VELIKA MEĐUNARODNA TEORIJA ZAVERE - BUDITE NA OPREZU...

 

Trust no one... kako bi to rekao Fox Molder. Iz imena se vidi da je bio mudar (kao lisica) i da bi ga trebalo poslušati! Možda ovo i neće dopreti do vas, ne znam ko je sve uključen u to, ponekad imam osećaj da me prate u stopu, da me prisluškuju, ne smem da odem kući na spavanje, menjam po dva ili tri taksija kada idem nekuda (a to mnogo košta!), ali više i ne brinem za svoju bezbednost. Bitno mi je da ovo dopre do naroda srpskog i da napokon ozbiljno shvate u kakvoj smo svi mi opasnosti! A jednom kada se narod probudi i shvati, onda ćemo moći da počnemo da se borimo za veliku - ups! - htedoh reći slobodnu Srbiju.

Već decenijama nas uljuljkuju i uspavljuju kako ništa ne bismo primetili, dok smišljaju svoje zle planove kako da nas pokore. Sve je počelo još posle II Svetskog rata, mada ima onih upućenijih koji tvrde da je to počelo i ranije, odmah pošto nas je Miloš Obrenović oslobodio od Turaka. Ali moja sećanja, na žalost, ne sežu toliko daleko.

Odmah ću preći na stvar, vremena nema još mnogo, polako ulaze u sve pore našeg sistema... Kao što rekoh posle II Svetskog rata... odmah su pokušali da nas sve kolektivno pripoje sebi, te zle zapadne sile. Počele su tako bez ikakvog razloga da daju kredite pod nezamislivo povoljnim uslovima, misleći da mi nećemo primetiti... Ali, bez obzira na multinacionalni sastav tadašnje države, bilo je još pametnih glava koje su pamtile ranije pokušaje (što će reći da ih je bilo, iako ih ja ne pamtim) tih sila da nas civilizuju i uključe u svetske tokove, te smo bili primorani da se za svoje dobro skupimo u jedan zatvoren sistem, kako ekonomski tako i društveni, koji je kako se pokazalo bio više nego dobar, pošto nijedna od tih sila ni do dan danas nije uspela da ga razume.

Naravno, nismo smeli da pokažemo da smo pronikli u njihove planove, te smo nastavili da besomučno uzimamo kredite koje su nam davali, naravno bez stvarne namere da ih ikada vratimo - to je u stvari bio jedan od načina finansiranja našeg potpunog maskiranja i pretvaranja da živimo normalno. Da bi još više zavarali trag počeli smo da uzimamo kredite i od SSSR - a (ha, tek to nisu razumeli!) i osnovali pokret „Nesvrstanih", tj. uvideli smo da u toj borbi nismo usamljeni, i vešto i pod maskom stvorili koaliciju za borbu protiv normalnog života. Ono što je svakako najviše pomoglo da naše pretvaranje deluje potpuno stvarno je način života u našoj tadašnjoj zemlji. Trošili smo kao sav normalan svet. Gradili kuće, vozili automobile, kupovali belu tehniku, putovali po zemlji i inostranstvu (ali uvek na oprezu naravno, jer smo znali da oni prate svaki naš korak) i pravili se da radimo. To je bio vrhunac naše dvostruke igre. Eh, kakva genijalnost. Oni su mislili da radimo, a mi smo u stvari koristili novac koji smo od njih dobijali na kredit. Koji im nikada nećemo vratiti! Shvatate!? Genijalno!

E, onda dolaze sedamdesete i osamdesete kada kao da su prozreli našu igru. I polako prestaju da nam daju kredite. To katastrofalno utiče na naše glavno oružje u toj igri pretvaranja - život na nivou svog normalnog sveta. Naravno, fasada je najvidljivija, i kada ona počne da se urušava polako počinje da bude vidljivo i ono što je unutar zidova. Sistem! Odmah, po dogovoru, počinju napadi sa svih strana. U ovoj fazi to su pre svega bili verbalni napadi. Počeli su da koriste mašineriju na koju mi nismo obraćali pažnju - medije, marketing, PR... Polako, ali uspešno, počeli su da plasiraju sliku o nama; pravu, ali interpretiranu na potpuno pogrešan način. Karte su tek počele da se otkrivaju, a oni su odmah izvukli keca iz rukava (kao da smo nešto drugo mogli i da očekujemo od kapitalista!).

To im nije bilo dovoljno. Počeli su raznim obećanjima da pridobijaju insajdere... i da narušavaju slogu i sistem sam po sebi. Verujući da kod njih teče med i mleko, prvi koji su poklekli u zajedničkoj borbi i veri u život na naš način, bili su oni koji su im bili najbliži, geografski. Veliki vođa i lider je umro, narod je ostao obezglavljen i video se početak kraja...

Na sreću, u najotpornijoj i najtvrdokornijoj naciji od svih koje su činile tadašnju državu, pojavljuje se čovek čija vera u život, izolovan od ostatka sveta, nije splasnula. Ime mu je, pogađate svi, Slobodan Milošević. Svojim veličanstvenim govorom na Gazimestanu vraća veru svima, sem onima koji su već duboko ogrezli u grehu i misli da negde drugde postoji bolji život. Kako su se prevarili... A mogli smo tako mnogo zajedno (u košarci, fudbalu, odbojci, rukometu, boćanju...)

Beskompromisno, On odlučuje da raskrsti sa svima koji su izgubili veru, i nastavi da se bori sa onim preostalim brojem vernika, okupljenim oko dva plemena - Srba i Crnogoraca. Naravno, ostalima se nije svidelo to što neko i dalje može da se zanosi (kako oni misle) tom idejom, i oni započinju rat sa namerom da nas potpuno unište i nametnu svoj način života. Ipak, nailaze na iznenađujući otpor našeg naroda koji ih zbunjuje. Postoji uverenje da smo mi na neki način i očekivali izdaju i rasturanje bratstva i jedinstva na jedan najgori način, kao da nikada nije ni postojalo, te da smo ih vešto puštali da žive u uverenju da su Srbi u stvari glupi i nesposobni da bilo šta urade i da mogu večno da žive na našim plećima. Mudro, priznaćete.

Zatim dolazi verovatno jedan od najglupljih poteza sa njihove strane. Uvode nam sankcije. Kakav paradoks! Izoluju nas! Pa, baš to smo i hteli dumbass (da im se malo obratim na njihovom jeziku)! I onda dolazimo do izražaja u punoj snazi. Odolevamo svim iskušenjima, godinama. Pravimo veštačke nestašice i čekamo u redovima za banalne stvari kao što su hleb, mleko, šećer, ulje, benzin... Kao da ih nemamo u izobilju. Ha! Prevara uspela! Posle toliko godina pravljenja strategija i petogodišnjih planova, veštim trikom jednog čoveka dobijamo ono što smo oduvek želeli - život u izolaciji!

Kada su napokon uvideli kakvu su grešku napravili, a koliko su novca u to uložili - udaraju nisko. Tačnije, primenjuju stari oprobani recept na ovim prostorima - zavadi pa vladaj! Kako u svakom žitu ima kukolja, pa tako ni naše nije izuzetak, uspevaju da nađu ljude kojima prodaju istu priču o medu i mleku koju su par godina ranije upešno prodali našoj bivšoj braći. „Ali nigde ne teče med i mleko, krave su u štrajku (ili lude - prim. A.S.), a pčele su daleko"! Ipak, polakomljeni svim tim obećanjima, oni počinju da se bore protiv sopstvenog naroda. Posle par godina uličnih demonstracija, raznim obećanjima i drugim metodama ubeđivanja - kao što je masovno korišćenje policije da tuče nevini narod koji nije verovao njihovim, ispostaviće se lažnim, obećanjima - i da ih silom isteruje na ulice. Tako uspevaju da stvore kritičnu masu i 5. oktobra te 2000. godine (patetične li simbolike) svrgavaju našeg predsednika, koji je inače krajnje regularno dobio izbore, ali oni to više nisu mogli da podnesu.

Na mesto predsednika dovode, kako se tada mislilo, svog čoveka. Na žalost, kasno ga o tome obaveštavaju. Zato ključnu ulogu u primoravanju naroda na život kao sav normalan svet i, pre svega, kao punopravni član tog sveta, preuzima premijer države dr Zoran Đinđić. Svojom slatkorečivošću počinje da pridobija šire narodne mase i da ih ubeđuje da je život sa drugim narodima i narodnostima moguć. Počinje da putuje Srbijom i da svojim entuzijazmom i govorima diže ljude na noge. I oni stvarno počinju da mu veruju. Oko sebe okuplja i neke „svetski priznate" eksperte koji nas sve više približavaju svetu i onome čemu smo se toliki broj godina uspešno odupirali - žiovotu u miru i prosperitetu. Starog vođu izručuje stranim silama i time minorizuje njegov uticaj koji se polako izgubio. Plan stranih sila napokon postaje stvarnost.

Ipak, 12. marta 2003. godine izvršen je atentat na premijera. Uspešan! Jedan čovek se žrtvovao za narod! I dan danas mu se sudi! Uvodi se vanredno stanje u državi sa namerom da se održi novi sistem. Koliko god to bude moguće.

Ipak nedavnim usvajanjem Studije o izvodljivosti pokazuje se da je taj čovek daleko odveo našu zemlju na tom putu ka jedinstvu sa svetom i da sada teško šta može spasiti Srbiju! Pomolimo se!

Srećom na mesto premijera dolazi čovek koji još uvek ima vere u sebi. Čovek kog svojevremeno nisu obavestili da je predsednik. Čovek za kog su mislili da je njihov. Čovek koji je u stvari potomak stare glumačke loze koja je do sada prevarila mnoge. Počeli su da se bude i neki stari vernici koje je nekada predvodio naš Predsednik. Uloge se ponovo menjaju. Kao glavna pokretačka snaga javljaju se neki koji nikada nisu spavali. Njihov vođa je takođe potomak te stare loze. On je svoju glumu doveo do savršenstva (Stanislavski bi mu pozavideo!). On se sam predao tim stranim silama, pokušavajući da na taj način bar na neko vreme skrene pažnju kako bi pravi Srbi konsolidovali svoje snage i krenule u odlučujuću bitku.

Zato, braćo Srbi, ne dajte se! Nemojte nikome dozvoliti da vas zavarava. Dobro znate da nikada nećemo moći da živimo kao sav normalan svet! Niti sa tim istim svetom!

Ja ne znam šta će biti sa mnom. Posebno ako se ovaj članak objavi. Ali to više nije bitno. Bitno je da se borba nastavi!

Laku noć Srbijo, gde god da si.

                                                                                    Kraj 2003. god