Ne sećam se imena tog reditelja. Nisam upamtila ni kako se zvao njegov film, koji se prikazivao na FEST-u te godine, u okviru nekog alternativnog programa, između ostalog, i na Fakultetu dramskih umetnosti. Posle te projekcije reditelj se obratio gledaocima, bili su to mahom studenti, profesori, novinari. Izašli smo na podijum i seli za nekakav sto: on da govori o svom filmu a ja da prevodim. Dali su nam jedan mikrofon, onaj starinski, sa gajtanom. Rekao je: „U mom filmu junaci često izgovaraju reči kao što su..." i pružio mi mikrofon. Prevela sam to, a kroz glavu mi je proletelo da ćemo tim tempom završiti narednoga dana. On je nastavio: „...cazzo, fica, vaffanculo." I opet mi je pružio mikrofon.
Изговорила сам, гласно и разговетно: „...ку..ц, пи..а, иди у д.пе." У том делићу секунде подијум се отворио и пропала сам кроз тај процеп. Док сам пропадала у бездан, земља се измицала да је не би упрљала та простакуша што бесрамно понавља туђе псовке а слушају је и вршњаци и они који би јој могли бити очеви и дедови. Зауставила сам се тек у самом средишту Земље, на дну Пакла, у утешној тмини Луциферових чељусти. Још увек сам тамо док ово пишем. Мој нестанак нико није опазио, на мом месту спокојно је седела нека мени налик безизражајна сенка, празна љуштура, маска иза које се није скривао нико. Сала је одјекивала од заглушујућег смеха, аплауза, повремених звиждука одушевљења. Чим се публика мало утишала, редитељ је наставио своју причу, а онај аутомат за превођење, лишен мисли и осећања, понављао је за њим. Он је уобразио да се нису смејали гледајући његов филм зато што псовке нису преведене. Студенти су му објаснили да им није било смешно што псују малолетници из Дома за незбринуту децу јер је то сасвим очекивано, да та тема за нас није ни нова ни провокативна, да је један наш редитељ већ поодавно снимио сличан филм, само бољи... Када се све завршило, редитељ је почео да се извињава: „Знаш, нисам ја крив, тако су ми рекли..." Маска га је прекинула усред речи, пожелела му лаку ноћ и све најбоље, окренула се и отишла.
Дешавало ми се и доцније у животу да морам да говорим док ме слуша мноштво људи. Никада нисам имала трему. А и зашто бих? То ионако нисам ја, већ она бездушна маска. Мени је сасвим угодно у мом мрачном уточишту. Друштво ми прави Брут, који ме повремено изненађено запита: „Tu quoque mea filia?" Насмешим му се и климнем главом.
***
Тако је, него шта, драги мој, добро размислите: малочас, пре него што вам се то и то десило, ви сте били неко други, и не само то, већ сте били и стотину других, сто хиљада других. И верујте ми, то уопште не треба да вас чуди. Боље размислите да ли можете да будете сасвим сигурни да ћете и сутра бити овај који претпостављате да данас јесте."