Χρήστος Παπουτσάκης (Ханија 1934 - Атина 2009), semper gratae memoriae
Прошлог марта, Грчка је изгубила једног од достојних баштиника оног најбољег у свом народу, а Срби остали без искреног пријатеља.
Христос Папуцакис, архитекта по струци, престао је да се бави архитектуром да би се посветио публицистици. Анти, атински политички недељник који је водио и уређивао пуне 34 године, постао је институција грчког јавног живота и незаобилазна ставка у научним библиографијама. У његовој редакцији окупљали су се како најугледнији грчки интелектуалци, тако и прогресивни млади људи, и ту, у једној мирној уличици атинског Колонакија, господин Христос провео је највећи део свог века, окружен поштовањем колега и сарадника и помно пратећи каприциозну грчку политичку сцену. Многи Грци доживели су гашење часописа Анти 2008. као симболичан крај периода „метаполитефси", промене државног уређења која је уследила после пада пуковника и обликовала нову, европску Грчку. Лист је наставио да излази на интернету.
Оpus magnum г. Христоса Папуцакиса јесте Антологија балканске поезије, на којој је интензивно радио пуних петнаест година. Антологија је замишљена као збирка поезије свих балканских народа, преведена на све балканске језике и објављена у свим балканским земљама. Названа је Haemus, по латинском имену планине Балкан (Хем), од грчког Аἷμος. То централно узвишење, „центар који нам непрекидно измиче" рекао би Фуко, дели све балканске народе, али их истовремено и окупља око себе, упркос сталном „бегу од Балкана" (једна од главних црта идентитета сваког балканског народа, према Тодоровој, јесте управо инсистирање на томе да он није балкански, а сви око њега то јесу). Почетна идеја потекла је од бугарског неохеленисте, преводиоца и писца Стефана Гечева, коме је књига и посвећена. Осмишљавање и реализацију пројекта преузело је на себе удружење „Пријатељи часописа Анти" на челу са господином Папуцакисом и координаторком Андијом Франдзи, професорком Универзитета у Солуну.
У процесу настајања Антологије, Атина је имала само техничку и координативну улогу. Избор писаца, песама, писање пропратних текстова и напомена у потпуности је препуштен уредничким комисијама - групи истакнутих књижевника и антологичара сваке земље. Они су изабрали десетак песника и представили сваког од њих са по неколико песама, а затим су све песме преведене на све балканске језике. На пројекту је сарађивало више од сто књижевних стручњака и преводилаца с целог Балкана. Српско-црногорску комисију сачињавали су Миодраг Перишић, Михајло Пантић и Васа Павковић, у сарадњи са српским ПЕН центром.
Антологија се састоји од седам поглавља, свако за по једну земљу: Србија са Црном Гором, Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Грчка, БЈР Македонија и Румунија. Свако поглавље почиње дужим уводом о песништву народа на који се односи, а прати га народна песма са карактеристичним мотивом повратка из мртвих, која се у различитим верзијама среће код свих балканских народа (код Срба носи наслов Браћа и сестра, код Грка је позната као Песма о мртвом брату). Затим следе песме праћене кратком биографијом и фотографијом аутора. Преводиоци за српско издање били су Наиље Маља Имами (албански), Мила Васов (бугарски), Зоран Мутић (грчки), Душко Новаковић (македонски) и Илеана Урсу (румунски). Обухваћен је период од 1800. године до данас.
На самом почетку књиге налази се кратка белешка о животу и делатности Риге од Фере, грчког писца и револуционара који је први артикулисао сан и визију Балкана као простора мира, сарадње и разумевања. Чувена је његова изрека: „Ко мисли слободно, добро мисли". За белешком следи одломак из Ригиног Борбеног марша, песме буднице (Θούριος) састављене 1796. године као позив свим народима Балкана за ослобођење од султанове тираније. Ригина чувена „Карта" искоришћена је и као мотив за омот књиге.
Читалац ће имати прилике да у Антологији нађе на једном месту окупљене ауторе који дају пуну слику о високим достигнућима поезије с простора Балкана: од сугестивног, снажно имагинативног румунског песника Ђелуа Наума до обожаване у Бугарској Јелисавете Багрјане, од задивљујућег сензибилитета родоначелника новогрчке поезије Дионисија Соломоса до рефлексивних лирских слика Фатоса Арапија. Неки од најзначајнијих балканских песника први пут се појављују у српском преводу. Други су одавно прешли националне границе и већ су донекле познати српској публици: такви су Кавафис, Елитис, Еминеску, Тристан Цара, Исмаиљ Кадаре и још неки. Неки босанско-херцеговачки и македонски писци такође су, разуме се, познати у Србији, али књижевноисторијски наративи представљени у антологији надокнађују историјске дисконтинуитете у међусобном познавању. Идеја се и састојала у томе да се поезија представи онако како се представља у матичним земљама; односно, да се бар за тренутак, и кроз поезију, погледа очима других.
У избор српске комисије ушли су Стерија, Његош, Лаза Костић, Војислав Илић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Црњански, Растко Петровић, Васко Попа, Иван В. Лалић и Стеван Раичковић. И поред упадљивог одсуства песникиња, резултат је занимљив пресек српског песништва, а одлука да се истакну песници који су доскора били занемарени у књижевном канону освежава традицију српске антологије.
Антологија балканске поезије изашла је на албанском, бугарском, грчком, румунском, српском и босанском језику; једина разлика између последња два је писмо. Књига је графички уређена и одштампана у Атини. Треба посебно истаћи изванредне способности Маргарите Бусуни-Јанопулу, која је с пуно пажње преломила текст на свим језицима. Књига је технички израђена беспрекорно, на више од 500 страна, на луксузној хартији, са фотографијама и ликовним мотивима из балканских земаља. У Грчкој је већ изашло треће издање, књига је наручена за библиотеке Европског парламента и наишла је на одличан пријем у свим балканским земљама у којима је представљена.
Родом из Ханије, Христос Папуцакис носио је у себи нешто од свог родног Крита. Имао је његову човечност, његову храброст, његову духовну независност, хумор и интелектуалну снагу. Не само његова потпуно грчка физиономија, очи које су остале бистре и сјајне до последњег тренутка, него и све што је он говорио, волео и веровао, било је грчко, било је критско. „Оно мужевно у осећањима, и високо у стремљењима", како је то једном изразио други велики Грк, нобеловац Одисеј Елитис, и сам рођен на Криту.
Сигурно је да ово дело неће још дуго бити превазиђено ни по захвату, ни по квалитету, ни по љубави оних који су иза њега стајали. Како je говорила Мелина Меркури, Крићани су помало надљуди.
мр Владимир Бошковић
Универзитет Харвард