Istorija beščašća, i njegova savremenost

Branislav Ivković, predratni funkcionr Demokratske stranke je, posle obilaska sreza posavskog u leto 1944. , u svom izveštaju CNK, u početku pisao o posavskom srezu kao "kuli" demokratske strane, gde su stvarno imali oko polovine birača, a zatim kaže:
"Kada je docnije došao nacionalni pokret i četnička akcija, ove su prihvatili i pomogli najbolji ljudi sreza, a naročito demokrati.
Međutim, aktivni kapetan a docnije proizvedeni major g. Sveta Trifković okupio je oko sebe ljude bez ugleda i sumnjivog karakteraa, pa je sa ovima počeo progoniti i ubijati, pored ono malo levičara, naročito demokrate i zemljoradnike, koji su pripadali biv. Udruženoj opoziciji.
Kakvi su njegovi saradnici najbolja je karakteristika ovaj slučaj:
U varošici Obrenovcu bio je kafedžija po imenu Spasoje Drenjanin, zvani "Zeka", rodom iz M. Moštanice, sin jednog lošeg radikala. Ovaj "Zeka" imao je u Obrenovcu jednu kafanicu na kraj varošice, u kojoj je držao javne žene i kockarnicu. Njegovu kafanicu nije niko drugi pohađao, sem onaj najgori ološ sa dna društvenog života. Seljaci bi se stideli i da pogledaju njegovu kafanu kada prođu.
Ovaj "Zeka" se docnije našao u četnicima i major Trifković, kod tolikih isluženih podoficira, pa čak i rez. Oficira iz sreza, postavio je ovog kuplera "Zeku" za komandanta bataljona, a u isto vreme i za komandanta letećeg udarnog odelenja i klanje ljudi...
Major g. Trifković sa njegovim "Zekom" i drugim sličnim saradnicima ubili su u srezu Posavskom masu ljudi, žena, staraca pa čak i male dece, koja ne mogu ni za šta biti krivi ni Bogu ni ljudima.
Sa majorom g. Trifkovićem i njegovim saradnicima ne može se objektivno razgovarati. Oni se odmah ispreče i samo prete ubistvom.
Kod ovakvog stanja stvari lako je pretpostaviti šta narod o njima misli i kako na njih gleda, ali samo ćuti.
Ovi nesretnici, na primer, ubiju nekog čoveka, a posle dođu kod njegove familije ili bližih rođaka, te piju i banče. Kad čovek to vidi smuči mu se.
Samo u srezu posavskom ovi ljudi su ubili do sada oko 150 lica, među ovima veliki broj vrlo čestitih i uglednih ljudi, koji su bili nacionalno ispravni. Dovoljno je samo da neko od nevaljalaca, koji se sa ovim ljudima, ili bolje reći neljudima, druži i pije, nekoga mrzi, pokaže i kaže da je sumnjiv, ili da je nešto nepovoljno rekao – i taj mora biti likvidiran.
Normalan svet ovo ne može nikako da shvati. Izgleda mu da su ovi ljudi neki manijaci ili ludaci. Oni tako lako ubijaju ljude kao da to nisu ni ljudi ni životinje, nego kao da su muve. Vrlo čest slučaj je bio da su svoje žrtve opljačkali do gole kože...
Ovi zločinci su počinili takve jezive zločine, pred kojima ljudski um mora da se zamrači. Tako su, naprimer ubili nekog Josića, industrijalca, koji im se bio nešto zamerio, a pored njega ubili su mu još bolesnu šlogiranu ženu, svastiku koja mu je bila došla u posetu, devojku služavku, za koje meštani kažu da je bila čak i malo umno ograničena.
U selu Baćevcu postojao je Tanasije Nikolić, istaknuti nacionalista, nosilac Karađorđeve zvezde, koji je bio rez. Narednik ili potporučnik. Ovoga Tanasija kao nacionalistu ubili su partizani 1941 god. i on je sa sobom ostavio udovu i dve kćeri devojke. Njegova jedna kći ko zna pod kakvim okolnostima verila se sa nekim omladincem koji je pripadao partizanima. Možda je na to bila prisiljena, a može biti i da je taj omladinac bio neki bolji čovek koji joj se sviđao. Docnije, kad su došli četnici, oni zakolju i udovu i obadve kćeri.
Vrhunac zločinstva ovih ljudi predstavlja zločin koji su izvršili u noći između 20. i 21. decembra 1943. god. u selu Vraniću. Te noći su zašli od kuće do kuće i poubijali cele familije, počev od starca i starica pa do praunuka od nekoliko meseci u kolevci. Samo u ovom jednom selu ubili su oko 75 lica. Vranić je 70-80% bio uz Demokratsku stranku.
Izveštaj žandarma, koji su na licu mesta vršili uviđaj, podnet vlastima glasi: da su ove noći četnici D. M. poubijali ova lica, navodeći svakog poimence po godinama starosti, i to na taj način, što su starije ubili iz puške, a mlađe klali.
Poubijane familije u selu Vraniću i ubijeni Obrad Lazić u Boždarevcu opljačkani su tako da su njihovi srodnici jedva imali u čemu da ih sahrane.
Svakome onome ko ma šta prigovori odmah prete ubistvom...
Nije redak slučaj da su četnici ljudima odjednom udarali po 100 i više batina. Tako su Nikoli Stojičeviću iz Draževca odjednom udarili 150 batina, a Nenad Petrović, jedan vrlo dobar i miran čovek iz sela Jsenka, tučen je toliko da je sledeće noći od batina umro. "

Svetislav Trifković, kapetan, komandant Avalskog korpusa:
U vreme ovog pokolja bio je već major.
Kasnije je unapređen u potpukovnika.

Kosta Marinković, poručnik, komandant Posavske brigade Avalskog korpusa:
Unapređen u kapetana.

Spasoje Drenjanin - Zeka, narednik, komandant Prvog bataljona Posavske brigade Avalskog korpusa:
Ostao na položaju, neuznemiravan.

Počinioci - koljaši: ni jedan nije uznemiravan, niti bio pod istragom, osumnjičen, a kamo li kažnjen, od strane organa JVuO.

Uglješa Krstić je u svojoj knjizi "Najlepši poziv na svetu", na strani 315, bestidno prvi izneo ovu izmišljotinu o tobožnjim ranjenim četnicima koji su bili razmešteni u Vraniću.

Tada je bio gimnazijalac član omladinske trojke na Umci, a potom i zamenik omladinskog rukovodioca Posavske brigade čiji su četnici i izvršili pokolj u Vraniću:

"Oko pokolja osamdesetak vranićkih seljaka bila se svojevremeno podigla velika prašina, taj događaj se posle rata na nekoliko suđenja rukovodiocima pokreta DM, pa i grupi dr Đure Đurovića, navodi kao primer surovosti "dražinovaca" (zaista su pobijene čitave porodice). Tom prilikom se, međutim, uzrok mimoilazi, uopštavanjem ("četnici su klali" ) ili svođenjem na "partizanski jataci" (čak: bile su demokrate"/?!/), iako se u Vraniću nije radilo o jatakovanju na koje je narod odvajkada navikao i za koje je, naviknut, prihvata uobičajene posledice. Uzrok, svakako ne i opravdanje, za tako strašnu kaznu ležao je u tome što su se, dan pre dolaska u Vranić jedne jedinice Avalskog korpusa, u tim kućama, na tavanima, po kačarama, štalama i drugde, posakrivali partizani, pa u toku noći iznenada napali vojnike majora Trifkovića, raskomoćene i porasturane na noćištima. Borili su se prsa u prsa, noževima, zubima, pištoljima, gušali se, mnogo je izginulo na obe strane, znatno više na napadnutoj. Bila je to dobro izvedena komandoska akcija, ali su se posledice svalile na nesrećne jatake i njihovu čeljad..."

Za ovu "književnost" Udruženje književnika Srbije dodelilo je Krstiću 12. februara 1998, nagradu "Miloš Crnjanski".
Samardžić od tada samo redovno dopunjuje i varira ovu laž.

jedan od koljaša, tokom probijanja Avalskog korpusa kroz Sandžak, dezertirao je, i vratio se u svoje selo Lipnicu kod Čačka. Njegov zločinački rad nije bio poznat u zavičaju, jer je klao u Posavini. U svom selu je 1945. čak izabran za člana NO odbora.

Kazivanje Jezdimira Nikolića Jece iz Jasenka:

"Mi smo mobilisani i skupili se u Stepojevcu. Posle bila borba u Beljini. Odatle pobegnu u partizane, Tikomir Blagojević, puškar iz Male Moštanice, bio kod njega Mile Seljak, partizanski terenac i Laza Nikolić. Kad smo se vratili u Stepojevac nas nekoliko krenemo preko Konatica za Jasenak, da napustimo četnike. U Konaticama baš kod crkve sretne nas Radovan "Švaba" i vrati nas u Stepojevac. Iz Stepojevca krenemo drumom za Beograd. Usput se zadržimo u Šiljakovcu, a posle u Lipovičkoj šumi i stignemo u selo Ripanj, uveče. Odatle mnogi počeli da beže, i neki naši rukovodioci sišli da gledaju da neko ne ostane od voza, i voz krene i oni ostanu. Živoradu Belčiću iz Mislođina kažem da begamo, nemoj, veli, pobiće nas. JOVAN ČOLAKOVIĆ, iz Jasenka, došao moli komandanta da mu pusti sina, ali mi ne damo, ili da pusti sve nas. Da bi sprečili begstva u Ripnju su nas zatvarali u neke kuće i zgrade, straža postavljena i nisi mogao da izađeš napolje ni nuždu da vršiš.
Kada je voz krenuo stao je tek u Mladenovcu, odakle je pobegao Živko Stojićević, opančar iz Velikog Borka. Pričalo se da su ga ubrzo uhvatili četnici, ali su naišle neke žene i povikale su: "Evo Rusa" i četnici su pobegli i Živko se tako spasio i posle stupio u partizane. Aleksandar Janković iz Vranića je tetak Živku, a i on je bio u četnicima, a njegova sestra je majka Živku, tako je nekako bilo. Sa Živkom je trebalo da pobegne i njegov stric iz Velikog Borka, ali nije.
I tako Nemci nas voze, odnosno naši železničari nedićevci po odobrenju Nemaca i stignemo u Kraljevo. U tom mestu dobijemo pet klipova kukuruza i idemo dalje preko Čačka. Kada smo stigli na planinu Javor beše mnogo ovaca pa smo ih klali i uzimali samo bubrege i loj.
Stignemo u Sjenicu, neće da nas prime muslimani, okreni, obrni prime nas po šupama i pomoćnim zgradama ali ne po kućama gde oni žive. KAD TAMO PUNA SJENICA NEMACA, POVLAČE SE IZ GRČKE. Mi im odmah ukrademo pun kofer raznih stvari i to međusobno razdelimo. I kada smo pošli iz Sjenice za selo Brnjicu, išli smo u koloni zajedno sa Nemcima, pa smo krali sa nemačkih kamiona, koristili smo krivine a i bombardovanje od savezničkih aviona kada Nemci pobegnu daleko od kamiona. Nađemo grčke pare, slične kao Nedićeve sve po pedeset dinara, a 1 kg jabuka je 25 dinara i mi za te grčke pare kupujemo jabuke i druge stvari od muslimana.
Toča Stančić, bio strog komandant mesta u Jasenku, meni je ujak i pitam ga gde idemo, kaže pred Engleze.
Dok smo bili u Sjenici idemo u mesarsku radnju, neko kupuje meso a njih nekoliko skida čereke mesa, krade i nosi iz radnje. Posle pečemo te čereke i doručkujemo. Jednog dana idu engleski i američki avioni, a moj stric Toča kaže da mi idemo pred Engleze. Prvi preleteše. Kad naiđe druga eskadrila i poče da bombarduje, mislim da je tu poginuo i major Petronije iz Mislođina, komadant posavskog sreza i mnogi drugi. Mi pobegnemo izvan varošice u neke boriće i odmah napuštamo Sjenicu.
U selu Brnjici smo se smestili kod zamenika četničkog komandanta koji se zvao Mirko, njegov srednji brat bio je Radovan a najmlađi Dragić. Inače komandant sela bio je neki pop. Usput kada smo krali iz nemačkih kamiona ja sam samo uzimao vekne hleba a drugi su krali i druge stvari i oružje. Kod tog gazde smo se dobro smestili. Mi Jasenčani smo i složni a Mislonđinčani nisu.
Prođe nekoliko dana a nama taj srednji brat Radovan kaže: "Deco šta čekate, hajde da begate!" Kako ćemo, gde ćemo mi se pitamo. A Radovan kaže: "Ja ću da vas pratim do Ivanjice". Damo mu pare, oružje i municiju i rešimo jedno veče, a baš su tada neki pobegli iz jedinice Voje kopilana, pa pojačana prismotra.
Bio je sa nama i neki Pera žandarm, on se kasnije vratio sa popom Milovanom iz Draževca koji je takođe bio sa četnicima; uhvaćeni su u Stepojevcu, pop je osuđen na robiju a Pera žandarm je ubijen, a njegov sin je prišao partizanima, inače je Pera bio Crnogorac. Sa popom Milovanom bio je i njegov sin Zdravko.
Tom popu četničkom komandantu neki su ukrali tašnu sa raznim aktima i planovima i sve to spalili.
Pođemo da izvidimo izlaz iz sela i Milić Ninković, stric Živka Stojićevića, čuva stražu, a on je radio sa mojim bratom pre rata u Obrenovcu, bio je abadžija. S njim je je bio na straži i neki Nedić iz Sokolove. Mi mu kažemo da ćemo uveče da bežimo da zna. Čujemo da je sin Joce Marinkovića iz Šiljakovca primećen da će da bega pa je zbog toga bio od četnika maltretiran.
Uveče krenemo mi Jasenčani: ja – Jezdimir Jeca Nikolić, Radojica Stančić, Jova Ilić, nas je iz Jasenka bilo 16 i iz Mislođina 16, svega 32. Radovan nas vodio do Ivanjice. Mislim da je sa nama bio i babin iz Velikog Borka, zvao se Bora "babin", nosio je mitraljez "Bredu" i mi ga zovemo g. poručnik, kao vodi nas u Posavinu na zadatak. Dao sam pušku Radovanu vodiču. Idemo kroz muslimanska sela i dogovaramo se da ništa sada ne smemo da uzmemo džabe već sve da se plati.
Stignemo u selo Samailu između Čačka i Kraljeva. Svo ostalo oružje damo seljacima da prođemo i da nas neko prevede preko Zapadne Morave. Taman što smo krenuli kad nas u nekom potoku trojica zaustaviše s puškama, kažu da skidamo svo vojno odelo i cokule. Šta ćeš. kud ćeš, moraš. Ja skinem cokule i tako sam nastavio da idem bos. Odemo u selo Mrsać. Tamo partizani. Ja s njima išao u patrolu, posle ih napustim, idu za Bosnu. Tada sam bio u selu Lipnici, kad tamo koljaš što su ga zvali ustaša i klao po Vraniću i Posavini, predsednik odbora i još jedan. Oni 1941, bili u partizanima, posle došli u Draževac, oženili se i stupili u četnike i klali. Pitaju seljaci kakvi su to ljudi, ja ćutim, kažem da su dobri.
Nisam rekao, dok smo bili u Samaili, već su počeli dolazizi roditelji i tražiti svoje siniove i već smo se počeli razdvajati. Neki su otišli preko Morave, sećam se, ostali su Žika Jovanović, Vladeta Pavlović i Jova Ilić iz Jasenka, a trojici iz Mislođina stigli roditelji. Neki su prešli Moravu i u Bumbarevom brdu im neki čovek i žena daju im odeću i pođu za Kragujevac i tu se predaju partizanima ovi ih puste i vrate se kući.
Kad sam ja napustio partizane u selu Dragobraća, tako se zove ili slično, svanjiva i sretnem čoveka; kažem idem iz četnika, pita odakle si, kažem od Obrenovca. A on kaže, sad odoše muž i žena i ćerka za Beograd, preko Stalaća. Tražim mleka da popijem, litar košta 50 dinara nedićevih para. Popijem mleko pa za ovima da ih stignem. Čujem most na Moravi srušen pa ko naiđe od četnika zaustave ga da pomaže na opravci. Ja idem pa šta bude. I drž, drž, stignem muža, ženu i ćerku. Kažem ko sam, o čemu se radi i da mi daju veliki kofer da nosim, a i dalje sam bos i prođemo Čačak i most i stignemo do raskrsnice gde put odvaja za Gornji Milanovac i za Kraljevo. Ta mi žena da pola vekne hleba, ćerka jabuku, a ja njima adresu da pišu kući mojoj da su me videli i rastanemo se.
A moj brat Pera bio je u grupi koja je prihvaćena od partizana, da li su im lepo da jedu, da se okupapaju i vozne karte do Male Moštanice i on stigne kući i pita ga otac gde ti je brat, a on kaže ide i Jeca. A otac mu kaže, neće on doći nikada.
Idem ja tako, ide čovek volovskim kolima vozi mrtvački sanduk, rodom iz Brđana. Kažem mu da idem iz četnika i da li može da me poveze. Kaže da može. Popenjem se ja na kola i započne se razgovor. On kaže da je bio komandir četničke čete, ali ga niko ne dira ništa.
U Gornjem Milanovcu na železničkoj stanici vojnik partizan s puškom i on me sprovede u zatvor, a jedna mi partizanka kaže da sam koljaš. Odgovorim da su mi četnici zaklali brata i da ja nisam koljaš. U zatvoru je bilo dosta ljudi iz našeg kraja: Proka iz Guncata, Milivoje Marković Čola iz Baćevca i drugih iz Barajeva i drugih sela.
A za ustašu da kažem. Velimira Aleksića sin koji je bio sa mnom i u mojoj grupi u Lipnici je video ustašu i poštom se on pre mene vratio, on je u Vraniću rekao Milijanu Pantiću za ustašu, a Milijanu su četnici zaklali deset ukućana, i oni su brzo došli u Lipnicu i uhvatili ga i odveli u zatvor na Umku pa je posle suđen.
Nas iz Gornjeg Milanovca sprovedu u Beograd, neće niko na Umku, nego u Beograd. U Beogradu smo bili u nekoj baraci kod Kalenića pijace, opravljali smo ruševine. Naiđoše neka braća Tašići iz komiteta sa Umke, rodom iz Barajeva, odvedoše Milivoja Markovića Čolu i nekog Velju zvanog Bugarče. Njih su tukli a i oni su se s njima tukli. Posle se Čola vratio i pričao mi. Kad smo tu radili dolazili su Jasenčani na pijacu i nama davali hranu dok me nisu pustili i dođem kući. To je bilo početkom 1945. godine. "

Na PRESS-u, kod g. Samardžića.

Samo nekoliko linkova.

"Začudo", nije objavio
Ali je editovao tekst i "osvrnuo" se u njemu na moje neobjavljene komentare.

On i njegove žrtve nastavile su dalje mirno da razglabaju svoju uvredljivu i umobolnu fantaziju.

Na primer, živa je baka-Leja, odnosno Leposava, sestra-bliznakinja zaklane devojčice Vide.



Baka-Leja je svašta doživela tokom rata, ali i tokom poslednjih 20 godina. Doživela da se javno i masovno iznose ovakve izmišljotine, da se pojavi učesnik u pokolju koji je bio u bekstvu - a vlasti neće da ga gone.
Doživela je i da komšijski unuk dođe iz srednje škole u Barajevu, i da joj kaže kako mu je nastavnica rekla da ovaj masakr nisu izvršili četnici, nego partizani.