Kad Srpkinja zvuči pristalo, a psihološkinja ne

"Gospođa kapetanica" - u još ne tako davnoj našoj prošlosti se moglo čuti kao potpuno pristali, široko prihvaćeni i uobičajeni termin kojim se kitila žena u Srbiji, bez i dana vojnog obrazovanja ili službe, ali od prvog dana supružničkog statusa.

Bez svoje volje, ali i bez u realnosti utemeljenog i valjanog razloga, preko noći su pripadnice nežnijeg pola od razigranih devojčuraka postajale "kapetanice, pukovnice, generalice", i sva druga sila na taj način statusno određenih građanki. Zahvaljujući samo jednom "da", budile su se kao curice, često tek na pragu punoletstva, a odlazile na počinak kao svršene učenice kakve Vojne akademije i još dobitnice čina zasluženog mukotrpnom vojnom karijerom.

- Mama, kako je to čudesno: još jutros sam se igrala sa lutkom, a već popodne ću biti generalica! - zamišljam skoro nadrealnu "sliku" koja je bila uobičajeni pejzaž naših nesnalaženja. Sliku nadrealnu, a sasvim realnu: "pripadnicom" vojnih snaga, i to odmah u visokom činu, makar po tituliranju - moglo se postati u momentu. Bez vojne škole, vojne karijere i znanja - samo osvajanjem teritorije muškog srca onog koji je taj čin u realnosti i stekao.

Ne kažem... Ne kažem ovde da je osvajanje te teritorije beznačajna pobeda, ne kažem da je za to potrebna manja "vojna" nego za osvajanje bilo koje "zemljane" teritorije; ne kažem ni da je potrebno manje znanja i veštine, niti da su dozvoljene greške u strategiji i taktici, ukoliko se hoće u tu teritoriju uistinu prodreti i u njoj zauvek ostati. Ne kažem ni da je potrebno manje pažnje pri izviđanju, niti manje ozbiljnosti pri izboru mete takvog jednog osvajanja. Ne kažem ni da je bilo potrebno manjom vojskom tetaka, ujni, komšinica, provodadžika i navodadžika u takvom jednom pohodu komandovati; niti da je bilo nemoguće prevariti se i na pogrešnu teritoriju ući, pa ostati i bez vojske i bez sebe i sa rezultatima nezbrojivim sa ulaganjima; ne kažem da i to nisu umele biti Pirove pobede... .

Kažem samo da se, eto, nekako, bez mnogo čega, bez učenja vojničkog zanata, i bez vojnovanja samog, a samo jednim "da" - moglo mnogo toga očas postati.

Da..., i doktorkom se moglo postati - ako je on bio doktor. Psihologa (muških), valjda u to vreme nešto nije ni bilo kod nas, ili ih makar nije bilo u nekom većem broju, te se za njih nisu ni mogle udavati, i tako, samo na taj jedan, jedini tada način, tom zanimanju obezbediti ženskorodnost imena. A da ih je bilo, kladim se da suprugu (muškog) psihologa niko ne bi ni u ta stara vremena nazivao - takođe "psiholog". Pa, kako bi to izgledalo: on psiholog i ona psiholog; kao: on kapetan i ona kapetan, on general i ona general? Kako bi se onda uopšte znalo ko je on, a ko je ona? Da li bi bilo razumno suprugu pukovnika nazivati "pukovnik"? I ko bi, u tim slučajevima, trebalo da se pre i žešće pobuni: on što živi sa pukovnikom ili ona što od devojčurka postaje pukovnik, a sve samo zbog puke jezičke nepreciznosti i greške u slaganju rodova?

Tako, znači, stoje stvari sa titulama avanzovanim udajom. Njihove ponosne vlasnice imaju pravo na slaganje u rodu. Prosto, valjda, da bi se, kad već žive zajedno, razlikovali međusobno on i ona, da bi ih svet razlikovao. Čini mi se, opet nekako, više zbog NJEGA nego zbog NJE. Jer, kako sad, preko noći, da on dobije u kući, a i u postelji - kapetana, generala, pukovnika? Neprilično malo, a i malo više! Pa ga onda sreću i kažu: "Dobar dan gospodine generale, kako je gospođa general?" Ne ide brate, nikako. I tako je, verujem, u tom, tadašnjem, predominantno muškom svetu, napravljen prećutni lingvistički konsenzus - da će ONA biti ONA - i po tituli, kako god stečenoj.

A kako stvari stoje sa profesionalnim "tituliranjem" žena u zanimanjima stečenim i održavanim u znoju lica svog? Eee... šaroliko. Za ona kojima je ženskorodnost, kroz decenije, obezbedila sama udaja za muškog pripadnika u istoj profesiji - nije tako nepovoljna; pa ona može biti doktor, ali može biti i doktorka, a da to nikome - ne para uši. Za zanimanja niža na obrazovnoj lestvici, takođe nije loša situacija, pa ona može biti: čistačica, kuvarica, pralja, prodavačica, frizerka, vaspitačica... koliko god joj se to prohte, a da nikome time ne naruši sklad poznatog i od sredine priznatog.

I tome, verujem, da znam razlog - ta su zanimanja od vajkada pripadala ženama, za njih se muškarci nikada nisu previše borili; te su žene mogle slobodno da se, do mile volje, opuste i baškare u samo njihovom ataru uslužnih delatnosti te vrste, a nazive takvih zanimanja da prilagode svom rodu, i jezički i logički.

E, ali za profesije u kojima je zavrnula rukave sivih ćelija, pa učila, učila, učila, a zatim radila i radila, a kojima ženskolikost imena nije prokrčio ni bračni status, a ni njihova neprivlačnost za muški rod; za takve profesije - situacija nije baš vesela, glede skladnosti roda njihovog naziva sa polom koji ih nosi, bar. Jer osuđena na čudovišnost šizoidnog spoja, u kojem je ONA žena ON - psiholog, pravnik, novinar, direktor, sekretar... nazivi tih zanimanja na neprikladan način prkose lingvističkoj gravitaciji baš kao kad bismo mi pokušali da padnemo - u vis. Ali psiholog, pravnik, novinar, direktor, sekretar... nekako uspevaju da se, uprkos takvoj neprirodnosti, lepkom oveštalosti, navike, otpora prema novom, makar i pravilnom, drže za rod kojem po lingvističkim pravilima ne bi trebalo da pripadaju; i sva je prilika, držaće se još dugo, sudeći makar po činjenici da na tekst potpisan sa "psihološkinja" stigne veći broj komentara koji su reakcija na rodnost naziva zanimanja nego na sam sadržaj teksta.

A, zar nije logično da je ONA "psihološkinja", makar u meri u kojoj sme biti "Srpkinja", a da to nikome ne para uši? I koja je istinska razlika u rimovanju ONA sa ONA, u ovom prvom i ovom drugom slučaju? I koji uzrok da se jednom kaže "ne", ako se drugom, a istom, reklo i može reći "da"?

Biće da strah naš nasušni od promena, pa i onih najbanalnijih; od novog i nenaviklog, preobučen u pozive na "neremećenje" sklada naučenog; taj i takav strah, koji jedini svoj izvor ima u utešnosti poznatog - istom dozvoljava različito, sve u saglasju sa onim na šta se - naviklo. I zato, ne čudi kad glasovi protiv promene, makar i roda zanimanja, promene koja uopšte i nije tema nekog teksta, nadzvuče i nadbroje one koji se tiču onog što jeste tema teksta. Pa onda, kako se neko potpisao - postaje bitnije čak i od onog šta je napisao, u pozitivnom ili negativnom smislu, potpuno je svejedno. Što je već dovoljan fenomen po sebi.

Marina Šinko, psihološkinja