...

...pitah ga kada dolazi...

 ...pitah ga kada dolazi, na sta je, naravno, pitao zasto i rekoh mu da bih znala koliko vremena imam, jer hocu, rekoh mu, ili da pocnem nov crtez ili da nesto napisem, sto ga je, naravno, obradovalo, voli covek umetnik da naidje na umetnicku dusu, makar ta dusa ne umela da crta vec se izvlaci seckanjem i lepkanjem papirica i pravljenjem kolaza, a prilicno je nesigurna i u svoje pisanje koje pise sve te silne godine da bi se napunila energijom ili ispraznila od emocija, prosto, da bi joj bilo lepse i lakse u svojoj kozi, ne da bi nesto rekla, objasnila, prikazala ili dokazala, sto mu nisam rekla, ali sam, mozda, pomislila kao sto uvek mislim o svojem pisanju, a mali kolazi su i tako rani radovi, sam je to rekao, istina u tridesetpetoj, ali ni to nije vazno, vazno je predati se sebi i uci u sebe, dok jos ima vremena, dok se osecam tek nesto odraslija od one sebe koja ga je upoznala pre mnogo, mnogo godina na jednoj plazi, koja se stidela da kaze sta oseca i pisala dnevnik, krisom, u svesku koju su svi znali, dati se toj sebi, a opet biti ova ja, odrasla, ne previse ili ne dovoljno, ali ja, i evo ga, vec je stigao nazad, kuci, prekasno sam pocela da pisem, i rekoh mu, pokusavam da napisem jednu dugacku recenicu, i on ode, da mi ne smeta, ostavljajuci me samu sa recima i zvucima sa ulice, i zurbom da dovrsim ovu pricu, jer sam htela, kao sto ti vec rekoh, da napisem ili nacrtam nesto...