"Ne umem da kažem ono što umem da plačem"

...rekao je Duško Radović.

A vi dragi moji blogokolege (posebno blogokoleginice)?
Da li plačete i kako to radite?
Tiho, bezglasno, prigušeno, sa grimasom na licu i nepravilnim disanjem ili bez grimase na licu, kada samo suze teku.
Ili su to suze radosnice, kada se smešite, pa čak i smejete dok plačete.
Možda ipak plačete jako i glasno.
Neki ljudi plaču bez razloga, ili iz razloga koji za druge ljude nije pravi razlog.
Deca često plaču samo da bi nešto dobila.
Plače se zbog nečega što je davno bilo, ili što se nedavno desilo. Zbog nečega što se sada dešava, ili što će se tek desiti.
Plače se gorko, tužno, teško, a neki se i «siti isplaču».
Postoji različita ponašanja koje se nazivaju plakanjem.

Da li vam je neprijatno kad vas vide da plačete?
Da li vam je moć samokontrole do te mere razvijena da ne dozvoljavate sebi da plačete, još manje da vas drugi vide dok to radite, da ne ispadnete slabići?
Ili se ipak rasplačete dok čitate neku dobru knjigu, gledate neki film koji vas dirne i dotakne, čitate neki stih ili slušate neku muziku.
Da li se tada u vama pokrene neki godinama skrivani bol i tuga, ili jednostavno suze same teku bez ikakvog razloga od nekad.

Pre neki dan htedoh da ostavim komentar na blogu kod VP-a. Prisećajući se detinjstva i nekih stvari za koje sam bila vezana setih se slikovnice "Devojčica sa žižicama" (jedna blogerka je takođe to pomenula). Ta mi je priča bila noćna mora iz detinjstva. Toliko sam plakala i ridala gledajući slike prelepe devojčice koja pali poslednju žižicu i smrzava se u snegu, sama, dok svi ostali u toplim domovima uz prepune trpeze, novogodišnju jelku i poklone slave Božić. Nisam još uvek znala da čitam, tako da je mama izmislila nastavak priče - došli su joj roditelji, naravno sa Deda Mrazom i poklonima, i šta je sve dobila i tako to, i odveli je kući... Ali toga nije bilo na slikama, tako da je bila slaba uteha. Obilazile smo knjižaru tražeći taj drugi deo koji se nikad nije pojavio - nisu ga štampali.

To me je i podstaklo da napišem ovaj blog. I evo, priznajem da često plačem. Ne ono da baš volim, ali događa se. Iz raznoraznih razloga. I ne samo od tuge. Dešava mi se da me preplavi neko osećanje radosti, topline i zadovoljstva i da suze same krenu. Ne, nije to ono ridanje od koga se kasnije javljaju oni duboki uzdasi. To je više kao neko "pražnjenje nagomilanih emocija". I pozitivnih i negativnih. Na primer kada:
- slušam Đoletovu Provinicijalku
- gledam film Notebook
- pobede naši u košarci, vaterpolu, tenisu, plivanju, streljaštvu...
- čitam blogove - dalijeve, eizove, natasine, bocvenine...

Ali reći ću i ovo - ne vidi se na prvi pogled da sam plači.... (nastavite sami, kako god), umem vešto da nabacim masku jake, hladne i suzdržane osobe pune samokontrole. Iz jednostavnog razloga što u svetu u kome živimo plakanje je samo potvrda naše slabosti i kukavičluka. Šalje poruku, iliti upozorenje da sa vama nešto nije u redu, i obično među vašim poznanicima pokreće pravu lavinu nagađanja i teorija. Tu ne mislim na one prave i iskrene prijatelje, pred kojima plačem bez ustezanja.

Plakanje predstavlja jedan od načina na koji ljudska vrsta izražava emocije.
Bol, strah, gubitak, razočarenje, neuspeh i još mnoštvo drugih emocija, svoj prirodan način ispoljavanja doživljavaju putem plakanja. Plakanje na prirodan način čisti većinu nagomilanih i zaostalih negativnih emocija, predstavlja siguran znak da naš energetski sistem funkcioniše odlično i govori o tome da smo sposobni i voljni da osetimo širok spektar životnih energija. Plakanje je naš prijatelj.

Ko najviše plače? Bebe, naravno. Kako bi drugačije dale do znanja da su gladne, mokre, da žele da ih mazite, ljljuškate, da im pevate i pričate. A nemoćne su da na neki drugi način izraze svoje potrebe i želje. Možda otud i poimanje da je plakanje odraz nemoći i slabosti. No, nebitno. Ali bebe rastu, i vrlo brzo skapiraju da plakanjem mogu na lak način da dobiju mnogo toga. E tu dolazimo do zloupotrebe plakanja, koje vrlo često koriste i odrasle osobe - teško mi je da to kažem, ali uglavnom to rade žene.

U periodu odrastanja roditelji, a i okolina, ubeđivali su nas kako je ružno plakati, kritikovali nas kad to radimo, a sećam se da se dešavalo da me izlemaju i još mi zabrane da plačem. Da se to dešava sada, i da živimo u Americi, moji roditelji bili u zatvoru. He, he, he.

Školski dani donose nove kriterijume po pitanju plakanja. Nikada nisam plakala zbog ocena - fuj, kad se samo setim onih koji su na plakanje dobijali petice, ali sam znala da ridam do besvesti ako moja ekipa izgubi u nekom beznačajnom rukometu ili odbojci, a bili smo bolji, a sudija je navijao za njih. To nije bilo plakanje u ćošku, nego suze u žaru rasprave i dokazivanja. Srećom, nisu me zbog toga prozvali plačko.
Muškarcima je bilo mnogo teže po pitanju plakanja - gde smeju da plaču, odmah im sleduje nadimak "devojčica".

Moje suze zbog ljubavi niko nikada nije video. One su samo moje, skrivene od očiju posmatrača, moja intima koju ne delim sa drugima.

Postoje naravno situacije gde se plakanje toleriše, odnosno gde je posve normalno - velike porodične tragedije, bolesti, nesrećne sudbine. U takvim situacijama, čak, ako ne plačete rizikujete da vas proglase za ljude bez emocija, empatije. Tada se zaboravlja da nisu svi pravljeni od istog materijala, te da postoje i oni koji bol i patnju ne iskazuju i ne pokazuju suzama...

Oni koji se bave proučavanjem fenomena plakanja rekli bi da, ukoliko potiskujete potrebu za plakanjem, ne pokazujući emocije i ne oslobađajući ih se putem plakanja, sav taj bol, bes, ljutnju, strah i ko zna šta još sve, koji ste vremenom gomilali i nakupljali u sebi, stvara u vama strahovit unutrašnji pritisak i bol. Ne znajući za drugi način, dešava se da se tog bola oslobađate svađama, alkoholizmom, kockanjem, tučama, porodičnim zlostavljanjem, bolešću i na hiljadu drugih načina. Što znači - iskoristili ste sve pogrešne načine, kako ne bi koristili jedini ispravan - plakanje. Dugogodišnje intenzivno programiranje od strane društva bilo je toliko jako i uspešno, da ste bili spremni da uništite i svoj i život svoje porodice, ali ne i da zaplačete. Vi ne. Niste vi devojčica.

Dakle, plakanje može pomoći da se oslobodite unutrašnjeg bola i pritiska, i da omogući da uspostavite sopstveni mir i jasnije doživite ljubav i bolje opšte zdravstveno stanje. Naravno, ako u tome ne preterujete.

Još nešto jako bitno. Pošto uvek mora da postoji ravnoteža - posle plakanja mnogo ćete se više smejati - iskrenije, lakše, spontanije. Neki će čak reći - manje se piški. ;)

Zanimljiv tekst o psihološkom aspektu plakanja iz ugla stručnjaka možete pročitati na ovoj adresi.

I za kraj, završiću onako kako sam i počela - Duškom Radovićem:

"Skromni ljudi stidljivo plaču, znaju meru i u plakanju. Mali ljudi ne plaču, već cmizdre, oni nemaju ni pravih muka, ni pravih suza. Lako plaču samo zaboravni. Ima onih koji nikada ne plaču, koji čuvaju suze za svaki slučaj. Malo je života za mnogo plakanja, mnogo je plakanja za malo života".