Geografija, strategija, putovanja...

Postoji jedna oblast geografije, zovu je vojna geografija, nista narocito, osim sto, mozda, ogoljuje geografiju, oslobadja je nastavnicima geografije tako dragih dodataka kao sto su prirodne lepote, proizvodi i proizvedene kolicine istih. Pomenuta oblast geografije, bi, u principu, trebalo da odgovori zasto je neko morao da se pentra i pogine bas uz ovo, a ne neko drugo brdo, zasto i kako je bitka na Kosovu bila bas na polju Kosovu, a ne koju desetinu kilometara dalje – pogodnih poljana ima koliko hoces, zasto Austerlic, a ne neko drugo selo…. Naravno da vam niko ovlascen, od istoricara do oficira nece priznati da je izbor ‘bas onog’ brda koje sam pomenuo u 99% slucajeva bio posledica gluposti, greske, nesporazuma, sticaja okolnosti, svega osim svesne odluke da se to i to uradi bas tu i tu. Nije ni vazno.

Planeta na kojoj zivimo odredjuje neke stvari kao nepromenljive ili barem bitno znacajne za temu koja mi je pala na pamet. Radi se o Evropi, naravno. Pogledajte ovu provizornu kartu: na njoj su samo obelezena neka pravila, putevi, koji se ne menjaju ili se menjaju u jedinicama vremena reda velicine milenijuma.
Vrata, kapija naroda. Geografski pojam nad pojmovima. Prostor, ravnica izmedju Urala i Kaspijskog jezera kroz koji su milenijumima kuljali narodi…. Svi smo, na neki nacin, dosli otuda. Ne znam za eventualne starosedeoce Evrope, ali ne bio im ja u kozi, sacekujuci sve one (nabrajam bez reda) Vandale, Hune, Mongole, Slovene…., koji su dosli i prosli kroz ovu kapiju, negde iz dubina Azije da osvaaju, naseljavaju, ruse, spaljuju i ponovo podizu civilizacije, medju njima i takvu kao sto je anticka Grcka…. Svi, ama bas svi mi. Koje razvodje, tamo u nemerljivim dubinama Azije je jedne uputilo ka Evropi, kroz Kapiju, a koje neke druge jos dalje, preko Beringovog moreuza u Amerike, da stvore neke druge civilizacije – ne znam, ne zna niko. Koji motivi, koja – volim da zamisljam – rasprava posle koje su jedni rekli ‘u redu, mi cemo na ovu stranu, vi na onu…’. Uproscavam, naravno, ali ostaje cinjenica da su jos u 13. i 14. veku kroz Kapiju dolazili neki Dzingis Kanovi, Tamerlani…. Pojavljivali se brzinom na kojoj bi im pozavidele i moderne armije, da bi jos brze nestali, vratili se tamo odakle su dosli, smatrajuci, kao Dzingis kan, na primer, da gradovi cine sinove azijskih stepa mekima i da im je pravo mesto u jurtama u kojima su ostali do dana danasnjeg, sveteci nam se zapitanoscu koju smo otkrili, da mozda i nismo stigli toliko daleko koliko smo do juce mislili da jesmo.  
Srce zemlje. Mahanu i anglosaksonskim teoreticarima (koji su BTW bili u pravu glede znacaja mora i okeana na ovoj nasoj plavoj i prelepoj planeti) bi se digla kosa na glavi, ali – tako je: i u doba interkontinentalnih projektila, srce zemlje oznacava tacku, podrucje nedostupno ma kojoj sili ili uticaju pomorske moci. Sociopsiholoska esencija kontinentalaca i njihove neljubavi prema vodi, koja izmedju ostalog objasnjava i poslovicnu odbojnost nekih naroda prema – redovnom kupanju.
Koridor ratova. On je vec noviji, ali je itekako ojadio Evropu. Krecuci se uz i niz ove debele crvene linije koja se, grubo, proteze pravcem Pariz – severnonemacka ravnica – Berlin – Varsava – Moskva kretali su se ratovi i vojske novijih vremena, a svaki kilometar koridora je zasejan ljudskim kostima. Njime je francuska Revolucija putovala na Istok, njime je Atila jurio na Zapad, oni u sredini, Nemci su se koristili svojom prednoscu i prokletstvom da mogu da biraju i obavezno pogresno izaberu smer kretanja koridorom – mogli su, naime, i na Zapad i na Istok….
Ceska tvrdjava. Bizmark je znao, ko drzi Cesku, drzi Evropu. 
Karpatski prevoji. Na izgled suvisni i ne toliko vazni da se nadju na ovakvoj ‘karti’. Ipak, ne sme se smetnuti sa uma da su bili itekako vazni. I nekada davno, u osvit istorije i u novija vremena: naime one mnozine koje su nadirale kroz Kapiju u vremena nadiranja nisu imale sta da traze na danasnjem zapadu Evrope. Tamo nije bilo nicega, ama bas nicega: bogatsvo je lezalo jos uvek u pojasu masline, biljci koja je odredila citavu jednu civilizaciju, a ne u vlaznim bukovim sumama Evrope, koje tada nisu bile naseljene cak ni nekim krvozednim bogovima niti plavokosim Brunhildama. Oni su takodje stigli kroz Kapiju. Dakle, trebalo je skrenuti na jug, upravo preko prevoja na Karpatima…. Juznjaci su ih tu negde, u podnozjima Karpata i sacekivali, pokusavali da ih sprece, manje ili vise uspesno, pitajte u Rimu ili Vizantiji….
I konacno, Panonska lepeza: alibi za cuvene lekcije u srpskim skolama prema kojima Srbija, jel’ lezi strasno povoljno, da povoljnije ne moze biti. Pa i lezi, samo za vojske koje koriste jedan od krakova pomenute lepeze, onaj koji vodi na jug, dolinom Morave i kod Nisa se grana, pa kome volja ka Grckoj, a kome ka carskom gradu Stambolu i dalje u Aziju ili Arabiju… Ostali krakovi, takva vam je ta panonska lepeza, vode kroz ljubljanska vrata u dolinu Poa, Lombardiju, jedan ka Becu i dalje ka Bavarskoj izbegavajuci pentranje po Alpima, neki drugi krak moze da vas vrati ka istoku bas preko nekog od karpatskih prevoja…. Zavisi da li se prezivate Habsburg, Romanov ili Visarionovic….
Nije ovo sto pisem lekcija iz geografije: ovo je prica o putevima i putovanjima. Mozda prica o tome kako covek i njegova civilizacija menjaju, ne geografiju, nju je na srecu ili nesrecu jos uvek dosta tesko i skupo promeniti, a i ono sto nam je poslo za rukom u menjanju nam se u podosta slucajeva obija ili ce se tek obiti o glavu, nego prica o tome kako civilizacijski artefakti menjaju nas pogled na svet i shvatanje sveta i kako nas udaljavaju od drugih ljudi i pored paradoksalne cinjenice da nikad brze do drugih lljudi ili mesta nismo stizali. Ili bili u mogucnosti da stignemo.
Mozete da uzmete bukvalno bilo koji odsecak na karti Evrope. Pa i Srbiju: nekada ste, iduci automobilom na jug, iz Beograda morali da vozite i prodjete kros sijaset malih mesta, da iz automobila ili autobusa posmatrate izbliza ljudska lica, zaustavite u sred neke palanke ili gradica, popijete pice i opet i opet posmatrate ljude, osluskujete njihove razgovore…. Koliko do pre deceniju, cuvena ibarska magistrala je pruzala (ponegde jos uvek pruza) bas taj ugodjaj. Onda su se pojavile (ruzne li reci) obilaznice, pa autoputevi sa kojih vidite neki grad, necete slagati ako na pitanje da li ste u njemu bili odgovorite potvrdno (ja sam tako bio u Paracinu, sve vozeci se autoputem, jedno hiljadu puta, Sid i Rumu znam kao svoj dzep), ali ce nam mozda biti jasnija prica o onom poslovicnom pilotu koji ubija na daljinu ne videci neprijatelja, pa je bas zato u ova moderna, humana i politicki korektna vremena, ubijanje postalo na neki nacin lakse nego sto je ikada bilo. Ili komfornije. Bas kao i autoput. Zar i mi, vozeci se autoputevima, ljude koji zive u gradovima pored kojih prolazimo na neki nacin na bas da ubijamo, ali cinimo bezlicnim, apstraktnim, nepostojecim skoro obicnim stanovnicima. Zeleznica je bila tu negde, izmakla nas je, udaljila, ali su ipak zeleznicke stanice, stajge, bile po pravilu u gradu ili njegovoj neposrednoj blizini, a na neki cudan nacin su znale da postanu neka vrsta centra drustvenog zivota, poslovicno mesto gde stize onaj jedini voz dnevno. Uostalom, zar vam i danas zvuk ili sirena voza u noci ne zvuci kao poziv na putovanje, pa ma se i radilo i o srpskim vozovima. I zar osvetljeni voz koji vidite u noci, pa ma i vozeci se automobilom autoputem, naravno, ne izgleda kudikamo ljudskiji od ma kog modela Airbus-a, Boeing-a….
Ostaje pitanje, cini mi se da sam ga pomenuo negde na ovom blogu, da li bismo mozda dalje stigli da smo manje zurili….
A za ljubitelje argumenata kao sto su sigurnost, brzina i sve ostale prednosti putovanja autoputem – nemam odgovore, ili, tacnije, imam ih bas koliko i oni. 
Samo se setih testa iz jednog renomiranog nemackog automobilskog casopisa: tri identicna automobila sa tri vozaca koliko je to uopste moguce slicnih vozackih karakternih osobina (ne zaboravite da zivimo u civilizaciji u kojoj ce takozvani muskarci lakse da priznaju da lose vode ljubav nego da lose – voze) dobli su zadatak da iz, sta ja znam, recimo Minhena stignu u Hamburg. Istim putem, s tim sto je jedan imao da se pridrzava svih, ma i najmanjih i najbesmislenijih propisa i ogranicenja, drugi je imao marginu od =/- dvadesetak procenata, dok je treci mogao i trebao da divlja do mile volje…. Rezultat, razlika u vremenu stizanja na cilj je bila iznenadjujuce mala. Merila se desetinama minuta, dobro se secam da je bila manja od jednog sata.
Nedovoljno u svakom slucaju da opravda spremnost kojom smo prihvatili da putujemo u – PAKET aranzmanu. Jos manje da po povratku sa PAKET putovanja tvrdimo da smo negde bili, upoznali neku zemlju i neke ljude.