I sam početak bio je obećavajući. U Somboru smo svratili do Slavenovog i Klarinog prijatelja koji nam je pokazao gramofon na navijanje, bez trube, ali sa rezonantnom kutijom, fantastičan mehanizam od mesinga i ružinog drveta koji je, što kaže Slaven, "kombinacija violine i sata". Slušali smo - somborske tamburaše na pločama iz ranih tridesetih.
Pa polako do kućice na jezeru Korlatoš, kod Bezdana, delu tog fascinantnog vodeno-šumskog sistema. Tu je Dunav krivudao nekad onoliko, pa ga je Marija Terezija (kažu ona, mada ako bismo proverili, možda i na Franju Josifa naletimo, pojma nemam) prosekla, da skrati plovidbu. Rukavci su postali jezera. Novi tok - ima nove rukavce i zalive. Tu, na par stotina metara udaljenosti, počinju tri velika kanala - Dunav-Tisa-Dunav, Veliki bački kanal i Bajski kanal. Vode koliko hoćeš. Čista da čistija ne može biti - nema industrije, a vikendaši paze kao svoje, duboka, malko pretopla. Okolo šume i lovišta na sve strane. Kućica, sa krovom od trske, u cveću, dvorište se završava molićem na jezeru, vikendica do vikendice na po 50ak metara, praktično svako ima svoju plažu te širine. Odmah tu, druga ivica dvorišta, nasip do kanala, do "druge vode", vezan čamac, a na dvadesetak metara sa druge strane - čarda. Smuđ je bio izvrstan.
Dakle, prvo veče, raspalismo vatru, pa stavili tanjiraču. Prvo sam prodinstao luk i krompir, pa dodao batake i karabatake, pa na kraju tikvice, svinjski i pileci file. Naravno, dosta belog luka, peršuna, bibera, svega... Jest, previše sam dinstao luk, a i krompir je malko pocrneo, al' bilo je super, za uz špricere, tako reš. Najeden, zaboravio sam priču o paprikašu od kombinacije divljeg zeca i štuke, koju je pominjao gazda kuće, a koji nisam bio u prilici da probam - do sledećeg puta. Pa noćno kupanje, u uzaludnoj borbi protiv komaraca.
Sutradan rano se probudili, otišli do čoveka - ribar, osnovao ekološku radionicu, u ribarskoj kolibu koja naherena stoji na obali jezera u blizini, pa mu to dođe i kao kafana i svratište, sa gitarama i prepariranim ribama pokačenim na sve strane, 3-4 kera prepuna buva koji su iz nekog razloga baš mene našli da ližu, kafa, ja preskočio, mamuran, rakiju, i njegova riblja pašteta. Verovatno najbolje mesto na kom se može naručiti hrana i piće na kom sam bio u životu.
Pa do dunavskog rukavca, na traker. To je vrsta plovila, koje juri kao gliser, a izgleda kao neki poludesantni čamac. Nepretenciozno, pristojno, nenadobudno, nekako šmekerski, sa svim uživanjima u jurcanju rekom, a bez one gliserske naduvenosti. A potom u barku od svojih 20ak kvadrata, toliku da se na njoj kuva paprikaš, polako gore dole, pod nadstrešnicom... Pa po šarane i kući da spremamo paprikaš.
Taj njihov paprikaš posebna je nauka. Kuva se sve zajedno, odmah se stavi i luk i paprika i riba, i osim malo vina i soli, drugo ni ne ide. Pa se nešto tempira vatra, pa se vrti kotlić, pa se ljulja, pa se proba, pa se pazi da se ne raspadne (može da se slomi, to je pitanje veštine sipanja). Slaven nije učestvovao na takmičenjima, al' za sebe tvrdi da bi uzeo neku medalju. Po onome što sam probao - verujem mu sto posto. Utvrdio je, inače, da od stavljanja ribe do završetka ručka prođe sat i 4 minuta.
Na ručku bili Jovan iz Del Arna i supruga, oni otišli na tonsku probu za unplaged koncert, ja preveslao nas dvojicu do čarde, još koje piće, pa na taj koncert u grad, bio sjajan, u jednoj prekrasnoj bašti na obali kanala - bilo baš ladno, pa se niko nije kupao. Sutradan oporavak uz smuđa za doručak u toj čardi, pa kasni, predvečernji perkelt za ručak u Novom Sadu. Prethodila svinjska čorba, da od tolike ribe ne padne holesterol.
Baš sam zahvalan Slavenu i Klari, ujedno i začuđen što su me trpeli.
