Odisej se vratio

Dame i Gospodo, Pozdravljam vas.
Hvala vam što svojim prisustvom večeras ističete da je nastanak jednog novog pozorišnog Festivala važan i svečan događaj, a govorim u ime začetnika ove ideje, kao i velike grupe umetnika i mnogih drugih zagovornika ovog poduhvata. Verujem da vi dobro shvatate naš ludi pregalački optimizam, i možda sasvim neuračunljivu smelost da ranjivim i svakovrsno nepostojanim pozorišnim sredstvima krenemo u simboličko osvajanje prvo jedne starinske tvrđave koja je odolela tolikim napadima od vremena i nevremena, do ljudskih razaračkih pohoda, a drugo u stvarno savladavanje tvrđave koja se zove oskudica i nemaština. Šta da kažem, vi kao nama odana teatarska publika, sigurna sam, prepoznajete taj naš ludački nagon, to htenje da jednu vojnu utvrdu, prestoni kameni grad, stvoren za odbrane i napade pretvorimo u pozornicu razigrane mašte i slobodnog nadigravanja, nasuprot svim vrstama krize od materijalne, do krize ideja i morala. Da je nateramo da svoje stvarne, algebarski tačno proračunate, zidine razbarušeno preoblači po zahtevima stvaralačke fantazije pozorišnika, da umesto arsenala oružja i ratnih trofeja, skladišti scenske kulise i mačeve od papira. Da sa njenih stražarskih kula više ne odjekuju povečerja ni ratni marševi, već ljubavne pesme i komedijske rugalice, a umesto otrovnih, da se odapinju satirične strele. Ova se gromadna citadela, valjda već umorna od stvarnosti, ponašala, kao da je jedva dočekala nas koji, kao i ona, u njoj živimo tek delimično.
Mnogo je teže savladiva bila i ostala ona druga prepreka, tvrđava siromaštva. No, naviknuti na njene odaje, dugim obitavanjem u njima, upustili smo se i ovoga puta s njom u okršaj, ma kako to nerazumno zvučalo. Mi kojima se nikad nije prelivalo, znamo dobro, šta je to i kolika je nemaština danas i ovde. Znamo da krave više nisu mršave, nego ih nema uopšte, i da je ono što je do juče bilo osnovno, danas za mnoge teško dostižni luksuz. No, mi delimo uverenja sa onima koji smatraju da je materijalna oskudica izlečiva. Kako joj se spoznaju uzroci, tako se zna i lek za njih. Izvesni su, iako spori, terapijski procesi do njenog izlečenja. Kulturno siromaštvo je, međutim, mnogo teža i surovija bolest za koju ni izobilje ne stvara imunitet, a od koje se društvo, baš kao i pojedinac, veoma teško oporavlja. Zato što je glad životni instinkt, a kulturna potreba tekovina za koju se treba izboriti, a kad se stvori, zahteva stalni napor i negu. Nažalost, u savremenom svetu, samo u izuzetnim slučajevima potreba za kulturom stoji odmah pored životne potrebe za hlebom. To mesto su već odavno zauzele zabava i dokolica. Pa ako bismo čekali vankrizne uslove za rađanje ovakvog festivala, ko bi izbrojao za to potrebne decenije i to pogodno vreme živ dočekao. Zato svakoga ko se brzopleto pita šta će nam još jedan Festival, potsećam da pravo pitanje treba da glasi: a šta će nam ovolike kockarnice! A zatim zašto smo dozvolili da padne plafon na zgradi muzeja Vuka i Dositeja, ili a zašto u Srbiji osim Beograda u svega četiri grada postoji upotrebljiv koncertni klavir, ili zašto je u ovoj zemlji toliko nepismenih i zašto, i zašto, duga bi to lista bila.
Hvala vam, cenjeni posetioci što ste stali na stranu onih koji znaju zašto se osnivaju novi Festivali. Evo, jedan od njih, Tvrdjava Teatar je već stvarnost. Molim vas, smatrajte ga otvorenim.