Društvo

Imala je tek 17 godina - heroj Lepa Radić

/ 16.08.2009. u 14:46

Komentari: 108
Čitanost: 52156
/
Preporuke: 10824
/

Žene heroji.

Lepa Radić je bila jedna obična devojčica, jedna “mala iz Bosanske Krupe”, vesela, devojčurak kao i sve tinejdžerke,(iako se to tada nije ako zvalo), išla je u školu, smejala se, ispod oka stidljivo gledala momčiće i sa drugaricama pričala koji joj se sviđa, maštala o prvim sastancima i ko zna o čemu još. Bila je i ona nečija simpatija, nečija mala iz Bosanske Krupe. Danas bi bila baka sa mnogobrojnim unucima, praunucima, čukununicima…

Ali,Lepa Radić je imala tek 17 godina kada je sa postolja pod vešalima pokušala da se obrati zarobljenom narodu iz zbega, ali je omča prekinula njene posljednje reči.

Ovo je podsećanje na jednu od mnogobrojnih hrabrih devojaka i žena koje su dale svoje živote braneći slobodu i svoj narod , podsećanje na sve heroine iz naše istorije.

Brutalni i prljavi ratovi koji su vođeni na balkanskoj vetrometini obeleženi su podvizima vladara, kneževa, prinčeva, careva, kraljeva, vojskovođa komandanata, generala, vojvoda,serdara,paša, harambaša i kako se sve nisu zvali znameniti muškarci o kojima su napisane istorije i legende. Međutim, u svim tim haosima žene su često nosile i veće terete preuzimajući brigu o deci, bolesnim, starim, a mnoge su pokazale izuzetnu hrabrost i u neposrednim borbenim dejstvima i herojski ginule. One su heroine i s pravom zaslužuju epitet “žena hrabrosti”.

Njihova dela su velika ali, nažalost, naši istoričari su više opterećeni i zainteresovani za za dokazivanje svojih ideoloških istina i zabluda umesto da otrgnu iz zaborava sve znane i neznane “žene hrabrosti”.

Sigurno da je tokom balkanskih i 1. svetskog rata bilo mnogo žena koje su se hrabro borile i položile živote, ali o tome nema sistematizovane građe.

Podaci o učešću žena u 2.svetskom ratu potvrđuju da su i tada svojom hrabršću bile ravnopravne sa muškarcima.

U Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije borilo se preko 100.000 žena, od kojih je 25.000 poginulo, 40.000 ranjeno,a preko 3.000 su ostali teški invalidi.

Za narodne heroje proglašena je 91 žena, 3.344 su nosioci Partizanske spomenice 1941, a više od 2.000 su postale oficiri. Računa se da je tokom 2.svetskog rata stradalo oko 620.000 žena, a samo u logorima je ubijeno ih je više od 282.000. Od 91 žena narodnih heroja 73 je poginulo tokom rata , dok je samo njih 17 odlikovano za vreme života.Od ukupnog broja žena narodnih heroja iz Srbije je 28 (od kojih 6 iz Vojvodine i 2 sa Kosova),17 iz Hrvatske,16 iz Slovenije, 10 iz BiH, po 8 iz Makedonije i Crne Gore i 4 izvan Jugoslavije. Od 73 poginule tokom rata, 1941.godine poginulo 9, 1942. 19, 1943. 25, 1944. 19 i 1945.godine 2.

Lepa Radić je samo jedna od njih.

Rođena je 19. decembra 1925. godine u selu Gašnici kod Bosanske Gradiške, Bosna i Hercegovina. Osnovnu školu završila je u susjednoj Bistrici, prvi razred Ženske zanatske škole pohađala je, s nešto starijom sestrom Darom, u Bosanskoj Krupi - uz pomoć strica Voje, koji je, kao lugar, više godina službovao u Podgrmeču -dok je ostale razrede završila u Bosanskoj Gradiški.

Još kao učenik, isticala se marljivim radom i ozbiljnošću a uzor joj je bio stric Vladeta Radića, koji je, kao učenik gimnazije, prvo u Bosanskoj Gradiški, a zatim u Banjoj Luci, bio uključen u napredni radnički pokret.

Neposredno posle aprilskih događaja 1941, od Vladete je saznala i za pripreme ustanka i pomagala mu u skrivanju prikupljenog oružja. Tih julskih dana 1941. u ustanak je ispratila četvoro članova porodice: oca, stričeve Voju i Vladetu i strinu Jovanku, jednu od prvih partizanki na Kozari. Za vreme prve ofanzive na ustanike Kozare, novembra 1941, ustaše su hapsile Lepu i sve preostale članove porodice Radić ali su , uz pomoć ilegalnih partizanskih saradnika, posle 20 dana maltretiranja u ustaškom zatvoru u Gradiški, pušteni .

Posle izlaska iz zatvora, 23. decembra 1941, zajedno sa sestrom Darom, Lepa je postala borac 7. partizanske čete 2. krajiškog odreda i bolničar u četi. Lepa Radić je pokazala zadivljujuću hrabrost za vreme Četvrte neprijateljske ofanzive na slobodnu teritoriju Podgrmeča. Kao član Štaba za evakuaciju ranjenika i stanovništva iz ugroženih područja, Lepa je, od 20. januara 1943, bila među najistaknutijim organizatorima zbegova koji su se, februara 1943, našli u zaleđenom Grmeču u koji su već duboko bile zašle jedinice iz sastava 714, 717, 369 i 7. SS "Princ Eugen" divizije. M Organizirala je izvlačenje ranjenika, i pomoć kolonama banijskih izbeglica koje su se u masama, već iscrpljene i promrzle, povlačile ispred neprijatelja uz zaštitu partizanske vojske i Grmeča. Bez predaha je obilazila zbegove i raštrkane grupe promrzlih ljudi, žena i dece, sklanjala ih u zavetrine, savetovala kako da se ponašaju prilikom bombardovanja. U nastojanju da održi moral, uveravala je narod da će naše brigade zaustaviti fašiste. Snagu svog verovanja uporno je prenosila na ljude oko sebe, a trebalo je mnogo moralne i fizičke snage da se izdrži zima u Grmeču i stalni pritisak neprijatelja koji nije imao milosti ni prema deci u kolevci. Sve je to Lepa podnosila bez panike, i mnogi su se pitali: odakle tolika snaga u ovoj krhkoj devojčici?

U predvečerje 8. februara 1943. zbeg koji je predvodila Lepa Radić iznenada je opkoljen i tada je ostala pribrana i hrabra. Ispucala je na Nijemce svu municiju iz svoje puške, branila se pozivajući narod da se bori golim rukama, da se ne predaje, čak i onda kad su je savladali udarcima kundaka. Pokušala je, ko zna koliko puta, da zaštiti uhvaćeni narod koga su esesovci zlostavljali na putu prema Bosanskoj Krupi, "Ubijte mene, narod nije kriv"-vikala je Lepa, posrćući pod udarcima legionara 369. divizije.

Posle trodnevnog zlostavljanja, dovedena je pred podignuta vješala, u bagremaru između tunela i željezničke stanice u Bosanskoj Krupi. Ruke su joj bile vezane telefonskim kablom, bez cipela, samo u vunenim čarapama, iscrpljena i iznemogla, ali ponosna i prkosna.

S postolja pod vešalima Lepa je pokušala da se obrati zarobljenom narodu iz zbega, ali je omča prekinula njene posljednje reči. U izveštaju o egzekuciji SS-ovci su napisali da je: "Banditkinja, obješena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat".

Imala je tada tek 17 godina.

Njena bista i danas stoji u Bosanskoj Krupi, nije srušena ni tokom poslednjih bezumnih sukoba i rata, ali imena njene ulice više nema.

Neka jo je večna slava.

postavite na |

Komentari (108)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Milan Karagaća 14:50 16.08.2009

Spomenik bez biste

Lepa Radić

Spomenik bez biste Lepe Radić u Bos.Krupi

Milunka Savić

i Kosovka devojka

wukadin 14:55 17.08.2009

Re: Spomenik bez biste

Eto, a ja se sećam, istina nejasno bake mog brata od ujke, ili ujnine majke (e sad šta ona meni dođe nije mi jasno). Zvala se Gina Resavnović, mislim da je imala čin majora JNA. Stekla u ratu. Inače poreklom Jevrejka. Kažem, sećam se nejasno, žena je umrla kada sam imao 7 ili 8 godina.

sentinel26 15:16 16.08.2009

Njeno ime

će ostati zauvijek medju herojima, pa i bez te ulice, neka ih neka izdijele to svojim novim idolima ...

Hrabra Lepa prkosi i pod vešalima...

sentinel26 15:20 16.08.2009

Vidi

koliko "antifašista" se vidi iza Lepe...

Moraju sada oni da dobiju svoje "ulice" ... trudili su se ... nije im bilo lako ...

wukadin 14:53 17.08.2009

Re: Vidi

Ne verujem ni da ih u lijepoj njihovoj zovu antifašistima i da im dodeljuju ulice.
Ili možda na nešto drugo aludiraš?!

Milan Karagaća 22:31 17.08.2009

Re: Vidi

i na Terazijama

"Godišnjica stradanja petorice Beograđana na Terazijama
Godišnjica stradanja petorice Beograđana koje su nemačke okupacione vlasti obesile na stubove javne rasvete na Terazijama 17. avgusta 1941. godine, biće obeležena danas, saopštilo je Ministarstvo rada i socijalne politike. Kod spomenika ubijenim civilima, na Terazijama u blizini Igumanove palate, biće položeno cveće i održana komemoracija, navodi se u saopštenju.
Nemački okupatori obesili su na Terazijama radnike Jovana Jankovića i Ratka Jevića, zemljoradnike Velimira Jovanovića i Svetislava Milina i učenika Milorada Pokrajca.
Spomenik na mermernom postamentu, na kome je u reljefu prikazan prizor vešanja, sa urezanim stihovima Vaska Pope posvećenim uspomeni na taj tragičan događaj, postavljen je kod Igumanove palate 1983. godine, podseća se u saopštenju.
To spomen obeležje, visine četiri metra, potpuno je zaboravljeno iako se nalazi u centru Beograda, a time je u zaborav pao i zločin nad petoricom civila, navodi se u saopštenju.
Podseća se da je u blizini spomenika bila postavljena i bronzana poloča sa epitafom i imenima stradalih, koja je u međuvremenu ukradena.
Blic"
Nisu ti radnici, zemljoradnik i učenik bili nikakvi ideolozi komunizma.A oni ih obesili kao što su i Lepu, a neki drugi ih bili zaboravili kao što bi da se zaboravi i Lepa i svi kao ona.

eizo 15:21 16.08.2009

...

Slava joj

Drago Kovacevic 15:26 16.08.2009

Re: ...

Slava joj....I večno sećanje....
A tebi preporuka, prijatelju...

drug.clan 15:29 16.08.2009

Re: ...

Preporuka za blog!

dragoljub92 15:45 16.08.2009

Re: ...

ne uspeva ovim zlotvorima da zatru sećanje na hrabre borce protiv nemaca i njihovih slugu,sve bi teli al ne mogu.
slava joj

Milan Karagaća 18:24 16.08.2009

Re: ...

drug.clan
Preporuka za blog!

hvala Vam.

Milan Karagaća 19:53 16.08.2009

Re: ...

Drago Kovacevic
Slava joj....I večno sećanje....
A tebi preporuka, prijatelju...

Hvala Drago.

vladimir petrovic 05:57 17.08.2009

Re: ...

Još kao učenik, isticala se marljivim radom i ozbiljnošću a uzor joj je bio stric Vladeta Radića, koji je, kao učenik gimnazije, prvo u Bosanskoj Gradiški, a zatim u Banjoj Luci, bio uključen u napredni radnički pokret.

Hm.
Slobodan sam da pitam: Šta znači ovo: napredni radnički pokret?
Zar se još uvek može verovati u ovakvu floskulu?

Sa ove današnje vremenske distance, morali bismo prevazići stare komunističke prevare koje su bile servirane u školskim čitankama naših roditelja.

S tim u vezi, podsećam da je Vladimir Dedijer (kome je Tito lično bio poverio da piše njegovu biografiju, te koji je po direktivi Tita prikupljao ratna dokumenta i obradjivao ih) u jednom intervjuu, u sedamdesetim godinama prošloga veka, izjavio:

"Napravljen je oreol za Njegovo Kraljevsko Veličanstvo Proletarijat. I ne zaboravimo da je seljaštvo iznelo revoluciju, na prvome mestu, inteligencija na drugom, pa tek onda, na kraju, radništvo. A ispalo je ovako: ko je proleter, bio je čovek sa pedigreom. Nekadašnji seoski kovači i potkivači pisali su se kao metalci kako bi u životnoj trci startovali sa deset metara fore. To favorizovanje proletarijata donelo je monopol vlasti, počelo je da razara Partiju i da zaustavlja društveni napredak, jer nisu najsposobniji dolazili na odgovarajuća mesta. I nije se cenila vrednost čoveka prema pameti i odanosti idejama napretka, nego po vernosti onima iznad njega". (Milo Gligorijević: Rat i mir Vladimira Dedijera, 1986).

Mislim da je Vladimir Dedijer znao o čemu priča, da nije govorio gluposti.

Naravno da je žalosno čuti za tragičnu smrt osobe u sedamnaestoj godini.

Ali, sva ova priča o sedamnaestogodišnjoj devojci koja je vešana (verovatno zato što je bila povedena/izmanipulisana "naprednim idejama radničkog pokreta"

donekle podseća na samoubice-mučenike u današnjem Iraku i drugim arapskim zemljama. Mule i hodže mladima ispiraju mozgove (što bi rekao blogokolega AlexLambros, mladićima obećavaju 77 devica u raju - ne znam šta obećavaju devojkama-samoubicama) i guraju ih da budu samoubice-teroristi, koji se okite sa eksplozivom i upadaju u gomilu sveta, te sami ginu ubijajući sve oko sebe, najčešće nedužne, sa (pogrešnim) uverenjem da rade dobru stvar.... I sigurno je da danas na iračkim blogovima ima onih koji lamentiraju nad pojedinačnim slučajevima sedamnaestogodišnjaka koji su uludo poginuli.

Istorija je nemilosrdna, pa ponekad pokazuje da nije svaka (mladalačka) smrt uzvišena.

P. S. Neka mi oproste oni kojima ovaj moj komentar zasmeta. Neka mi odbiju - na glupost. Jer, ne isključujem mogućnost da na celu stvar gledam pomalo - pogrešno.

benevolent 06:17 17.08.2009

Re: ...

Naravno da je žalosno čuti za tragičnu smrt osobe u sedamnaestoj godini.

Ali, sva ova priča o sedamnaestogodišnjoj devojci koja je vešana (verovatno zato što je bila povedena/izmanipulisana "naprednim idejama radničkog pokreta" donekle podseća na samoubice-mučenike u današnjem Iraku i drugim arapskim zemljama.

Лепа Радић је била ратница за ослобођење њене земље од окупатора и њихових домаћих слуга.

mladen.mladen 07:44 17.08.2009

Re: ...

bilo je vreme da neko nekada dovede u pitanje maloletne heroje drugog rata. bilo ih je i u prvom ali njihovi pojedinacni primeri nisu slavljeni kao ovi potonji (deca nisu isla u skole koje se po njima zovu ulicama koje se po njima zovu). sa tim zaista treba jednom prestati (secam se da sam pola detinjstva proveo u zelji da poginem).

o manipulaciji pricama iz rata lepo pise Kundera u Nepodnosljivoj lakoci...

"Лепа Радић је била ратница за ослобођење њене земље од окупатора и њихових домаћих слуга..." - и даље не видим која је разлика у односу на самоубице у Ираку?

vladimir petrovic 09:20 17.08.2009

Re: ...

Benevolent
Лепа Радић је била ратница за ослобођење њене земље од окупатора и њихових домаћих слуга.

OK, ja shvatam da se može i tako shvatiti. Ko hoće, neka shvati tako.
Ovako je pisalo u (komunističkim) školskim čitankama.

Ja samo pokušavam da na stvar gledam zdravorazumski.
Ja pretpostavljam, sa ove vremenske distance, da te "domaće sluge okupatora" nisu želele da žive u okupiranoj zemlji, već su želele da je brane na drugi način, da to ne budu komunisti koji su je branili da bi kasnije uzurpirali vlast.

O tome neka govore istoričari tipa Predraga Markovića, Milana St. Protića i drugih.
Ja nisam antikomunista. Jednostavno, nisam po prirodi strastven, da bih obožavao ili mrzeo neku ideju.

U slobodnom vremenu, ja se bavim Isidorom Sekulić i još nekim vrlim književnicama.
Jebe mi se za komuniste i antikomuniste.
Ali znam da, medju ovim silnim heroinama iz WWII, koje domaćin bloga pominje, bilo je i devojaka i mladih žena koje su umirale sa povicima: "Živela KPJ". Jer su im bili isprani mozgovi. Pogrešnom vodom.

Ko zna, da Jugoslavije nije postala komunistička, možda bismo mnogo bolje prošli. Siguran sam i da istoričari neće fazu srpske istorije pod komunistima obeležiti kao "sjajnu fazu". Bilo je pogrešno, naknadno se to pokazalo.

Plivajmo dalje.

Milan Karagaća 09:22 17.08.2009

Re: ...

Slobodan sam da pitam: Šta znači ovo: napredni radnički pokret?

svako imalo obrazovan i nezlonameran zna šta se podrazumevalo pod naprednim radničkim pokretom i sindikalnom borbom za socijalnu pravdu i prava radnika u XIX i XX, a kako izgleda biće i u XXI veku.

Ali, sva ova priča o sedamnaestogodišnjoj devojci koja je vešana (verovatno zato što je bila povedena/izmanipulisana "naprednim idejama radničkog pokreta" donekle podseća na samoubice-mučenike u današnjem Iraku i drugim arapskim zemljama. Mule i hodže mladima ispiraju mozgove (što bi rekao blogokolega AlexLambros, mladićima obećavaju 77 devica u raju - ne znam šta obećavaju devojkama-samoubicama) i guraju ih da budu samoubice-teroristi, koji se okite sa eksplozivom i upadaju u gomilu sveta, te sami ginu ubijajući sve oko sebe, najčešće nedužne, sa (pogrešnim) uverenjem da rade dobru stvar.... I sigurno je da danas na iračkim blogovima ima onih koji lamentiraju nad pojedinačnim slučajevima sedamnaestogodišnjaka koji su uludo poginuli.

Ovo je bezobrazno i sramotno, bez i malo ljudskog pijeteta prema mladoj devojci koja je stradala samo zato što se borila za slobodu svoga naroda i bila sa njim u zbegu sa narodom.Jesu li Vladimire svi oni koji su tada pobijeni u Grmeču mule i fanatici, jesu li deca i žene i starci koji su umoreni na kozari i u Jasenovcu fanatici, je li Sloboda Trajković fanatik što nije htela da pristane da sarađuje sa Nedićevom specijalnom policijom koja je radila pod rukovodstvom Gestapo-a, da li je Sloboda trebala da zabavlja nemačke generale i oficire kao neke tadašnje glumice pa bi je sada rehabilitovali.
Ovo što ste Vi Vladimire napisali na postu posvećenom Lepi Radić i svima koje su tako izgubile mlade živore je nepimerno, i lično sam iznenađen.

vladimir petrovic 09:48 17.08.2009

Re: ...

Ovo je bezobrazno i sramotno, bez i malo ljudskog pijeteta prema mladoj devojci koja je stradala samo zato što se borila za slobodu svoga naroda i bila sa njim u zbegu sa narodom.Jesu li Vladimire svi oni koji su tada pobijeni u Grmeču mule i fanatici, jesu li deca i žene i starci koji su umoreni na kozari i u Jasenovcu fanatici, je li Sloboda Trajković fanatik što nije htela da pristane da sarađuje sa Nedićevom specijalnom policijom koja je radila pod rukovodstvom Gestapo-a, da li je Sloboda trebala da zabavlja nemačke generale i oficire kao neke tadašnje glumice pa bi je sada rehabilitovali.
Ovo što ste Vi Vladimire napisali na postu posvećenom Lepi Radić i svima koje su tako izgubile mlade živore je nepimerno, i lično sam iznenađen

OK.
Ja sam se ogradio rekavši da iznosim jedno svoje mišljenje. Dakle, na pomenutu temu može se gledati i iz drugih uglova. Da li je to sramotno ili nije neka drugi prosude. Ja shvatam da blogovi zato i postoje da se iznose mišljenja koja ne moraju da se podudaraju.

Ima pijeteta koji su pogrešni. Žaliti nečiji rano izgubljen život ne mora da znači i žaliti što se ideja za koju je poginuo nije ostvarila.
Jer, Jugoslavija bi bila oslobodjena i bez "naprednog radničkog pokreta".

Ali, ponavljam. Nije mi namera bila da irititiram. Žao mi je ako se neko smatra povredjenim.
Ne bih se naljutio ni da ste izbrisali ovo moje mišljenje.
Čak šta više, drago mi je da se vi ne slažete sa mnom. Žan Pol Sartr (Jean Paul Sartre) je rekao (parafraziram) da vredimo onoliko koliko osporavamo, a ne odobravamo neku ideju.

gorran2 10:18 17.08.2009

Re: ...

Poštovani Petroviću,
uz sve razumevanje prema odbojnosti i skepticizmu u pogledu masovnih ideologija, posebno komunističke, čini mi se da ste olako odbacili jednu važnu okolnost.
Treba naime dozvoliti mogućnost da su postojala takva vremena kad nije bilo moguće sedeti kod kuće i ne mešati se u zbivanja.
Jednostavno, "zbivanja" dođu po vas, na vrata vaše kuće.
Na strano drugo pitanje, naime koliko je bilo moralno čekati sa strane.

Jer, Jugoslavija bi bila oslobodjena i bez "naprednog radničkog pokreta"

Bojim se da ni ovo nije tačno. Naime, postojala je samo jedna alternativna organizacija - a ta je za kraj rata isplanirala masovne masakre i etnička čišćenja. Evo na primer šta kaže njen ideolog Dragiša Vasić 1942:

"II. Pitanje homogene srpske države, koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome danas Srbi žive, jeste van diskusije. U tom se slažu svi Srbi.
...
U pogledu tačke pod II b), gde se govori o tome da je potrebno zaposednuti teritoriju odmah, i pre nego se iko pribere iščistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje ne mora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da ni jedna, tako reći, nije mogla voditi računa šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. U prvoj godini posle prošlog rata mogao se prosto istrebiti jedan dobar deo svega neželjenog stanovništva, da niko radi toga i ne okrene glavu. Dakle, ako budemo pametni, ovo pitanje čišćenja odnosno preseljavanja i izmene stanovništva, neće nam biti naročito teško."

Ndam se da niste imali na umu ovakvu vrstu "oslobođenja" Jugoslavije...

sentinel26 10:32 17.08.2009

Ni sve rijeke svijeta

ni sav deterdžent neće pomoći da se opere obraz onih koji su saradjivali sa okupatorom i domaćim koljačima u uništavanju srpskog naroda na Kozari.

.., sva ova priča o sedamnaestogodišnjoj devojci koja je vešana (verovatno zato što je bila povedena / izmanipulisana "naprednim idejama radničkog pokreta" donekle podseća na samoubice-mučenike u današnjem Iraku i drugim arapskim zemljama...... i guraju ih da budu samoubice-teroristi, koji se okite sa eksplozivom i upadaju u gomilu sveta, te sami ginu ubijajući sve oko sebe, najčešće nedužne, sa (pogrešnim) uverenjem da rade dobru stvar....

Ovako poredjenje može da napiše samo neko veoma zlonamjeran.

Uporediti Lepu Radić sa teroristima koji (u ime Alaha ) "ubijaju sve oko sebe" i koje ne zanima koga će da ubiju jeste veliki bezobrazluk koji naravno nije slučajan.

Koga li je to "nedužnog" na Kozari ubila Lepa Radić ? Taj mora da je mnogo "nedužan".

Lepa Radić je branila zbeg - tj. neboračko stanovništvo od pripadnika okupatorske SS divizije, pružala je "teroristički" otpor do zadnjeg metka, pa i tada ovi nijesu mogli lako da je savladaju već je nekoliko njemačkih vojnika kundacima uspjelo da je smiri i konačno veže.

Na vešalima Lepa je uzviknula :

" »Živjela Komunistička partija i partizani !

Bori se, narode, za svoju slobodu, ne daj se zlikovcima u ruke !

Mene neka ubiju, imaće ko da me osveti !«

Na gubilištu su joj govorili da će joj pokloniti život ako kaže ko su rukovodioci i komunisti među zarobljenim narodom.
Lepa im je odgovorila: »Ja nisam izdajnik svoga naroda. Oni će se sami otkriti kad budu uništavali zlikovce kao što ste vi !«
Ne odbija se lako "nagrada" kao što je ponudjena za izdaju sopstvenog naroda.
I pod vešalima Lepa je postala opasna po okupatore i njihove saradnike pa su požurili.

Lepa Radić nije "vešana" ona je obešena.
Njeno ime i njeno djelo ipak neće moći da izbrišu ovi novokomponovani istoričari, bez obzira kako se zovu i čije članske (apanažne ) karte drže u džepu..

Ovi koji su pomagali u vješanju i uništavanju srpskog naroda na Kozari su danas postali novo-antifašisti i novoistoričari sposobni jedino za reviziju iastorije i više nizašta na svijetu.

U rušenju zatečenog su se pokazali kao majstori a u stvaranju nečeg novoga još nema rezultata, još se nije ništa dobro ispililo.
One koji su se s puškom u ruci borili za svoju slobodu Njemci su nazivali "banditima" a sve ostale, većinom njihove saradnike i pomoćnike imenima kojima su se ovi predstavljali i ponosili ... Pravi dokaz antifašizma.
Pa zato su i pisali :

U izveštaju o egzekuciji SS-ovci su napisali da je: " Banditkinja, obješena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat ".

adam weisphaut 10:33 17.08.2009

Re: ...

Mogao bi onaj Homen da povede hitan postupak za rehabilitaciju i ove nevine žrtve komunističkog režima (jeste da nema dokaza da mu se ikad sudilo ali ipak ne bi bilo red propustiti priliku za ovakvog mislioca koji nadmašiuje čak i poznog Kalemara)...

Milan Karagaća 10:43 17.08.2009

Re: ...

Ali znam da, medju ovim silnim heroinama iz WWII, koje domaćin bloga pominje, bilo je i devojaka i mladih žena koje su umirale sa povicima: "Živela KPJ". Jer su im bili isprani mozgovi. Pogrešnom vodom.

Zar je samo uzvik "Za kralja i otadžbinu, za krst časni" legitimno i ispravno.

Ja nisam antikomunista.

ovo i nije post o komunistima i antikomunistima već o narodu koji je stradao boreći se da bi što manje stradao. Da je čekao kod kuće svi bi bili poklani, ovako borbom su se odbranili da ne budu poklani.

Ja samo pokušavam da na stvar gledam zdravorazumski.
Ja pretpostavljam, sa ove vremenske distance, da te "domaće sluge okupatora" nisu želele da žive u okupiranoj zemlji, već su želele da je brane na drugi način, da to ne budu komunisti koji su je branili da bi kasnije uzurpirali vlast.

Zdravorazumski je da se zdravorazumski sagleda u kakvoj je situaciji bio narod Bosanske Krajine. Ustanak je bio masovan jer je narod bio masovno napadnut. Nije se narod digao na ustanak zbog komunističke ideologije niti mu je bila poznata, čak na početku je mislio da se protiv okupatora bore svi i u svim krajevima i to baš predvođeni onima koji su se zakleli otadžbini i kralju.Nisu znali da je kralj i svita pobegao iz zemlje, oni nisu smeli ni imali vremena da čekaju da ih 1945.godine oslobode saveznici, jer ne bi ni dočekali. To što su se komunisti stavili na čelo ustanka u Krajini je bilo zato što su upravo najugledniji i najpošteniji ljudi u koje je narod verovao, kao što je Mladen Stojanović,bili simpatizeri ili članovi partije, a oni što su čekali nije nigde bilo pobegli su u Srbiju i priključili se tim vašim slavnim i strpljivim "antifašistima" koji su na kraju pobegli sa fašistima.

Milan Karagaća 11:20 17.08.2009

Re: ...

"Лепа Радић је била ратница за ослобођење њене земље од окупатора и њихових домаћих слуга..." - и даље не видим која је разлика у односу на самоубице у Ираку?

Žalosno da ne vidiš.
Pa ona nije samoubica nju su ubili kao i hiljade dece,žena i staraca u zbegu. Šta je trebalo, da pre toga pobegne na Ravnu goru i čeka.
Pa zašto su Dražin sin i ćerka otišli u partizane a nisu ostali sa ocem da se baškare?

dragoljub92 11:39 17.08.2009

Re: ...

Pa zašto su Dražin sin i ćerka otišli u partizane a nisu ostali sa ocem da se baškare?

da ,to je pravo pitanje za sve dražićevce ovde na blogu,a i šire.
@vladimire van pameti ,da ne kažem nešto drugo,je izjednačavati samoubice i borce,bilo koje borce pa čak i obični i muslimanski borci nisu isto što i samoubice.bez obzira koja ih je ideologija priviukla u borbu ciljevi ,a to su tad bili oslobođenje od nemaca,su bili pošteni.i bez obzira šta se dešavalo posle oslobođenja ti ljudi ne mogu da se krive .

a kolko vidim od kad četnikofili dođoše na vlast u ovoj zemlji samo pljačka i otimačina cvetaju,poštenje i rad su bačeni na đubrište istorije.laž je postala poželjna osobina i moralna vrlina.diskriminacija po svim osnovama ideologija,

Milan Karagaća 12:18 17.08.2009

Re: ...

dragoljub92
ne uspeca ovim zlotvorima da zatru sećanje na hrabre protiv nemaca i njihovih slugu,sve bi teli al ne mogu.
slava joj

A pokušavaju.

Milan Karagaća 12:31 17.08.2009

Re: ...

Ima pijeteta koji su pogrešni. Žaliti nečiji rano izgubljen život ne mora da znači i žaliti što se ideja za koju je poginuo nije ostvarila.

Pijetet se odnosi na ljude a ne na ideje i teritorije.
Je li Lepa napala SS divizije ili oni nju i narod , je li mala Milica Rakić napalja bazu NATO? Da li onaj ko nema toga vašeg pijeteta za režim SM ne treba da ima pijetet prema maloj Milici?
Možda nekima smeta što pripadnici četničkog pokreta kao "pritajeni antifašisti u zasedi" nisu imali takvih bliskih susreta sa okupatorom niti su negde branili narod od njega, što u njihovim redovima nije bilo takvih kao što je Lepa i mnogi drugi borci protiv antifašizma.
Ideologija kalja obraz,a još više ga kaljaju oni koji peru obraze onih koji su ih davno iskaljali.

shoolaya 12:56 17.08.2009

Re: ...

ne predaje, čak i onda kad su je savladali udarcima kundaka. Pokušala je, ko zna koliko puta, da zaštiti uhvaćeni

Лепа Радић је била дијете, кад је почео рат, имала је 15 година! Није прочитала ни Капитал ни Манифест Комунистичке партије, али је видјела шта њеном народу чине усташе и (у мањој мјери) Нијемци...

drug.clan 14:22 17.08.2009

Re: ...

Ja pretpostavljam, sa ove vremenske distance, da te "domaće sluge okupatora" nisu želele da žive u okupiranoj zemlji, već su želele da je brane na drugi način, da to ne budu komunisti koji su je branili da bi kasnije uzurpirali vlast.

Hteli su da je brane na drugi nacin koji je podrazumevao gledanje kroz prozor kako nevine zene i decu vode u logore smrti? Zanimljiv nacin odbrane?

Niko te ljude u krajini nije pito da li zele da zive u ovakvoj ili onakvoj drzavi vec je neko zeleo da ne zive uopste i jedino sto su mogli da urade je bas ono sto je Lepa radila da se brane. Nisu imali izbor a komunisti su bili jedini prisutni da u tome pomognu.

sramota sta se ovde pise a jos veca sramota citirati Sartra u ovakvim okolnostima znajuci njegov stav po ovom pitanju.

gorran2 14:25 17.08.2009

Re: ...

pobegne na Ravnu goru i čeka

Kamo lepe sreće da su samo sedeli na Ravnoj Gori i čekali...

Milan Karagaća 14:33 17.08.2009

Re: ...

sramota sta se ovde pise a jos veca sramota citirati Sartra u ovakvim okolnostima znajuci njegov stav po ovom pitanju.

Neki čak ni osećaj za sramotu nemaju.

Milan Karagaća 14:42 17.08.2009

Re: ...

gorran2
pobegne na Ravnu goru i čeka
Kamo lepe sreće da su samo sedeli na Ravnoj Gori i čekali...

Ma nisu baš čekali, čekali su da se završi i čekali da ne napadaju Nemce, ali se hvale da su sve bandite partizane proterali još 1941.godine i da su tek posle trećeg pokušaja partizani uspeli da dođu u Srbiju i okupiraju je uz pomoć Rusa. Za njih znači nije postojala okupacija Srbije pre dolaska partizana. Pa se još hvale kako su oni zaslužni što su partizane proterali da ne smetaju njihovom mirnom suživotu sa okupatorom.
Eto ide 20.oktobar, Dan oslobođenja Beograda, baš je interesantno da li oni to smatraju oslobođenjem i koje su četničke antifašističke jedinice učestvovale u oslobođenju svoje prestonice od nemačkog okupatora.

dragoljub92 23:42 18.08.2009

Re: ...

brišem i ja moj da ne štrči

011-495 23:54 18.08.2009

Re: ...

@V.Petrovic
Mislim da je istorijska distanca pokazala ko je bio u pravu i koga treba slaviti. Koga Francuzi slave? Pokret otpora ili onog generala Visija? Koga slave Svedjani,Kvislinga ili svoje partizane? Ko se seca J.Orleanke a ko se seca onih drugih - koji su hteli na drugi nacin da "brane" svoju zemlju? Mozda su Francuzi idioti pa glorifikuju ludaju kao J.Orleanka, sta ako neko uzme primer od nje pa tako opet ustane da brani zemlju umesto na "drugi" nacin?
Sta nam je uopste trebao 5.Oktobar ili jos ranije,prve demonstracije kada je poginuo onaj momak? Mozda smo trebali da cekamo da SM umre od starosti ili neke bolestine ili da mu dosadi vlast? Mozda bi se neko sazalio na nas i oslobodio nas od SM?
Kako su ti drugi hteli da brane zemlju na drugi nacin,nikada necemo saznati,jer nisu dovoljno trajali da nam pokazu. Made se naslucuje,danas im je vaznije da im se retroaktivno dignu spomenici,odatle do drzavne penzije i novcanih nadoknada nije daleko. A mozda bi trebali da naprave udruzenje i da idu po zemlji i pomazu? Ili to treba opet neko drugi?

Milan Karagaća 08:55 19.08.2009

Re: ...

Sta nam je uopste trebao 5.Oktobar ili jos ranije,prve demonstracije kada je poginuo onaj momak?

Uz napomenu da se mnogi priključeni i aktivni učesnici toga 5.oktobra ponašaju osornije i bahatije nego neki skojevci 1944-45 i smatraju se većim herojima od njih pa su od članova Otpora postali visoki državni funkcioneri, ministri i doministri.
E samo je mnogo velika razlika između uličnih šetnji sa pištaljkama, lupanja u šerpe i ispisivanja grafita "Gotov je"
i borbe sa puškama u ruci ili ilegalnog rada u Beogradu gde su Specijalana policija i Gestapo bili veoma organizovani u odbrani srBstva od komunizma.
Ondašnji omladinci u Beogradu nisu mogli isterati okupatora tako što će šetati ulicom i napisati "Gotov je".

Milan Karagaća 08:56 19.08.2009

Re: ...

dragoljub92
a ti skog si ti marsa pao ili tvoji roditelji

Dragoljube, komentar dotične osobe sam obrisao jer je nedoličan.

011-495 23:34 19.08.2009

Re: ...

Milan Karagaća
Sta nam je uopste trebao 5.Oktobar ili jos ranije,prve demonstracije kada je poginuo onaj momak?

Uz napomenu da se mnogi priključeni i aktivni učesnici toga 5.oktobra ponašaju osornije i bahatije neki skojevci 1944-45 i smatraju se većim herojima od njih pa su od članova Otpora postali visoki državni funkcioneri, ministri i doministri.
E samo je mnogo velika razlika između uličnih šetnji sa pištaljkama, lupanja u šerpe i ispisivanja grafita "Gotov je"
i borbe sa puškama u ruci ili ilegalnog rada u Beogradu gde su Specijalana policija i Gestapo bili veoma organizovani u odbrani srBstva od komunizma.
Ondašnji omladinci u Beogradu nisu mogli isterati okupatora tako što će šetati ulicom i napisati "Gotov je".

Ma kakvi,treba mnogo veca hrabrost da se stane ispred smrka vode,proguta nesto suzavca i prezivi nekoliko masnica - sve je to mnogo teze nego biti uhvacen i mucen danima na gotovo nezamislive nacine i na kraju streljan(sto mu ustvari dodje kao spas od muka). Zato i treba zatrti spomen na ljude kao sto je bila devojcica Lepa, da bi novoheroji izgledali jos veci i nama vazniji.

benevolent 15:35 16.08.2009

Хвала у име сеје Даре и посестриме Невенке

Хвала вам на овом тексту о Лепој Радић и уме сеје Даре, удате Дедић. Она живи у Сплиту, биће дирнута кад јој будем причао, јер се не качи на нет и нема појма о рачунарима. Хвала и у име њене посестриме Невенке, моје покојне мајке, које су одрасле заједно.

Milan Karagaća 18:24 16.08.2009

Re: Хвала у име сеје Даре и посестриме Невенке

benevolent
Хвала вам на овом тексту о Лепој Радић и уме сеје Даре, удате Дедић. Она живи у Сплиту, биће дирнута кад јој будем причао, јер се не качи на нет и нема појма о рачунарима. Хвала и у име њене посестриме Невенке, моје покојне мајке, које су одрасле заједно.

Hvala Vama na lepim rečima..
Kad sam bio učenik osnovne škole kod spomenika Lepe Radić i Dušana Košutića učitelj nam je držao čas istorije, a Branko Ćopić kad je dolazio govorio o NOB u svom poznatom šeretskom stilu i raznim dogodovštinama ali i ozbiljnim dešavanjima.
I da dodam, moj pradeda je nastradao upravo u tom zbegu u Grmeču.

leopold_lady 15:44 16.08.2009

Da li bi sada....

..... ijedna devojčica od 17 godina - uradila to isto ??? Ne verujem ....

Kad ih pitaš ili im pričaš - šta su ljudi radili u njihovim godinama odgovaraju - Bili su ludi ....

Ko zna,možda negde,nekad neko ....

Slava joj !

Milan Karagaća 18:16 16.08.2009

Re: Da li bi sada....

leopold_lady
..... ijedna devojčica od 17 godina - uradila to isto ??? Ne verujem ....

Kad ih pitaš ili im pričaš - šta su ljudi radili u njihovim godinama odgovaraju - Bili su ludi ....

Ko zna,možda negde,nekad neko ....

Slava joj !

Nije problem u tome, već što im se višeni kroz nastavu istorije ne priča o njihovim vršnjacima koji su tako herojski postupali.
U svakom slučaju, verujem da bi, ne do Bog, da se nađu u sličnoj situaciji mnogi mladi tako postupili. Mladost ima svoju lepotu, nestašluke ali i neverovatnu sposobnost brzog sazrevanja.I zato, mislim da ne treba sumnjati u našu omladinu ali je ne treba ni trovati.

mladen.mladen 08:03 17.08.2009

Re: Da li bi sada....

danas nama kazu deci ovog veka...

ljudi ucite li vi ista tokom decenija i vekova? ili svaka generacija ima sposobnost da se restartuje pa sve ispocetka? i iste predrasude od Jaksica do donas? neverovatno...

Milan Karagaća 09:05 17.08.2009

Re: Da li bi sada....

mladen.mladen
danas nama kazu deci ovog veka...

ljudi ucite li vi ista tokom decenija i vekova? ili svaka generacija ima sposobnost da se restartuje pa sve ispocetka? i iste predrasude od Jaksica do donas? neverovatno...

Ako bi ste malo objasnili šta ste hteli da kažete.

leopold_lady 17:16 17.08.2009

Re: Da li bi sada....

U svakom slučaju, verujem da bi, ne do Bog, da se nađu u sličnoj situaciji mnogi mladi tako postupili.

Daj Bože ....

Mladost ima svoju lepotu, nestašluke ali i neverovatnu sposobnost brzog sazrevanja.I zato, mislim da ne treba sumnjati u našu omladinu ali je ne treba ni trovati.

Ovde se slažemo ...

benevolent 15:45 16.08.2009

На Козари никад није било четника

... ни четникуша или четникиња.

Milan Karagaća 09:01 17.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

benevolent
... ни четникуша или четникиња.

Ni na Kozari ni u Podrgremeču, osim Manjače, ni u celoj Bosanskoj Krajini.

bjes 12:38 17.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

Ти четници са Мањаче (Душан Бисерчић, на пример) су млатили усташку и ханџар-дивизија багру и спасили од клања много становништва тамо.

gorran2 14:22 17.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

Četnici Manjače nikad nisu metka ispalili na Nemce, Njihov komandant Uroš Drenović potpisao je sporazum sa NDH 27. IV 1942. Sa Nemcima i ustašama su sadejstvovali, na primer prilikom borbi na Manjači septembra 1942, i u svim kasnijim prilikama.

Uroš Drenović sa ustašama u Banjaluci

bjes 21:10 17.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

уопште ја не сумњам да је све то тачно

но, ако одете у село Вилуси и околна села тамо, сви старији људи ће вам рећи да би их усташе све побиле да није било тих четника...

е сада, колико су ти људи који су се бранили од усташа тада били "четници", а колико људи који су једноставно узели оружје да се бране, не знам, стварно, ја сам стекао утисак да је ово друго у питању, можда грешим

ко год да је од њих ратовао да брани свој народ од било кога другог ко је тај народ хтео да побије или пороби, слава му и хвала, мени лично не значи много шта је носио на капи

а сви они други, који су због било ког циља сарађивали са усташама, италијанима, немцима - заслужују све најгоре

gorran2 21:34 17.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

да би их усташе све побиле да није било тих четника...

Ne sumnjam. Ali, time verovatno misle na pametnu politiku taktiziranja i sporazumevanja, a ne na otpor.

benevolent 07:28 18.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

Козара нема везе са Мањачом, као ни народ из тога краја.

bjes 09:32 18.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

gorran2
да би их усташе све побиле да није било тих четника...
Ne sumnjam. Ali, time verovatno misle na pametnu politiku taktiziranja i sporazumevanja, a ne na otpor.

могуће и то негде, не знам...
само, поменуто село и околина се није договарало ништа са усташама...
припадници ханџар-дивизије су на почетку рата Бисерчићу убили сина у Бронзаном Мајдану, те је тај углавном гледао да их што више побије...
на крају рата се разнео бомбом

gorran2 09:51 18.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

Ne bih da cepidlačim, ali Handžar divizija se pojavila na terenu u februaru 1944, i to u Sremu i istočnoj Bosni.

Takođe, malo je nerealistična predstava o ratovanju jednog sela protiv celog sveta... NDH-snage i okupatori nisu napadali na Manjaču zbog lojalnosti njenih vođa, a nije mi poznato da su neki četnici učestvovali u partizanskim napadima na Ključ u julu 1942, Jajce septembra-decembra 1942, Sanski Most, Banjaluku, itd...

Naravno, među četnicima su postojale unutrašnje razlike. Četnici sa Vučjaka nisu napadali partizane. Ozrenski četnici su u aprilu 1943. napali nemačku patrolu, a septembra 1944. neke domobranske straže... Vlasti NDH često su se žalile na ponašanje četnika, i onih legalizovanih, i oniih nelegalizovanih...

Do rascepa na četnike i partizane, svi ustanici su se borili protiv snaga NDH, tako da se može zamisliti učešće u sukobima do febuara 1942.

bjes 10:46 18.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

ма није цепидлачење, ја стварно око тога јако мало знам, причам само оно што сам чуо...
а и не би ме изненадило да су они људи који су то причали негде чули за ханџар-дивизију, па онда ето, и оне муслимане или усташе са којима су се тукли прогласили припадницима исте...

наравно да то није борба против целог света, поменуто село и цео крај је толика забит, да ретко коме и пада на памет да тамо иде, струја је дошла 89. тамо, ако се не варам...

могуће је да су те борбе о којима су ми причали стварно неког крајње локалног карактера и тотално непознате, али, ето, причом "мало" промењене...

benevolent 09:25 19.08.2009

Re: На Козари никад није било четника

ко год да је од њих ратовао да брани свој народ од било кога другог ко је тај народ хтео да побије или пороби, слава му и хвала, мени лично не значи много шта је носио на капи

Зато су се такви прикључили и били примљени у редове јединица НОВ и ПОЈ и као такви постали изједначени по садашњем закону, али не и злочинци који су окрвавили руке о свој народ-коловође четника и чланови црних тројки или "З" одреда.

gera92 15:49 16.08.2009

sloboda nije bozje seme...

Jedan svet je definitivno nestao, ali je zalosno da i medju ljudima koji su svesni toga ima sve manje onih koji "umrle mitove" dozivljavaju kao uzor...

Milan Karagaća 18:06 16.08.2009

Re: sloboda nije bozje seme...

gera92

Jedan svet je definitivno nestao, ali je zalosno da i medju ljudima koji su svesni toga ima sve manje onih koji "umrle mitove" dozivljavaju kao uzor...

Koji svet je nestao?
Šta je žalosno?
Šta su "umrli mitovi"?

gera92 18:45 16.08.2009

Re: sloboda nije bozje seme...

Milan Karagaća
gera92

Jedan svet je definitivno nestao, ali je zalosno da i medju ljudima koji su svesni toga ima sve manje onih koji "umrle mitove" dozivljavaju kao uzor...

Koji svet je nestao?
Šta je žalosno?
Šta su "umrli mitovi"?

Svet hrabih i casnih ljudi.
Zalosno je da te ljude koji jesu istinski mit i uzor mi nedostojni tretiramo kao nesto anahrono...

benevolent 15:55 16.08.2009

На Козару нису усташе смеле ни да кроче

Зна се шта је Крајина. Утерала је страх у кости и Турцима. Крајишници су вековима опстајали на тим просторима, били "умировљеници" Аустроугарске, чувајући је од турске најезде. Све су то срспке породице преносиле на покољења, па је нормално да је бунт против окупатора био масован, и трагичан често, као у случају Лепе Радић.

milius 16:54 16.08.2009

Ulica Lepe Radić

U mom mestu postoji Ulica Lepe Radić

i niko ne razmišlja da joj promeni ime

.
Slava joj!

Milan Karagaća 19:57 16.08.2009

Re: Ulica Lepe Radić

milius
U mom mestu postoji Ulica Lepe Radić i niko ne razmišlja da joj promeni ime .
Slava joj!

Lepo, svaka čast, a gde je to?

milius 10:40 17.08.2009

Re: Ulica Lepe Radić

Futog.

KRALJMAJMUNA 16:55 16.08.2009

Rođaka

Lepa Radić nam je bila rođaka, po majčinoj liniji.
Radići, Bilbije, Trikići, ...su otišli u borbu ODMAH. Nisu čekali 1944. ili 1945. godinu, nisu se domunđavali, nisu čekali naređenje iz Londona. Odmah se suprotstaviti ološu, okupatoru i slugama.
Imamo u porodici nekoliko Partizanskih spomenica 1941. i sve su iz tog kraja. Ko ne zna šta je to spomenica može da pogleda ovde. Dodeljivana je i posmrtno.
Čuvam dve u kući. Sa ponosom, naravno. Njihovi vlasnici su se borili protiv Nemaca i njihovih slugu (ova mi se sintagma uvek sviđala) i davali svoje živote i krv. To se zove žrtvovanje za ideale. I to se zove borba.

Preporuka, velika.

PS Bilo je na Blogu tekstova sa sličnom temom.

Milan Karagaća 08:59 17.08.2009

Re: Rođaka

Nisu čekali 1944. ili 1945. godinu, nisu se domunđavali, nisu čekali naređenje iz Londona. Odmah se suprotstaviti ološu, okupatoru i slugama.

Takva je naša cijela Krajina bila i ono što joj nisu uspeli uraditi Nemci i ustaše 1941-1944.godine,uspelo je nekim bolesnim umovima 1992-95,

adam weisphaut 17:34 16.08.2009

Tužno

ali imena njene ulice više nema.

ivana23 17:35 16.08.2009

Re: Tužno

Vecna slava i hvala

Milan Karagaća 18:11 16.08.2009

Re: Tužno

adam weisphaut
ali imena njene ulice više nema.

Tužno je i ružno što su imena mnogih kao gumicom brisana, bez ikakkvog ljudskog kriterijuma i obzira.
Koliko je samo u Beogradu promenjeno imena ulica i to baš brisanjem imena onih koji su bili borci NOV.

Milan Karagaća 22:54 16.08.2009

Re: Tužno

adam weisphaut
ali imena njene ulice više nema.

Ipak ima spomenik bez biste, a valjda će i bistu vratiti. Iako je to sada FBiH i za pohvalu je što je sačuvan spomenik a možda već i bista obnovljena.Sramota ako nije.
Mnogo tužnije i ružnije je što se u Srbiji i RS brišu imena narodnih heroja i boraca NOR zbog primitivno ostrašćenih ideoloških razloga.
Pa Rusija je mnogo više sada kapitalistička i nekomunistička država nego Srbija ali ne postupa tako.
Zar je Lepa Radić kriva što je neki bahati tip u kožnom kaputu nešto uradio 1945.godine?
Zar zarad rehabilitacije jedne ideologije treba izbrisati sećanja na one koji su herojski branili slobodu i svoj narod od fašističkih zveri?
Imaju li oni političari i istoričari u sebi imalo ljudskog i moralnog, osećaj i trunke sramote kad zarad rehabilitacije četnika Rade Radića, koji je ubio dr.Mladena Stojanovića, brišu sećanje na Lepu Radić,i mnoge Lepe, Jelene, Nade, Slobode,i sve heroje i borce za slobodu.
Ko ne zna da razluč žito od kukolja zarašće u kukolj.
Ima mnogo ružnih primera evo

sentinel26 18:43 16.08.2009

Peti razred

"Peti razred Zenske zanatske skole u Bosanskoj Gradiski. Ekskurzija sa Susaka 7. VII 1939."

Mira Raca, Desa i Mira Bamburac, Desa Bohatjuk i Seka Zarić objesene su na malom trgu u Bosanskoj Gradiski, a Lepa Radić, njihova skolska drugarica, u Bosanskoj Krupi.

sentinel26 18:48 16.08.2009

I pjesma o Lepi ..

" Lepom Radić, Lepom Radić Srbi se ponose,

Ko sa cvetom, ko sa cvetom Grmečkim iz rose.

Ona nam je, ona nam je dete Kozarice,

Gde ne radja, gde ne radja majka izdajice ! ! ! "

Milan Karagaća 20:02 16.08.2009

Re: I pjesma o Lepi ..

Hvala ti prijatelju, posebno na ovim stihovima.

sentinel26 20:21 16.08.2009

Re: I pjesma o Lepi ..

Milan Karagaća
Hvala ti prijatelju, posebno na ovim stihovima.

Prijatelji zato i postoje, da budu tu kada treba.

Spoznaja o 42 narodna heroja sa Kozare i vjerovanje da se oni nijesu uzalud borili daje čovjeku novu snagu i elan.

Pjesma je partizanska i slučajno sam je našao.

Imao sam drugara iz Bos.Krupe a naslušao sam se divnih pjesama o Grmeču.

Milan Karagaća 22:59 16.08.2009

Re: I pjesma o Lepi ..

sentinel26
Milan Karagaća
Hvala ti prijatelju, posebno na ovim stihovima.

Prijatelji zato i postoje, da budu tu kada treba.

Spoznaja o 42 narodna heroja sa Kozare i vjerovanje da se oni nijesu uzalud borili daje čovjeku novu snagu i elan.

Pjesma je partizanska i slučajno sam je našao.

Imao sam drugara iz Bos.Krupe a naslušao sam se divnih pjesama o Grmeču.

Evo i ova.Možda su prvi stihovi baš bili namenjeni Lepoj.

MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE
Bilo mi je dvanaest godina,
prvi put sam sišao do grada
iz mog sela, tihog i dalekog,
kad susretoh tebe iznenada.
Eh, dječačke uspomene glupe!
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Jesi li me spazila il' nisi,
zbunjenoga seoskoga đaka,
svjetlokosog i očiju plavih,
u oklopu novih opanaka,
kako zija u izloge skupe?
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Naišla si kao lak oblačak,
tvoj me pogled za tren obeznani,
zaboravih ime i očinstvo,
kako mi se zovu ukućani.
Iznevjerih poput sablje tupe.
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Tekli tako gimnazijski dani,
uspomena na te ne ocvala,
modra Una u proljetnje noći
tvoje mi je ime šaputala.
Lebdjela si ispred đačke klupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!
Brzo minu naše đakovanje,
lagan leptir sa krilima zlatnim,
ipak tebe u srcu sačuvah
kroz sve bure u danima ratnim.
Ta sjećanja mogu l' da se kupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!
Sad je kasno, već mi kosa sijedi,
gledam Unu, ćuti kao nijema,
zalud lutam ulicama znanim,
sve je pusto, tebe više nema.
Ej, godine, nemjerljive, skupe!
Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe!

M.Berber: Mala moja...

Milan Karagaća 23:57 16.08.2009

Re: I pjesma o Lepi ..

Bosanska Krupa

Sve tri su jedna pored druge

KRALJMAJMUNA 09:10 17.08.2009

MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE

MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE

Jedna od sjajnih pesama velikog i zaboravljenog i podcenjenog pesnika Branka. Koji je pod stare dane popustio sluteći dolazak ološa širom SFRJ i izvršio samoubistvo.

Napomena
Svi heroji su pomalo ludi i pomalo deca. AIi da nije bilo njih ne bi ni mi salonski borci za pravdu danas bili to sto smo i ne bi strucnjaci svih boja imali svoje plate i pozicije.
Prezirem sve koji za heroje priznaju samo punoletne, načitane i racionalne kalkulantske likove koji kupe kajmak i zagadjuju i istoriju i sadasnjost.
Smrt fašizmu sloboda narodu.

dali76 19:12 16.08.2009

heroina zivi zanavek

Zaborav na Lepu Radic je zlocin.
Slava joj.
Oduzimati imena ulica ovakvim herojima je sramotno.
Koristiti I stavljati ovakve heroine u kontekst ideoloske prepirke je neukusno.

Milan Karagaća 20:00 16.08.2009

Re: heroina zivi zanavek

dali76
Zaborav na Lepu Radic je zlocin.
Slava joj.
Oduzimati imena ulica ovakvim herojima je sramotno.
Koristiti I stavljati ovakve heroine u kontekst ideoloske prepirke je neukusno.

Tačno Dali. Hvala.

Milan Karagaća 20:06 16.08.2009

Sloboda nije dočekala ni slobodu ni pismo

I Sloboda Trajković.
Sloboda Boda Trajković (1918-1942)
Rođena je 7. oktobra 1918. godine u Vrnjačkoj Banji.
Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, zajedno sa celom svojom porodicom, aktivno se uključila u NOP. Njen otac, ugledni beogradski apotekar Svetolik Trajković, davao je velike količine lekova i sanitetskog materijala za partizane, a njen brat Miroslav je služio kao veza u Beogradu.
Cela porodica Trajković uhpšena je polovinom januara 1942. godine, kada je beogradskoj policiji palo u ruke jedno pismo Lole Ribara koje je on uputio svojoj verenici Bodi. U Specijalnoj policiji su pokušavali da je prisile da napiše Loli pismo, kojim bi ga namamila da dođe. Ona je to odlučno odbila. Prebačena je početkom februara u logor na Banjici, zajedno sa ostalim članovima svoje porodice, i zajedno s njima 9. maja 1942. godine ugušena u gasnoj komori.

Sloboda nije dočekala pismo od Ive:
”Najdraza jedina moja!
Pisuci ovo pismo ja se pouzdano nadam - optimista sam, kao i uvijek! - da te ono nikad nece stici vec da cemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.
U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlucnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i nasa licna buducnost i sreca, - zelim da ti kazem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.
U mom zivotu postoje samo dvije stvari: moja sluzba nasem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Nasu srecu i zivot koji smo htjeli nismo , kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, vec samo preko nase borbe i nase pobjede. I zato su te dvije stvari u sustini , u meni samom, jedno.
Znaj duso, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o nasoj zajednickoj sreci - onakvoj kakvu smo zeljeli, o sreci dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreca, jedina koju treba zeljeti.
Ako primis ovo pismo - ako dakle ja ne dozivim taj veliki cas, nemoj mnogo tugovati, najdraza! U svijetu u kome budes tad zivjela, naci ces , uvijek ziv, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.
Za tebe sam siguran da ce tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu zivota naci ces osvetu i srecu.
Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I zelim da nikad ne dobijes ovo pismo, vec da zajedno s' tobom docekam veliki cas pobjede. Zelim da te svojom ljubavi ucinim onako srecnom kao sto to zasluzujes.
Uvijek tvoj.”

Milan Karagaća 08:52 17.08.2009

Re: Sloboda nije dočekala ni slobodu ni pismo

Cela porodica Trajković uhpšena je polovinom januara 1942. godine, kada je beogradskoj policiji palo u ruke jedno pismo Lole Ribara koje je on uputio svojoj verenici Bodi.

Prebačena je početkom februara u logor na Banjici, zajedno sa ostalim članovima svoje porodice, i zajedno s njima 9. maja 1942. godine ugušena u gasnoj komori.

A slika šefea Nedićeve policije i komandanta logora na Banjici, Dragog Jovanovića, i dalje se nalazi u svečanoj sali Skupštine grada Beograda. Evropski i antifašistički, nema šta.I još gosp.Alempić ne vidi u čemu je problem, a isti je visoki funkcioner najevropskije stranke DS.

adam weisphaut 09:17 17.08.2009

Re: Sloboda nije dočekala ni slobodu ni pismo

A slika šefea Nedićeve policije i komandanta logora na Banjici, Dragog Jovanovića, i dalje se nalazi u svečanoj sali Skupštine grada Beograda. Evropski i antifašistički, nema šta.I još gosp.Alempić ne vidi u čemu je problem, a isti je visoki funkcioner najevropskije stranke DS.

To je pretpostavljam da ne preteraju, dovoljno sto su morali da skinu "Srpsku majku" Nedica iz Vlade, a i njega ne bi da ne bese Ivice D., O tempora , o mores!

gorran2 20:21 16.08.2009

Čuvanje uspomene

Na dan pobede i dan Evrope, ali malo pre pobede i Evrope, 9. maja 1943, četnici su u Rajkovcu kod Topole zaklali Darinku Radović, i njene dve kćerke - Radmilu (20) i Stanku (14 godina). Muž Vojislav nastradao je u aprilskom ratu, a Darinka je plela i prala odeću za ilegalce, i negovala ranjenike u zemunici.
Četnici su rešili da likvidiraju to "gnezdo otpora", pa su te noći blokirali selo, a "izvršioci" su likvidirali neke "partizanske saradnike", a Darinku sa kćerkama su oterali do porte, nekih 200 metara od kuće, i tamo ih zaklali.
Devojkama su bile isečene ruke dok su se branile, jer ih četnici nisu vezali.
Sledećeg jutra pronađene su sve tri, na desetak metara jedna od druge.

Tu je posle rata uređen izvor i mali parkić, i postavljene su su ploče sa natpisima.
Danas je sve zaraslo u trnje, tako da se sa puta, sa nekih 7-8 metara, jedva može primetiti da tu nešto ima.
Evo kako danas izgleda spomen-parkić:

Milan Karagaća 08:48 17.08.2009

Re: Čuvanje uspomene

Prijatelju, izgleda se formira državna komisija za čuvanje nekih drugih uspomena, nažalost i rehabilitaciju nih i sličnih koji su zaklali Darinku i njene ćerke. Samo će reći da su ih posle rata partizani streljali a nisu ih pustili da se žale sudu u Strasburu. Još ih možda podvode pod one ugledne srpske domaćine koje su komunisti na pravdi boga ubili.

gorran2 09:34 17.08.2009

Re: Čuvanje uspomene

U Drugovcu kod Smedereva seljaci sami čuvaju uspomenu i brinu o spomeniku svojima. Tamo je 29. aprila 1944. Smederevski korpus JVuO poubijao 72 civila (26 zaklano, 5 zapaljeno u kući, ostali vatrenim oružjem).

Spomenik je u redu, ali im je Velja Ilić pre nekoliko godina, dok je bio ministar, rekao da promene naziv škole, pa će im on napraviti put. Tako se sad škola zove "Svetitelj Sava", a put na kraju ipak nisu dobili.

gorran2 20:58 16.08.2009

Grob u žitu

Branko Ćopić imao je brata Rajka i sestru Smiljku, koji su poginuli u partizanima. Smiljki je posvetio pesmu.

"Istina o Smiljki, o njenoj pogibiji, nikada nije doprla do nas. I majka i ja raspitivali smo se godinama, ali niko nije mogao tačno reći gdje se to i kako dogodilo. Ipak, najbliže istini je priča boraca i naroda da je jedna devojka poginula pored jednog drveta i da je sahranjena u njivi, u žitu. Bilo je to početkom 1943. godine, za vreme četvrte neprijateljske ofanzive. Tako je nastala moja pesma »Grob u žitu«, koju sam posvetio svojoj sestri Smiljki i koja je mnogo recitovana." (Branko Ćopić)

U vijavici slijepoj guši se blijedi dan,
podmukla veljača, februar u magle zamotan.
Kolone cestom i kamioni, gmiže oklopni voz...
Rđavi, druže, znaci.
Daljine prijete, daljine bruje, s obzorja tutnji siva.
Došla je legaja crna... i Latin s pijetlovim perjem ...
gazi oholi Naci...
dolazi ofanziva...

Sjena od sela do sela, puška za puškom žuri,
šapat pod strejom, u štaglju, šapat na drumovima,
kroz maglu putuje glas, tajni zavjetni zov:
Na noge, još nas ima!
Svaka je čuka tvrđava, i svaka cesta klanica,
i svaki kamen rov.

I počelo je... na cesti više grada
čitavi dan se biju tri bojne i brigada,
a u svitanje umorno uz klanac magle se kradu
i sedam bojni uz brijeg juriša na brigadu.
Dva na jednoga... pet na jednoga... aveti nad
šumom kruže ...
Junački, drugovi, samo! Ni stope, partizani!
Sedam na jednog... osam na jednog... Pravda je na našoj strani!
A u sam zalazak sunca: — Povlačimo se, druže!
Uzmak, ognjene ruže i zemlja razrivena,
humka kraj ceste u hitnji načinjena,
na njivi, u polju osniježenom, pala je jedna žena.

Jagoda, djevojka prkosna, narodna kćerka ponosna:
dvadeset i dva ljeta pod gorom odnjihana,
dvadeset i dva ljeta u borbi rascvjetana,
dvadeset i dva ljeta u zemlji izmrznutoj,
kraj ceste podgrmečke na straži vječitoj...

Bujaju trave, grgolje vode, prošla je ofanziva,
u mladom žitu, pod humkom, djevojka Jagoda sniva.
More ječmena klasja pod suncem juna spava,
planinski vjetar mrsi more pognutih glava,
djevojke Jagode to je rasuta kosa plava.
Na cesti podgrmečkoj, ponosna i bez smjene,
partizanka stražari budna i kose raspletene.

Komad modroga neba od lana rascvjetana
smije se usred polja uz pjesmu ljetnjega dana:
nečije oči modre budne u poljani toj,
nečije oči stražare na cesti slobodnoj —
Jagoda partizanka na straži vječitoj...

Dođite, drugovi moji, i oči pogledajte,
spustite, drugovi, ruku i kosu pomilujte, ;
stanite, drutovi stari, i stražu pojačajte.
Ne dajte tuđinu da plavu kosu mrsi,
da modre oči popije,
drugovi, slomite kraj ceste grabljive šape dvije...

Valima žita šumno nečije riječi plove,
Jagoda, ponosna živa, drugove stare zove...

matityahu 22:11 16.08.2009

VELIKO HVALA

za ovako divan tekst i podsecanje na ovu hrabru devojku. Neka joj je vecna slava.

kiselkasta 06:51 17.08.2009

.

SLAVA JOJ

gorran2 10:07 17.08.2009

Još jedna teroristkinja

U kraljevini Jugoslaviji vladao je teror usmeren protiv levičarskih, radničkih i komunističkih organizacija.
Sa dolaskom nacista, policijski kadrovi iskusni i provereni u borbi protiv "subverzivnih elemenata", bez ikakvih problema stavili su se na raspolaganje i stupili u službu kod novih gospodara. Dragi Jovanović, Svetozar Vujković, Boško Bećarević, Đorđe Kosmajac, Nikola Gubarev, Obrad Zalad i drugi, nastavili su i usavršili svoj zlikovački zanat.

Jelena Ćetković, beogradska radnica i komunistička aktivistkinja.
Kada je uspostavljena okupacija, ona je bila član Rejonskog komiteta Partije »Centar« u Beogradu. Pred ustanak, poslata je u Bosnu da radi na organizaciji ustanka. Kad je usled septembarske provale 1941. beogradska ilegalna organizacija razbijena i desetkovana, vraćena je sa slobodne teritorije u Beograd da bi radila na ponovnom organizovanju i povezivanju. Izložena danonoćnoj opasnosti, predano je radila na ponovnom uspostavljanju organizacije i pokretanju akcija.
Krajem februara 1942 godine, Jelena je pribavila informaciju gde stanuju policijski agenti agenti-mučitelji Kosmajac i Zalad. Plan je morao da bude detaljnije razrađen. Šesti mart (1942) Jelena je odredila kao dan napada, razradila plan, organizovala tri udarne grupe i podelila zadatke. Međutim, sledeći informaciju iz provale, prvog marta specijalna policija upala je na sastanak rejonskog komiteta Partije u ulici Žorža Klemansoa, na kome je bila i Jelena. Bila je uhapšena. Policija je naslućivala da se priprema neka krupna akcija, ali kakva — to je trebalo saznati od Jelene. Upotrebljene su sve oprobane metode mučenja. Jelena je sve herojski podnosila i ćutala. Kosmajac je izmišljao nova mučenja. Obesili bi je vezanih ruku između dva stola i tukli korbačima i lancima. Jelena je i dalje ćutala. Kosmajac je lično želeo da je ispituje. Rugao joj se i obraćao ironično sa »drugarice Ćetković« i sam je sadistički tukao. A kada bi je onesvešćenu i nateklu izneli, govorio bi policajcima: »Pazite da ne umre«. Uporni agent želeo je pošto-poto da nešto izvuče od već izubijane partizanke.
A onda se jednog dana nije pojavio. Bio je šesti mart.
Kada već nije bilo nimalo nade da će bilo šta reći, fašisti su je otpremili u koncentracioni logor na Banjici. Iz sobe smrti poslednji put je izvedena 15. maja.
Do obližnjeg zida za streljanje.

gorran2 10:24 17.08.2009

Još jedna problematična devojka

Nada Dimić.
Još nije napunila devetnaest.

"Rođena je u Divoselu kod Gospića. U petnaestoj godini upisala se na Trgovačku akademiju u Beogradu .Primljena je u SKOJ-a i započela svoju revolucionarnu delaltnost. Učestvovala je u demonstracijama u Košutnjaku (Beograd). Zbog toga je najpre hapse, a potom isključuju iz škole. Odlazi kod rođaka u Sisak i zapošljava se u fabrici. Odmah se povezuje sa naprednom omladinom Siska i nastavlja revolucionarni rad.
Polovinom 1941 godine stupa u prvi partizanski odred na Baniji, formiran u Brezovicama, blizu Siska. Učestvuje u mnogim akcijama, naročito diverzantskim. Već zapažena po junaštvu i smelosti, dobija zadatak da uspostavi prekinutu vezu sa Siskom. Nada se preobukla u muško odelo verujući da će tako biti manje upadljiva i krenula. Na nasipu Save pala je u oči agentima koji je hapse.
U zatvoru je strahovito muče, a zatim, nekoliko dana kasnije, prebacuju je iz Siska u zagrebački zatvor. Na putu za Zagreb Nada ispija otrov, pokušavajući da se ubije. Iznemoglu i izmrcvarenu odvode je u bolnicu. Iz bolnice je uz pomoć zagrebačke partiske organizacije pobegla i otišla pravo na Kordun.
Po ozdravljenju upućena je na vezu Okružnom komitetu Partije u Karlovcu i lično narodnom heroju Josipu Krašu. Odvažna, hrabra i iznad svega konspirativna — izvršavala je raznovrsne specijalne zadatke: odlazila je (kao član OK SKOJ-a) u Karlovac na sastanke, prenosila ilegalan materijal, oružje itd.
Kada je jednom, 17 novembra 1941. godine, ulazila u Karlovac, dočekali su je kod Vučja ustaški agenti i zatražili legitimaciju. Umesto legitimacije, Nada je izvadila pištolj i jednog ubila, a drugog ranila. Iznenada, pištolj je zatajio. U tom su pristigli italijanski vojnici, uhvatili je i predali ustaškoj policiji. Sprovedena je u zagrebački zatvor na Savskoj cesti. Opet svirepa i strašna mučenja. Kidali su joj nokte, lomili kosti, palili noge samo da bi iznudili priznanje. Osamnaestogodišnja partizanka držala se herojski: nijednu reč nije progovorila, ni svoje ime nije rekla. Policija nije uopšte znala koga ima u rukama — Nadu Dimić ili neku drugu nepoznatu partizanku. Kada su ustaše pokušale da je maltretiraju, bacala je na njih svoje cipele i tukla se ne dozvolivši im da je vređaju.
Februara 1942 godine prebačena je iz zagrebačkog zatvora u logor u Staroj Gradiški. I dalje su je mučili i mrcvarili; sada je to činio poznati, izvežbani ustaški zločinac Ljubo Miloš. Potpuno izubijanu, krvavu i bolesnu, dotukli su je jednog hladnog martovskog dana 1942 godine..." (Narodni heroji Jugoslavije)

"Poslije dva opasna dana provedena u Karlovcu, krenuo sam sa novom propusnicom u Gorski kotar. Sad moram da se probijam sam. Nema više sa mnom Iva Marinkovića, da vodi i krči put po ilegalnim stazama. Dok smo krstarili zajedno, oslanjao sam se samo na njega.
Do željezničke stanice pratila me je, noseći veliki kofer pun sanitetskog materijala, jedna mala, mlada, živahna i lijepa djevojka. Nisam joj znao ime. Na njoj je bilo i da mi izvadi voznu kartu. Kofer je bio veoma težak i jedva mi je uspjelo da joj ga istrgnem iz ruku i da ga sam ponesem.
...
S nepoznatom pratiljom ostao sam gotovo pola časa na stanici, sve dok nisam ušao u vagon. Kada je voz krenuo, mahali smo jedno drugom dok se nismo izgubili iz vida.
Neće proći mnogo vremena, a uspjeću da saznam da je ta osamnaestogodišnja djevojka bila Nada Dimić. Prepoznao sam je i na jednoj fotografiji koju mi je neko pokazao. Kad sam čuo kakvo se herojstvo krilo u toj djevojčici, kako se borila dok je ustaše nisu savladale, kako je pobjegla iz zatvora i ponovo bila uhapšena, ubivši jednog neprijateljskog oficira i ranivši drugog, kako su je ponovo mučili danima i noćima, sve do strijeljanja, a da nije odala ni svoje ime - ona se u meni uzdigla kao neugasiva žiža ljudske svjetlosti. Njeno herojsko i plemenito ime ostlao je da živi i da ga i danas mladi sa ponosom izgovaraju." (Veljko Kovačević)

Njena rodna kuća u Divoselu pretvorena je u spomen-dom. Devedeset prve su došli martićevci, opljačkali je i potpuno devastirali. Devedeset pete su došli tuđmanovci, i minirali je.

Još nije napunila devetnaest. Niti će ikad.

gorran2 10:36 17.08.2009

Zauvek sugrađanka

Srbijanka Bukumirović, streljana u logoru na Banjici 7. septembra 1943.

Milan Karagaća 10:53 17.08.2009

Re: Zauvek sugrađanka

Gorrane,
hvala Vam za ove dopune. Inače post sam posvetio upravo našim heroinama, da se ne zaborave i da ne dozvolimo da odu u zaborav.

gorran2 10:46 17.08.2009

Ima ih hiljade

Desa Ležajić, rukovodilac Mesne tehnike u Beogradu. Streljana na Jajincima 7. VI 1943.

Branka Petrović - učenica VI razreda gimnazije. Poginula je pucajući ranjena na nemačkog vojnika.

Radmila Atanacković ilegalno radila u Beogradu 1941, streljana u logoru na Banjici, 7. septembra 1944.

Verovatno iz pijeteta prema njima naša vlast drži sliku Dragog Jovanovića...

ivana23 10:48 17.08.2009

Дринка Павловић

Дринка Павловић (1918-1943) учитељица, партизанка и народни херој Југославије.

У Београду основна школа у Косовској улици и Дом за децу без родитељског старања у улици Косте Главинића, носе њено име.

Opsirnije

gorran2 10:53 17.08.2009

Lik i delo Dragog Jovanovića

Akt Dragoljuba - Dragog Jovanovića, upravnika grada Beograda, kojim traži da se ubrzaju radovi na izgradnji logora na Banjici.
"Vrlo je hitno!"

Dnevnik primljenih interniraca logora na Banjici. Poslednji zapis naveden je pod brojem 23937.

Iz Banjičkog logora.

Streljanje banjičkih interniraca.

gorran2 10:57 17.08.2009

Ovako je bilo

za vreme demokratske i prosperitetne Kraljevina Jugoslavije

shoolaya 12:36 17.08.2009

...

Мој вртић се звао Лепа Радић, па су ме као клинца учили ко је она била и каква је била њена улога у том рату...наравно, ту романсирану и глорификовану верзију.
Као и Младен Стојановић, одрасла у угледној свештеничкој породици, а Други свјетски рат је дочекала као дијете које је књиге замјенила пушком!

Оно што мислим да добар дио људи не зна да је њен рођени брат Предраг Радић, ратни градоначелник Бањалуке...

Milan Karagaća 14:17 17.08.2009

Re: ...

Оно што мислим да добар дио људи не зна да је њен рођени брат Предраг Радић, ратни градоначелник Бањалуке...

To nisam znao, niti mi je baš jasno u kom smislu to navodite.
A evo nađoh ovo:
"Poslije rušenja Ferhadije, u seriji u kojoj je za dva mjeseca srušeno i ostalih 15 banjalučkih džamija, napravljen je, kažu, policijski izveštaj koji je samo konstatovao rušenje. Za počiniocima se nije tragalo. Uostalom, nije bilo ni potrebno. Također je poznato da se rušenju nešto glasnije suprotstavio jedino tadašnji gradonačelnik Banje Luke Predrag Radić, koji je kasnije potvrdio da u policiji i sudovima postoji zbirka spisa o rušenju. Ali da je iza zločina stajala vlast, sigurno mnogo veća od one koja je u to vrijeme pripadala Radiću,"
Valjda će to biti još jedan moralni razlog da oni koji su na vlasti u Bos.Krupi vrate bistu na spomenik, jer se i on suprostavljao rušenju spomenika.

shoolaya 20:53 17.08.2009

Re: ...

Milan Karagaća

To nisam znao, niti mi je baš jasno u kom smislu to navodite.
A evo nađoh ovo:
"Poslije rušenja Ferhadije, u seriji u kojoj je za dva mjeseca srušeno i ostalih 15 banjalučkih džamija, napravljen je, kažu, policijski izveštaj koji je samo konstatovao rušenje. Za počiniocima se nije tragalo. Uostalom, nije bilo ni potrebno. Također je poznato da se rušenju nešto glasnije suprotstavio jedino tadašnji gradonačelnik Banje Luke Predrag Radić, koji je kasnije potvrdio da u policiji i sudovima postoji zbirka spisa o rušenju. Ali da je iza zločina stajala vlast, sigurno mnogo veća od one koja je u to vrijeme pripadala Radiću,"
Valjda će to biti još jedan moralni razlog da oni koji su na vlasti u Bos.Krupi vrate bistu na spomenik, jer se i on suprostavljao rušenju spomenika.

Контекст помињања њеног брата је тај да јој је брат био један од оснивача СДС-а у Крајини и градоначелник Бањалуке у тим несрећним временима. Дакле, породица Радић (у Градишци живи и други Лепин брат) је била увијек национално самосвјесна и увијек је била уз свој народ, не уз своју Партију. Предраг је заиста имао битну улогу у спречавању већих злочина на почетку овог задњег рата у Бањалуци мада су полуге моћи биле у рукама других људи...

Око њене улице... Лепа Радић нема никакве везе са Б. Крупом, тамо су је само одвели на стрељање. Босанска Крупа је у Федерацији БиХ и не мислим да тамо постоји воља да нека улица носи име Српкиње са Козаре која је ту убијена.

У Градишци у Републици Српској постоји улица са њеним именом, а у градском парку постоји њена биста (слика је из ове године, ријеч је о полагању вијенаца Народним херојима, Лепина биста је у средини):

Milan Karagaća 21:56 17.08.2009

Re: ...

Hvala vam na ovom objašnjenju, to samo potvrđuje ono što je Lepa i bila.
U Bosanskoj Krupi je ranije jedna ulica i OŠ nosila ime Lepe Radić, sada više ne.
Lepa ima veze sa Bos.Krupom jer je tamo išla u školu i ono najtragičnije, tamo je obešena.Na tom mestu je spomenik.
Lepo je to što je njena Gradiška ne zaboravlja, kao što je lepo da se , posle dugo godina, u RS obnavljaju spomenici borcima NOR-a, a i Milorad Dodik je čestitao Dan ustanka.

gorran2 22:31 17.08.2009

Sramota na Kozari

Lepo je to što je njena Gradiška ne zaboravlja, kao što je lepo da se , posle dugo godina, u RS obnavljaju spomenici borcima NOR-a, a i Milorad Dodik je čestitao Dan ustanka.

Tradicionalni narodni zbor na Mrakovici četvrtog jula do pre nekoliko godina bili su uzurpirali četnici i tamo pravili svoj vašar. Ipak, poslednjih godina stvari dolaze na svoje mesto.

Međutim, ruglo i sramotu na Kozari predstavlja muzej na Mrakovici, koji je u nadležnosti javnog preduzeća spomen-parka. U muzeju je prolaz do originalne postavke jednostavno pregrađen kartonskim panoima, na koje su zalepljeni prljavi i dronjavi isečci iz novina i fotokopije. Tako danas u toj antimuzejskoj i antiitorijskoj postavci čovek ne može da vidi ili pročita bilo šta o doktoru Mladenu, Šoši Mažaru, Franji Kluzu, Skenderu Kulenoviću, Petru Mećavi, Radi Kondiću, Drugom krajiškom odredu, Petoj kozaračkoj brigadi, ili o bilo kom od 9921 kozaračkih partizana koji su dali svoje živote za slobodu.

Ova "postavka" jedino ilustruje "klasičnu" nacionalističku temu vatikansko-komunističko-hrvatsko-muslimansko-mađarske zavere protiv srpskog naroda. Tako sve vrvi od propagandnih članaka kako hrvatski narod pozdravlja Nemce i ustaše, a našlo se mesta i za mađarsku raciju u Novom Sadu. Jedini pozitivni lik je Nedićev ministar Toma Maksimović.

Naravno, autori ove "postavke" ovim nisu uspeli da obeščaste veličinu Kozare - samo su pokazali svoj jad i bedu.

Milan Karagaća 08:44 18.08.2009

Re: Sramota na Kozari

Sramota svuda.
A da ne pominjemo da su neki pijani"veliki Srbi i patriJote", valjda po ugledu na "braću iz majčice Srbije" tokom njihovog rata 90-ih ispraznili okvire kalašnikova pucajući po spomen pločicama sa imenima na spomeniku. Valjda je to bilo u antikomunističkom transu pa zaboavili da su to imena žena, dece, staraca i ljudi koji nisu ni znali šta je komunizam.
Nisu ni te pijane budale imale pojma šta rade ali to je bilo Radovanovo vreme kada je četnička ideologija i šovinizam bila vladajuća u pomrčenoj svesti. Bilo je to vreme kada se nisu smeli pominjati partizani. Takvi su i postavili tu sramnu izložbu.
Na sreću to vreme prolazi jer dolaze normalni ljudi.
Ta izložba je sramna kao što su sramni i udžbenici istorije za osnovne i srednje škole.
Možda bi bilo dobro da Medvedev barem najavi da će doći na Kozaru dogodine 4.jula, onda bi se utrkivali da pokažu kako je Krajina listom bila u antifašističkoj borbi rame uz rame sa bratskom Rusijom.

shoolaya 10:34 18.08.2009

Re: Sramota na Kozari

Морате разликовати "пијане будале" (како сами кажете) и систематско уништавање споменика из НОБ-а. У Хрватској је јако пуно примјера уништавања споменика из НОБ-а, јако пуно споменика је уклоњено, доста њих је "неко" некажњено уништио или минирао. На територији Републике Српске није било систематског уништавања тих споменика, иако су симпатије Караџићеве гарнитуре биле на страни друге војске у том рату, а не на страни партизана. Говорим о подручју Крајине, не знам за рецимо подручје источне РС...

То је дио наше историје, ти партизани су били и Срби, наши претци, однос према тим споменицима говори о нама самима!

Оно што мени лично смета је то што су ти споменици приказани као споменици члановима партије, споменици борцима за "братски суживот наших народа и народности и социјалистичку револуцију", а углавном је ријеч о људима који су се борили за пуко преживљавање, борцима против усташке каме и жртвама које су настрадале искључиво због свог српског поријекла!

Занимљива је прича за Јасеновац ... Стоји та чињеница да партизани за 4 године рата никада нису пробали да спасу некога из тог логора. Моја бака ми је причала како је то изгледало након рата. Козара спаљена, пуста, преживјели су долазили из разних логора и распитивали се за оне који су остали на Козари, добар дио одраслих мушкараца још у партизанима. Како се знало да је највећи дио несталих завршио негдје у Јасеновцу, око православних празника (уочи Духова рецимо) силазио је народ са Козаре и окупљао се око бившег логора у Јасеновцу. Да запали свијеће мртвима, да обиђу мјеста страдања, почели су и свештеници долазити. Првих неколико година нова Титова власт није ништа организовала на подручју Јасеновца, али када су видјели да се људи окупљају и без њих, забрањено је то окупљање. Након тога, настаје Камени цвет Богдана Богдановића и Спомен музеј, а нигдје капеле, цркве... Нису Козарчани убијани јер су били комунисти већ зато што су били Срби.

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Milan Karagaća

RSS Feed Saznajte više o autoru

Blogovi autora

Svi blogovi