U Sjedinjenim Državama ovih dana vodi se žestoka polemika o prednostima i nedostacima plana predsednika Obame za smanjenje ugljendioksida u atmosferi i oslobađanje zavisnosti od nafte. Prema tom planu, popularno nazvanom "keš za starudiju" (cash for clunkers), svaki vlasnik koji imaj neko vozilo mlađe od 25 godina, sa potrošnjom većom od 13 litara na sto kilometara, može prilikom kupovine ili lizinga novog automobila da dobiju popust od 3500 do 4500 dolara.
Program se pokazao toliko popularnim da je za manje od nedelju dana potrošeno milijardu dolara, koliko je Kongres odobrio. Sada je u proceduri zakonski predlog o odobravanju dodatne dve milijarde dolara.
Ovaj, naizgled dobar program za uklanjanje starih vozila sa puteva i smanjenje zagađivanja, dobio je u međuvremenu mnoge kritičare. Stručnjaci su brzo izračunali da su uštede male, pogotovu kada se uzme u obzir koliko se ugljendioksida oslobodi u procesu izgradnje novog vozila.
Ali Obamina administracija nije imala na umu samo ekološke motive, kada je predložila taj plan. Do pre par meseci, američki mediji, pa i Glas Amerike, bili su puni izveštaja o nevoljama privatnih auto dilera, koji su zbog smanjene potražnje morali da otpuštaju zaposlene, a neki i da potpuno zatvore svoje biznise. Sada, takvih izveštaja nema.
Obični Amerikanci, sasvim normalno, očekuju da se privredni oporavak dogodi što pre. Onaj ko je ostao bez posla ne može da čeka godinu-dve da bi opet stao na svoje noge. S druge strane, ono što je potkopavano godinama, ne može da se obnovi odmah i na jednom mestu. Obnova mora da bude mnogostruka, na svim mogućim kolosecima, ma kako malim i sporednim. A to važi za sve ekonomije, bez obzira na njihovu veličinu. Pročišćavanje atmosfere trajaće još decenijama, ali povećana prodaja novih, štedljivijih vozila događa se danas.
