Setih se pre neki dan jednog dogadjaja...........
Imao sam sigurno nekih sedam ili osam godina. U nekom jutarnjem programu sam sa tatom gledao dečju muzičku emisiju, verovatno Muzički tobogan, kada mi je jedna od pesmica zapala za uho. Bože,oduševljenja! Danas ne mogu da se setim detalja, ali pesma je govorila o avanturi nekakve plastične kašike koja je najednom oživela, i o njenim personifikovanim avanturama... Ne pitajte zašto (ne znam odgovor), ali pesmica mi se celog tog dana vrtela po glavi, valjda je bila nešto najzanimljivije što sam sa tv-a mogao da pokupim te '98. Bilo je to vreme kada mi je stavljanje svih misli na papir bilo iz nekog razloga mnogo jednostavnije nego danas. Tako sam i te proklete stihove zapisao na papir, ne sluteći koliko će to uticaja na mene imati.
Prošlo je podne, moj tata je otišao (na posao, na pecanje, u kafanu?), a mama je preuzela brigu o mom starijem bratu i meni. Razgledajući po mnogobrojnim žvrljotinama kojih nas još samo sa sedam godina nije sramota, mama pronalazi i tu nesrećnu pesmu, ubedjena da je njen sin autor iste. Ženo... Nije ona sumnjala u mene nikad, ali iz mnogih očiglednih razloga, morala je da me pita da li sam ja smislio sve to što piše na papiru. ,,Da!'' Bez dvojbe. Jednostavno ,,da''. Ne znam zašto sam to rekao, ali kako da izbrišem osmeh sa lica svoje majke? Kako, kad je sve bilo savršeno, bar na trenutak? I tako, ja rastem u očima majke, i brat me drugačije gleda...ceo dan se osećam posebno. I čudno. Znam da nije trebalo to da kažem, ali hej, ko će saznati? Tako razmišlja moja glupava glavica. Priča počinje da kruži po kraju, jedna komšinica dolazi da čuje kako recitujem malo remek-delo o kašiki...čak je i moj stariji brat seo za klavijaturu, i smislio neku pevljivu melodiju!! koje se, začudo, još uvek sećam. Ja pevam, bratac svira, keva nasmejana, svi srećni...i onda se tata vraća kući (sa posla, sa pecanja, iz kafane?). I to je to. Dan je bio lep, dugo je trajao, ali morao je da se završi...možda je mogao da prećuti, da uživa sa ostatkom porodice, da ne kvari trenutak. Ali nije. I shvatam. I zahvalan sam.
Koliko god da je pesma zvučala naivno i glupo, bio sam te nesreće da i moj otac zapamti stihove od jutros. Gutao sam knedlu gledajući ga ravno u oči, dok me je mama nagovarala da izvedemo pesmu i pred njim. Nisam imao izbora... ,,Zvuči lepo, samo što je ukradeno''. Blagi Bože...
Reč ‚‚ukradeno'' za mene od tada ima mnogo ozbiljniju konotaciju nego ostaloj deci. Od tada više nisam ukrao ni žvaku iz prodavnice. Od tada umem da prepoznam razočaranje na licu moje majke...od tada izbegavam da gledam ljude u oči. Od tada se pitam da li sam ja taj koji ispisuje sve ove reči, ili ih možda samo kradem od nekoga pametnijeg, talentovanijeg. Dodjavola, čak i dok pišem ovaj tekst, vidim da me podseća na jedan Heseov esej koji sam skoro čitao...valjda je to normalno.
