Tatino zlato...odlazi

Ne znam da li je moguće ovo što mislim, ali čini mi se tačno znam kada  smo ja i "moja žabica,,(to je moja supruga)začeli naše dete.Kad kažem da znam mislim baš na onaj trenutak i odnos kada se to odigralo u sekundu tačno.

Od tada pa  zauvek ona je TATINO ZLATO.Sada već u šesnaestoj godini, u mnogim stvarima već ličnost za sebe u pravom smislu.Sad da vam pričam kako se dete voli, mnogi već znate, ko ne zna dao mu bog da sazna.

Danas , odnosno za par sati odlazi mi na za mene jako dugo vreme, nekih godinu dana, na školovanje u SAD.Gledam je i srećan sam  onako kako to najlepše čovek može poželeti, ali boli me ovde u grudima, mogao bih da urličem .Medjutim držim se nekako bar dok je ne ispratim a posle kako bude.

Znam da će sve proći vrlo brzo da će joj biti lepo, da je to želela, da je srećna,ali me boli tu nege unutra onako duboko.

Samo vas molim za malo podrške , za poneki savet, ako je neko bio u sličnoj situaciji, za njegovo iskustvo.