Lutalice napale poslanicu, a vlast optuzila gradjane

Čopor pasa lutalica napao je sinoć oko 22 sata poslanicu DS-a Jelenu Trivan na parkingu ispred Doma Narodne Skupštine u Beogradu. Trivanova je zbog povreda zbrinuta na Vojnomedicinskoj akademiji. Mediji koji su preneli informaciju naglašavaju da poslanici niko od prolaznika nije pritekao u pomoć, kao i da na skupštinskom parkingu u tom trenutku nije bilo ni policije ni obezbeđenja.

Narednog dana nadležni u gradskoj vlasti vadili su se da «niko od građana nije javio da u centru cirkulišu lutalice». Tako su nesrećni građani opet ispali krivi, ovoga puta za neobaveštenost nadležnih, iako se problem napuštenih pasa ne rešava u kancelariji, nego opsevacijom terena.

Uostalom, svako ko prođe ulicama može da vidi lutalice, jer čopori nisu nevidljivi. Ali za tako nešto treba izaći iz limuzine, ili bar imati ljude koji snimaju stanje i pišu izveštaje, a ne čekati «babu s prozora» da dojavi nešto. Uz to, javljali bi građani ažurnije bliske susrete s lutalicama, kada bi se bar ponekad uverili da od toga ima vajde.

Zašto na skupštinskom parkingu nije bilo obezbeđenja i kako to da i pored ogromnih sredstava koji stižu iz EU za zbrinjavanje lutalica po gradovima Srbije, čopori i dalje slobodno kruže ulicama, pa i u najstrožem centru prestonice i predstavljaju javnu pretnju svim građanima?

Ova dva pitanja mnogo su ozbiljnija od onog, koje je provučeno u vesti, da «niko od građana nije pomogao Trivanovoj». Jer, iako će neko u ovom izostanku pomoći prolaznika moguće videti nedostatak solidarnosti i saosećanja, istina je da se ljudi plaše ulaženja u konflikt sa čoporom uličnih pasa. Uostalom, takve akcije nisu za amatere, već za obučene profesionalce, a njih na skupštinskom parkingu nije bilo.

«Bilo je pitanje dana kada ce se to nekome dogoditi. Obzirom da stanujem u neposrenoj blizini, prinuđena sam da strepim za ćerkicu kada se vraća kući, jer i sama u širokom luku obilazim to leglo pasa lutalica, u koje su se pretvorile travnate površine kod Skupštine. Naverovatna je nezainteresovanost komunalnih službi po ovom pitanju. Da vrhunac bude veći, svi znamo i da te lutalice, kao i mačke, hrani jedna žena iz komsiluka, bacajući po okolnim ulicama mesni otpad. Molim nadležne da samo jedno jutro dođu na ugao ulica Palmoticeve i Majke Jevrosime i snime prizor pored kontejnera», komentar je čitateljke vesti na B92.

Izostanak zaštite i osećanja sigurnosti čak i u okruženju najznačajnijeg zdanja u Srbiji, jasno je pokazalo koliko je zaklanjanje iza parola kontraproduktivno, ako nisu povezane sa ozbiljnim, konkretnim i dugoročnim akcijama. Jer, uprkos lepim željama, pametnim sloganima i dobrim namerama, problem pasa lutalica je uvek samo načet, ali rešen nikada nije. Što je najgore, zanimanje za ničije životinje koje kruže ulicama u poteri za hranom i skloništem, potpuno je kampanjsko, onako, s mene pa na uštap, pa ništa neobično i što su rezultati loši.

«Imam psa mešanca i kad god ga vodim u šetnju, nosim štap da odbranim sebe i kuče od napada lutalica», kaže za «Borbu» Mladen Vukčević, radiolog, iz novobeogradskog Bloka 45. Štapovi, inače, mogu da se kupe «kod Kineza» za 100 dinara i sve je više Beograđana koji ih nabavljaju za potencijalne ulične borbe sa izbezumljenim, gladnim i prestravljenim životinjama koje cunjaju gradom.

«Kad god sam se noću kretala po Novom Beograd, nosila sam sa sobom dve flaše od kisele vode, da se branim od lutalica, ako me napadnu», priča za «Borbu» Vera Vukelić, prevodilac.

Što je najgore, ovakvi incidenti kao što je napad pasa lutalica na narodnu poslanicu, uzbudiće javnost i vlast, a na površinu će, kao i mnogo puta do sada, isplivati samo mržnja prema životinjama i najradikalnije ideje «kako sve pse treba pobiti», što nije nikavo rešenje, već samo izliv besa, frustracije i agresije.

Rezultat se unapred zna. Stezanje kaiša vlasnicima pasa, novi nameti i kazne i oštro postupanje prema ljubiteljima životinja. Jer, oni su dostupni, a njihovi ljubimci su u većini slučajeva pitomi i poslušni, pa čuvari reda mogu bez straha da se s njima obračunavaju i tako nahrane budžet i statistiku da se nešto uradilo, iako nije.

«Dva puta sam bila kod sudije za prekršaje i platila kaznu zbog toga što mi pas nije imao brnjicu. Presrela su me dva policajca na livadi na Kalemegdanu, pre podne. I dok su oni ćaskali sa mnom, a kuče sedelo i čekalo da završimo razgovor, prošla su dva čopora, da se smrzneš. Ali, oni nisu bili zanimljivi, već moj ljubimac. Ništa nije vredelo što sam rekla da pas mora da se istrči i da držanje kučeta isključivo na lancu, nije ni dobro ni zdravo. Platila sam kaznu», priča M. Ć. studentkinja FDU i dodaje:

«Bilo bi dobro da se razgraniče tri stvari: ljudi koji drže pse kao kućne ljubimce i savesno se odnose prema njima, šetaju ih, istrčavaju, hrane i leče, nešto su drugo od nesavesnih gazda kojima životinje služe za uterivanje straha drugim psima i ljudima i koji često odustaju da se brinu o svom psu kada shvate kolika je to obaveza. Poseban problem su ničiji psi, koji lutaju gradom i kojih se bojimo i mi s kučićima. Najstrašnije je što kazne plaćamo mi, obični ljubitelji životinja, koji svoje ljubimce pazimo. Valjda od nesavesnih gazda svi zaziru, što nije fer.»

U Švajcarskoj je izglasan zakon da ni vlasnici zlatnih ribica više ne smeju da ih se reše tako što će ih baciti u toalet. Psi u ovoj zemlji uživaju posebnu zaštitu, pošto svaki potencijalni vlasnik mora da prođe obaveznu obuku pre nego što dobije dozvolu da drži psa. Obuku drže treneri, a cilj je da se minimizira svaki rizik, a vlasnici nauče da postupaju sa ljubimcima. Posebnim aneksom regulisana je površina prostora koja se mora obezbediti svakoj vrsti životinja. Slično je i u drugim državama Evrope. Lutalica nema, ili su vrlo retke, a kazne za nesavesne vlasnike, koji ne brinu na zakonom propisan način o svojim životinjama, vrlo rigorozne.

U Srbiji su kazne za nesavesne vlasnike životinja presedan, a svaka priča o zaštiti i pravima životinja najčešće biva dočekana «na nož», ili s podsmehom. Populaciona eksplozija napuštenih pasa je tolika, da od sporadičnih akcija je slaba vajda. Što je najgore, i dalje u pojedinim gradovima jurenje napuštenih pasa puškama i njihovo ubijanje pucanjem iz vatrenog oružja predstavlja program regulisanja problema lutalica. A da takav horor nije rešenje, već da ulične pse treba sterilisati i skloniti u azile, priča je koju guraju još samo vrlo posvađani NVO aktivisti za prava životinja, koje ostatak građanstva vidi kao frikove koji troše pare i «u glavu bolesne» ljubitelje životinja.

Bilo bi dobro da slučaj Jelene Trivan ne bude povod za novu jurnjavu baka s pudlicama po beogradskim parkovima (one su najzahvalnije platiše, nikad ne vrdaju), ni za stezanje kaiša savesnim vlasnicima pasa, koji i onako već žive u strahu.

«Moram da prošetam kuče, a plašim se da mene i mog psa ne napadnu lutalice, da nas ne kazni policija kad pustim psa s povodnika u parku i da ne naletim na nekog besnog gazdu koji uživa što je uzgojio asocijalnu i borbenu životinju koja bi da mi zakolje ljubimca», kaže M. B, kučkar iz Tašmajdanskog parka.

Rečju, ako akcident na skupštinskom parkingu bude novi povod da se psi lutalice na human način sklone s ulica u azile i sterilišu, biće dobro. A ako bude samo povod za izlive besa prema kučkarima i nove namete i kazne što su se usudili da drže kućne ljubimce «dok narod nema šta da jede», e, to neće biti dobro.

«Brinuo sam se na Novom Beogradu o pet pasa lutalica, godinama, tako što sam ih sterilisao, lečio, hranio i noću puštao u kuću da prespavaju. Kada sam se sa porodicom preselio u porodičnu kuću na Voždovcu, napravio sam za ovu petorku posebno dvorište i boksove i preselio ih. Troje od njih su vrlo stari, neki jedva idu, privikli su se na život van ulice, ali sada imam problem s komšijama koji me stalno tuže što držim pet pasa», kaže za «Borbu» pukovnik dr Zoran Kovačević, načelnik Klinike za nefrologiju VMA i tvrdi:

«Problem pasa lutalica mora da se rešava bez puške! Sterilisan pas, gubitkom hormona, nije agresivan i zato ih treba sterilisati. Svi psi moraju da budu čipovani, a kazne za nesavesne vlasnike koji ih napuštaju izbacivanjem na ulicu, drastične. Dakle, ako se ja ne brinem o mom Žući, treba da budem kažnjen sa 100.000 dinara, ili idem u zatvor. E samo tako može da bude rešen problem pasa lutalica», kaže Kovačević.

ps. ovaj tekst pojavice se u sutrasnjoj Borbi, pustam ga ovde unapred,celog, jer je tema vrlo polemicna.

ps2. dok sam jutros pisala tekst komentar, najvise me zgrozilo sirenje netacne informacije portparola veterinarske stanice beograd, da to vlasnici pasa nocu pustaju same pse na ulicu. ja ne znam ni jednog vlasnika psa koji pusta svoje pse da zuje sami ulicama.

ps3. grozno je i cudjenje istog portparola nad informacijom o lutalicama u centru grada, koje on nije video, nit cuo da ih ima. pa bre, samo da se jednom prosetao, video bi ih, alo! pa su doticnom opet krivi gradjani sto nisu dojavili...