Nekoliko puta sam pocinjao blog o Ekatarini Velikoj, ali nikako nisam mogao da prodjem drugu recenicu, a da me ne obuzme neko cudno osecanje koje mi nije dozvoljavalo da nastavim dalje i da artikulisem, na neki nacin, ono sto zelim da napisem o tim ljudima i o nama samima. Nekako mi se srce stegne, mozak mi se zarobi i jednostavno ne mogu dalje. Onda se opet vratim, ali na kraju obrisem sve, i tako mesecima. Medjutim, ovog puta sam odlucio "da izdrzim", i da ipak srocim koliko-toliko neki zapis o toj grupi, vremenu i sta je ona meni, a koliko vidim i mnogim drugima, znacila.
Bio sam klinac od 10 godina kada je izasao Paket Aranzman, ali smo to i sve ostalo redovno pokupovali u Jugotonu u Nusicevoj i slusali do besvesti, kapirali smo koliko su nam objektivno jos nedozrele glavice dozvoljavale. Isto je bilo i sa prvim i jedinim albumom Sarla Akrobate. Onda smo malo porasli, i osim sto smo vidjali jednog coveka sa epoletama kako pravi neku buku u SKC-u, nismo mnogo culi za onog drugog pevaca iz Sarla. Sve dok se nije pojavila jedna grupa, cudnog imena, i njihov album koji se jedva mogao naci u Beogradu, iz razloga sto ZPKRTVLJ nije imala svoje prodajno mesto u nasem gradu, a i zato sto je tiraz u kome je bila stampana bio ocajno mali.
Medjutim, kod srecnika koji su uspeli da nabave tu plocu smo je slusali do besvesti. Onda ih opet nije bilo nekoliko meseci, dok na rodjendanskoj zurci kod jedne drugarice nisam video omot nove ploce, sad pod imenom Ekatarina Velika, i nista vise posle toga nije bilo isto. Spot za Oci Boje Meda (onaj kad se Bojan sunja po nekom siblju), se izvrteo jedno milion puta na mojoj "muzickoj" VHS kaseti. Omot albuma se bukvalno iscepao od slusanja, i bili smo redovni posetioci koncerata Ekatarine u Beogradu. Intro u Oci Boje Meda (mislim, koje je to ime za pesmu: Oci Boje Meda???) je jedan od najboljih pocetaka albuma u okviru svetske muzike (dobro, jesam "biased" sto bi rekli komsije englezi, ali sta cu) i onda Zaboravi Ovaj Grad, pa Tattoo (koji mi je jedna od njihovih najslabijih pesama, inace) se vrtelo na TV-u, radiju nedeljama, a da nikad nije zvucalo dosadno. Energija kojom su tada zracili, i grad Beograd te 1985. godine su bili nezaboravno iskustvo. Onda je dosao S Vetrom Uz Lice, i pocelo je vec pljuvanje po medijima. Ali isli smo sedam dana za redom u Dom Omladine (mislim da je to bila turneja za taj album), redovno, kao u svetiliste. Zatim sledi Live 1986 album i moj najomiljeniji spot, Budi Sam Na Ulici, kada Milan ide starom Knez Mihailovom i peva, snimano ili preradjeno kao kroz neki zuti monohrom filter, i zavrsava se Kendo macevanjem izmedju njega i Magi. Nisam uspeo nigde da nadjem ponovo taj snimak na netu, nadam se da jeste sacuvan, cini mi se da se najvise emitovao na listi emisije Rock Odeon, koja je tih godina isla na TV Beograd.
Optuzivali su ih da zvuce kao Simple Minds, kao The Cult, kao ne znam ni ja sta, ali to je sve bilo totalno besmisleno. Narocito sa ove vremenske distance kada je jasno cije je delo izdrzalo i izdrzava test vremena. Elem, sledi Ljubav, gde je zvuk donekle promenjen, ali ne i esencija. Milan je ziveo ono sto je pevao ("Sing Your Life") i dokazivao sta je neophodno da bi se ostao isti, tj dosledan samom sebi. Pokusavali su da im ispolitizuju Zemlju, ali je i to bilo kratkog daha. Pocele su glasine o drogama, i tih godina (1987/88) su ljudi pricali kako im nije jos dugo vremena ostalo.
Odlazim u vojsku, i februara 1989 u malom primorskom gradicu u Hrvatskoj kupujem kasetu Par Godina Za Nas i sedam meseci do "skidanja" u septembru prolaze za tren. Svi osecamo da nam nije ostalo jos mnogo, samo par godina, ali da ce Milan pogoditi bukvalno u dan, nije nikome padalo napamet. Zatvaramo Krug, pratimo kompletnu Ekatarininu koncertnu aktivnost u Beogradu te 1990 godine (Pravni Fakultet, Dom Omladine, Filmski Grad, KST...), prelazimo u 1991 i dok smo se osvestili, a vec je pocelo Dum Dum. Medjutim, vise od rata i sveopste propasti (mada ni to ne treba potceniti) frapirao me je Bojanov odlazak iz benda. I kao sto je Theodor Yanni u filmu Dusana Vesica dobro primetio, Milan je izgubio "nesto", izgubio je dosta, a da li je bio svestan toga? Balans je nepovratno nestao, hemija je iscezla, oseca se to u Dum Dum pesmama, ali niko ne sme naglas da kaze. Ekatarina (kao i sve ostalo) vise nikad nece biti ista, i prelazak u paralelnu dimenziju je upravo bio u toku. Neko Nas Posmatra donosi jedan trenutak, jedan bljesak "stare" Ekatarine kao Anestezija, ali odsustvo Bojana je sad vise nego ocigledno. Medjutim nema veze, Milan i Magi sviraju, odrzava se privid normalnosti, svi se pravimo da je sve u redu, a nista nije u redu, a sve je tacno onako kako je Milan jos odavno ispricao.
I onda jednog novembarskog dana ukljucim radio B92, a na radiju samo Ekatarina. Odmah mi je bilo sumnjivo dok neko od voditelja, ne secam se vise ko, nije ponovio vest o Milanovoj smrti. Ne mogu da kazem da nisam mogao da verujem, niti da sam odmah pomislio kako je to bilo ocekivano posle svih prica o drogi i slicno. Ali secam se da mi je nekako bilo logicno, jer posle toliko dobra koja je ustupio ovom svetu, zar je i moglo drugacije da se zavrsi. Dobri odlaze rano, a najbolji odlaze prvi. Iako je Milan bio jedan od retkih koji nije otisao iz Beograda (jer je jednostavno tako odlucio), na kraju je morao da se povuce pred bujicom zla. Ne moze to svako. Da izadje i ostane na crti. Neko ode u London, pa se vrati, neko ode u Zrenjanin, neko ode u Bec, neko ode u Holandiju, neko u Australiju, ali Milan je zauvek ostao tu. Ostao je dosledan samom sebi, dao nam je sebe, ali i vise kao izuzetak nego pravilo, ova sredina ga je na kraju ipak, u neku ruku, prihvatila. Nije Milan niti bio, niti postao zrtva, jednostavno bio je samo ono sto je uvek i bio, svoj na svome.
Nekoliko godina kasnije, i sam stanovnik istih ostrvskih prostora, cuo sam da je Bojan umro u Londonu. I onda Magi. Nacin na koji je ona otisla je najblaze receno sraman, ali ne po nju, nego po Beograd, i sve one ljude koji su se nekad muvali tu, a danas ne smeju da izadju na ulicu bez telohranitelja. Oni sada odlucuju o nasim zivotima, ali smo mi odavno sebe predali nekoj drugoj grupi ljudi koja se usudila da pokaze da ipak nismo najgori, i zbog toga na kraju platila najskuplju cenu.
Danas retko pustim da odslusam Ekatarinu. Jednostavno ne mogu, nemam snage. I znam da je to suprotno onome sto je Milan govorio i radio, ali emotivni baggage je suvise veliki, i neizmerno bolan. Na kraju, u jednom trenutku, i mi smo se sklonili i otisli. Duboki su razlozi za takvu odluku. Cesto mi se cini da je to zbog toga jer kao da podsvesno ne zelim da dozvolim da mojoj deci srce bude slomljeno na isti nacin i u istoj meri kao i meni. Da izbegnu i nikad ne dozive prokletstvo "dabogda imao, pa nemao". Sudbina Ekatarine Velike i secanje na nju danas predstavlja samo simbol onoga sto se vecini nas kolektivno desilo. Nismo svi fizicki nestali, ali smo definitivno promenili dimenziju postojanja, i to ne sopstvenom voljom i odlukom. Verujem i voleo bih da je fizicko nepostojanje Ekatarine samo rezultat njenog odbijanja da prodje kroz tu crnu rupu u koju su nas gurnuli, i da negde, tamo gde se mi odavno vise ne nalazimo, u narucju nekog drugog vremena i dalje zamisljaju modro i zeleno...
