američkih, pa onda i međunarodnih zakona.

Glasovi koji su govorili da svaki operativac zna da tortura ne donosi nikakve vredne obaveštajne rezultate, a iz čega se može izvesti zaključak da je malo verovatno da su stručnjaci u tim agencijama tražili gorepomenuto, su bili usamljeni i ograničeni na alternativne medije (Rej Mekgovern, ex CIA analitičar i njegova grupa VIPS – Veteran Inteligence Proffessionals for Sanity – su radili vredno na tome, ali je jako malo od toga stiglo do mejnstrim medija).

Prošle nedelje članak na naslovnoj strani Vašington posta razbija tu naraciju Bušove administracije u param-parčad. Članak govori o mučenju jednog od prvih navodnih high value zarobljenika – Abua Zubeide i iz teksta je kristalno jasno da su CIA operativci bili toliko skeptični prema metodama preduzetnika Mičela, da su pretili i ostavkama (James E. Mitchell, penzionisani klinički psiholog koji je radio za Air Force je bio angažovan ugovorom od CIA – (u njemu je agencija) našla autoritatvinog profesionalca koji ima sve odgovore, bez obzira na nedostatak praktičnog iskustva u ispitivanju osumnjičenih za terorizam ili podataka da surovi metodi donose rezultate.

Nepotrebno reći CIA opertaivci nisu "seka Perse", a oni koji učestvuju u ispitivanjima osumnjičenih za terorizam su se sasvim sigurno nagledali (i naslušali) svega i svačega, eeee sad, ako se oni kaotakvi zgade nad metodama koje je Mr Mičel isisao iz prsta i javljaju centrali da to ništa ne valja i da to treba prekinuti (Zubeida je waterboardiran 83 puta u 4-5 dana), a centrala ih obaveštava da "downtown" (CIA žargon za Belu kuću) hoće još i usput ih optužuje da su beskičmenjaci onda se onaj buck zaista pomera jako visoko.

Digresija» Prve dve rečenice članka iz Vašington posta: U Aprilu 2002, dok je osumnjičeni za terorizam, poznat kao Abu Zubeida, ležao u bolničkom krevetu u Bankoku, najviši kontraobaveštajni zvaničnici SAD su se skupljali u sedištu CIA u Lengliju radi serije sastanaka sa ciljem rešavanja hitnog problema: kako učiniti da progovori.

Drugu ohrabrujuću stvar možemo pročitati u Njusviku od 20. jula. U dugačkom tekstu koji nas detaljno upoznaje sa Erik Holderom, glavnim državnim tužiocem (ministrom pravosuđa) SAD, saznajemo da će po svemu sudeći ipak (i pored Obaminog "let bygons be bygons") postaviti nezavisnog istražitelja da malo pogleda slučajeve u kojima su prekoračena uputstva iz torture memos. (oko sto ljudi je ubijeno na raznoraznim lokacijama na kojima je CIA ispitivala osumnjičene za terorizam)

Već ovo ograničenje – istraga slučajeva u kojima su uputstva iz torture memos prekoračena, a ne istraga o tome kako su torture memos, sami po sebi zločin, nastali – je za cinike dovoljno da zaključe da buck neće otići jako visoko, te da će se samo ponoviti cirkus poput onog sa redovkom Ingland i narednikom Garnerom. Međutim, Skot Horton, njujorški advokat aktivan na polju međunarodnog prava, profesor na Kolumbia univerzitetu, bloger i saradnik Harpers magazina, u intervjuu Skot Hortonu, novinaru antiwar.com-a, izražava izvesni optimizam – mislim da je jedno od najvažnijih pitanja šta će biti sa dokumentima (memos) i sastavljačima dokumenata, šta će biti sa političarima koji su to sve odobrili, s obzirom da znamo da je bilo stalnog povuci potegni. Problem je u tome da Erik Holder, glavni državni tužilac, može probati da stavi oglavinu na specijalnog istražitelja, ali specijalni istražitelj treba da istražuje kriminalno delo, a ne ljude i dok se fokusira na kriminalna dela on treba da istražuje činjenice bez obzire kuda ga one vode. Što znači da ako on radi pedantno svoj posao napori glavnog državnog tužioca da ograniči njegovu istragu kako bi izbegao istraživanje viših u hijerarhiji pravosuđa, Bele kuće, nacionalnog saveta bezbednosti, CIA, zaista neće imati efekta, on će biti u stanju da istražuje gde god ga istraga vodi. (iz linkovanog intervjua)

Lepo je videti tu vrstu optimizma kod čoveka kome su razmere zločina Bušove administracije, kao što su mu posledice (eventualnih) neprocesuiranja istih potpuno jasne, o čemu je vrlo elokventno pisao još pre promene u Beloj kući (reagujući na ono Obamino let bygons be bygons).

No, napamet mi pada fraza u idealnom svetu. Što me dovodi do toga kako je tema – odnosno javna debata – postavljena u mejnstrim medijima. Eventualna istraga će se pretvoriti u lov na veštice koji će se pretvoriti u politički cirkus – je stav mnogih sa svih strana političkog spektra. U tom smislu je debata između Glena Grinvolda (constitutional lawyer i bloger za Salon.com) i Čak Toda (NBC News political director) izuzetno zanimljiva (transkript ovde, a ko preferira da sluša ovde). Debata je posledica Čak Todove izjave da je eventualna istraga "catnip" (mačja trava, trava od koje se mačke otkače) za kablovske televizije SAD i.e. diverzija od pravih tema (zdravstvena zaštita i ekonomska kriza). Glen je posle te njegove izjave napisao dosta oštar blog, a Čak se našao uvređenim zaključkom da podržava bezakonje i ponudio Glenu da to raščiste u razgovoru za Grinvaldov online radio.

Meni se i posle višestrukog slušanja i čitanja tog razgovora čini da Čak Tod podržava bezakonje u ime političkog mira. Jedan od bisera iz debate:

Čak Tod: Pa, dobro, vidi, ne verujem da podržavam sistem bezakonja; Pokušavam da pokažem realnost, da koliko imali pravno crno-belo ovde, imamo i političku realnost koja to zamagljuje, i ti si svestan toga...

Glen Grinvald: Kako može politička kontroverza... Ja sam mislio da je glavna stvar pravosuđa u civilizovanoj zemlji da bude imuno na političke obzire. Nije li to lekcija iz vremena Alberta Gonzalesa? Da Erik Holder, generalni tužilac, glavni izvršitelj zakona u SAD, donosi odluku da li su zločini počinjeni na osnovu pravnih faktora, a ne na političkm faktorima koje MSNBC i slični vole da diskutuju. Nije li to kako naš pravni sistem treba da funkcioniše?

Čak Tod: Naravno, sa visine od 10 hiljada metara on treba tako da funkcioniše...

Ja se često gadim crno-belom postavljanju stvari. Međutim, kada se radi o vladavini zakona onda, za razliku od Čak Toda (on je ovde samo reprezent škole mišljenja), ja zaista ne vidim nijanse sivog. Ideja da zločince treba pustiti da se izvuku zato što bi bilo politički neugodno suditi im je meni monstruozna. Argument da bi to štetilo američkom imidžu mi je postavljanje stvari naglavačke. Dovoljno je setiti se kako je američki imidž bio dobar kada je poslednji put (davne 1974.) kriminalac (Nikson) oteran iz Bele kuće. Doduše, ni tada posao nije obavljen do kraja (i tada je primenjen princip let bygons be bygons), ali govorimo o imidžu zar ne?

********************

Beleške na margini

Zaista bi bilo zadivljujuće ako bi se desilo nešto što se ne pamti od devetanestog veka američke istorije – da se članovi bivše administracije odgovorni za zločine privedu pravdi. Mala je šansa za tako nešto i ne verujem da je Dik Čejniju san poremećen oko cele ove frke. Međutim, ono što se meni čini u celoj stvari previđeno je da se zaista radi o skretanju (distrakciji) sa osnovnog pitanja i osnovnog zločina. Naime, sve je ograničeno na torturu i mučenje, a šta ćemo sa agresivnim ratom, zločinom svih zločina?

Pa... ništa, Obama je davno rekao ono što "džentlmenski sporazum" između dve frakcije iste partije podrazumeva – let bygons be bygons.

***

Kao što nisam, iako neki misle suprotno, ljubitelj KGB-a tako nisam ni ljubitelj CIA. Međutim, jako mi je teško da ostanem ravnodušan prema posledicama totalne diskreditacije te agencije od strane Bušove administracije. Šta hoću da kažem? Pa to da je Bušova administracija, zloupotrebom, navlačenjem, razvlačenjem i izmišljanjem obaveštajnih "činjenica" u vezi Iraka i nepostojećeg oružja za masovno uništavanje, dovela tu agenciju i uopšte inteligence comunity u položaj onog čuvenog pastira iz priče. Decembra 2007. petnaest obaveštajnih agencija je složilo dokument (NIE – National Inteligence Estimate (pdf fajl)) u vezi iranskog nuklearnog programa u kome procenjuju sa visokim stepenom sigurnosti da Iran neme vojni nuklearni program. Posle obaveštajnog "fijaska" u vezi Iraka ko to uzima ozbiljno? Fakat, da je CIA iskorišćena i da je Tenet bio spreman da je instrumetalizuje u političke svrhe, služeći verno Bušu i Čejniju, je jasan relativno malom broju ljudi, posledice, imam osećaj, još manjem.