Kompenzacija Inferiornosti - Slabosti Sindrom

’’Mene ne interesuju prolazne stvari.
Kuće, kojekakvi dvorovi kao u lošoj montaži.
Hoću večnost. Vidljivost i opipljivost.
Mozak lobotomiran.
Namontiran hladan osmeh jedino sredstvo komunikacije.
Ja razmišljam i smišljam naglas, dok mnogi drugi koriste male sive ćelije da bi sve svarili u sebi. Kao da ih niko neće shvatiti. Kao da ih ne osujete. Kao to nije lepo.
Kao nemoj.

Moja priča i tvoja priča su dve priče na različitim nivoima.
Moja priča nije odgovor na tvoju priču.
Mi nismo u konfliktu – i nemamo dijalog.

Uvek manjak samopouzdanja. Emocije na površini.
Mnogo malog daje veliko. Stišljivost života.

Ne zna da se postavi. Neću da se i prema meni tako ponašaju.

Po gradu šetaju mladići, a ja...
Dok grickam lilihip, mislim…
Bilo je muškaraca. Volela sam neke.

Bila sam zamišljena. Bila sam duhovita. Bila sam pričljiva. Bila sam ćutljiva. Bila sam ćudljiva. Bila sam dosadna.
Bila sam naporna. Bila sam romantična. Bila sam teška.
Bila sam…laka. Bila sam blesava.
Bila sam tiha. Bila sam glasna. Bila sam zbunjena.
Bila sam brza. Bila sam spora. Bila sam glupa. Bila sam pametna.
Bila sam...
Bila sam Ja uvek.

Ako sam ih zanemarivala - dolazili su na poziv.
Ako sam ih volela - ostavljali su me - surovo.

Svima je (bilo) stalo - kako sam.

Trči! Trči! Koči! Koči! Permanentno.

 
Poslednja poruka i rešenje. Zašto kitu rukom tresti, kada ćeš je i Ti u slast jesti?!’’

Mart 2009., Beograd