Yes Men

Crtani filmovi se često završavaju stupidnom frazom, "Kad ne možeš da ih pobediš ti im se pridruži". Da sam teoretičar zavera rekao bih da je to programiranje "od malih nogu".

Dvojica anti-korporacijskih/anti-globalističkih aktivista poznati kao Yes Men, primenjuju tu frazu na jedan fantastično uvrnut, kreativan i nadasve zabavan način već godinama. Naime, "pridružuju" se raznoraznim sastancima, seminarima, prezentacijama i sličnim skupovima korporacijskih i/ili političkih elita, lažno se predstavljajući kao predstvnici korporacija, organizacija ili čak vlada. Na njima izvode često skandalozne prezentacije sa uvek (najblaže rečeno) skandaloznim tezama.

Poznatiji pod svojim alijasima, Andy Bichlbaum & Mike Bonanno (prava imena Žak Servin i Igor Vamos) su se upoznali i počeli zajednički aktivizam na predlog zajedničkih prijatelja koji su uočili sličnosti u njihovom dotadašnjem aktivizmu. Bonanno, odnosno Igor Vamos, je prvi put dospeo u medije akcijom BLO – Barbie Liberation Ogranisation 1993. Akcija se sastojala u izmeni mehanizama za glas između govoreće Barbi lutke i govoreće lutke vojnika Džoa i stavljanje tih lutaka u originalnom pakovanju na police u radnjama. Srećni kupci su se verovatno jako iznenađivali kada bi Barbi umesto umilnim ženskim glasićem pozvala "Let's go shopping!" riknula mačo glasom Džoa "The vengance is mine!" i obrnuto. Iako je akcija bila veoma ograničena svega 300 takvih lutaka se našlo na policama pred božić (akciju je finansiralo udruženje vojnih veterana) mediji su dali respektabilno vreme i prostor izveštavajući o akciji.

Žak Servin je 1996. radio kao programer za firmu Maxis poznatu po kompjuterskim igricama, pre svega SimCity. Ljut na poslodavce, jer mu nisu dali slobodnu nedelju posle godinu dana bez slobodnog dana i mnogih 60-točasovnih radnih nedelja bez naknade, u igricu SimCopter je ugradio bag – na njegov rođendan, rođendan njegovog dečka i petak 13. prostor u igri (grad) bi se ispunio mladićima u kupaćim gaćicama koji bi se ljubili. Nepotrebno reći, dobio je nogu iz Maxisa, ali i priličan publicitet. U svakom slučaju prema njegovim rečima to nije uticalo na njegovu programersku karijeru. Na programersku nije, ali aktivističku jeste, jer to je dovelo do poznanstva sa Igorom.

Prva akcija je bila čisto virtuelnog tipa, ali je na neki način odredila okvir aktivizma i ustanovila njihov dalji modus operandi, koji će kasnije pukim slučajem izaći iz okvira virtuelnog. U jeku predizborne američke predsedničke predizborne kampanje 1999. aktivistički sajt rtmark.com koji je bio u posedu domena gwbush.com im je ponudio da naprave sajt kakav god hoće na tom domenu. Pogledavši zvanični sajt Džordža W. Buša (georgewbush.com) primetili su "male devijacije" od istine. Naročito im je palo u oči hvastanje kandidata u vezi ekologije. Na sajtu se kandidat samoproklamovao u ekološkog guvernera Teksasa, dok su pravi pokazatelji govorili da je napravio najzagađeniju državu SAD za svog vakta. To ih je dovelo do odluke da naprave skoro identičan sajt što se vizuelnog dela tiče, ali sa malo iskrenijim sadržajem. Najbolju reklamu im je dao sam Buš. Na jednoj konferenciji za štampu upitan šta misli o tom satiričnom sajtu, vidno iznerviran izgovorio antologijsku rečenicu: There ought to be limits to freedom.

Tom akcijom je nastao pomenuti modus operandi, koji oni nazivaju "korekcija identiteta" (identity corection) – ciljamo na institucije koje smatramo kriminalnim i pokušavamo da ih učinimo iskrenijim. Sledeća (a i današnja) žrtva je bila Svetska trgovinska organizacija (WTO – World Trade Organisation). Naime, na domenu gatt.org su napravili korekciju identiteta WTO. GATT je kaoštoznate General Agreement on Tariffs and Trade – predhodnica WTO.

Kako na webu niko ništa ne čita (bar ne pažljivo) na mejl adresu sajta koji liči na sajt Svetske trgovinske organizacije, a zapravo je njegova montipajton varijanta, počeli su da stižu mejlovi sa pitanjima, a i pozivima. Tako su dobili poziv za konferenciju o trgovini i tarifama u Salcburgu, Austrija. Dr Andreas Bichlbauer aka Žak Servin je na istoj održao prezentaciju sa dva predloga za unapređenje privrede i trgovine. Prva je rešiti se narodnih običaja kao što je sijesta u Španiji ili feragosto u Italiji i sl, kako bi se radna vremena globalno uniformisala. Druga je (citiram/prevodim) racionalizacija groteskno neefikasnog sistema izbora tako što bi birači/glasači imali priliku da preko sajta vote-auction.com prodaju svoj glas aukcijskom prodajom.

Potpuno šokirani činjenicom da je prezentacija toplo primljena bez da je iko podigao obrvu, dok su se oni pribojavali da će biti provaljeni pa možda i uhapšeni, rešili su da sledeći put podignu letvicu više, mnogo više. Prilika se ukazala veoma brzo. Na proleće 2001. sajt je dobio molbu da predstavnik WTO govori na konferenciji "Tekstili budućnosti" u Tampereu, Finska. Ovog puta Henk Hardi Unruh aka Andreas Bichlbauer aka Žak Servin je imao zadovoljstvo da prezentuje "menadžersko odelo za slobodno vreme", rešenje Svetske trgovinske organizacije za kontrolisanje radne snage na daljinu.

 Posle pokazivanja prednosti držanja robova u njihovim zemljama umesto dovođenja istih (upoređivanje troškova držanja roba u Finskoj i Ugandi) i kratke istorije građanskog rata u SAD, koji je po dr Henku samo bio bacanje novca jer bi zakoni slobodnog tržišta ionako doveli do mnogo efikasnijeg modela – udaljenih sweatshopova, dr Henk Hardi Unruh prezentuje menadžersko odelo za slobodno vreme. Taj falusoidni deo (vidi sliku) je Employee Visualization Appendage koji će omogućiti menadžeru da gleda i kontroliše radnike i u toku slobodnog vremena (pun je komunikacijske elektronike). Kako kažu na sajtu cilj ovog performansa je, naravno, bio da pojasni kako je opasno izjednačavati slobodu sa slobodnim tržištem. Pokazujući vizuelno logični zaključak neoliberalizma, Majk i Andi su se nadali da će navesti publiku da razmisli.

Ne da nije razmislila nego ih je nagradila toplim aplauzom, a predsedavajućeg konferencije trostrukim zahvaljivanjem. Ništa pitanja, ništa čuđenje, čak ni na deo o robovima. (Doduše drugog dana konferencije jedna žena je stidljivo priznala da je bila jezivo uvredžena "apendiksom" jer implicira da samo muškarci mogu biti fabrički menadžeri.) Ponovo citiram sa sajta: Ako učesnici konferencije (sve doktori ekonomije, moja primedba) tako veselo prate Yes Men na tako grozomornoj liniji pravi lideri u biznisu mora da mogu da ubede ove "eksperte" u bilo šta. Zastrašujuće zar ne?

Ja sam za Yesmene prvi put saznao novembra 2004. Moram priznati da mi je tada TV bio uključen skoro pa 24/7, a najviše na BBC-World-u. Samo što nisam pao sa stolice kad sam video intervju koji je Stiven Kol vodio sa predstavnikom DOW chemicals dok je Breaking News blinkovalo na ekranu. No, da ne prepričavam evo tog intervjua (koji je uzgred budi rečeno emitovan dva puta) i kasnijeg BBC-ijevog posipanja pepelom.

Digresija» Samo podsećanja radi tragedija u indijskom gradu Bopal (uskoro će biti 25 godina od toga) izazvana curenjem otrovnog gasa iz hemijske fabrike u vlasništvu Union Carbide je u roku od 72 pobilo 10000 (deset hiljada) ljudi, a 25000 je umrlo od posledica izlaganja istom. Žrtve nikad nisu (zaista) dobile kompenzaciju niti je urađeno (stvarno) saniranje ekoloških posledica. Interesantno u vezi ovog Yesmen hoax-a da je DOW procenio da mu je bolje da se zaustavi na demaniju i nisu pokušali da pokrenu nikakve zakonske mere protiv Žakovog aka Endi lažnog predstavljanja kao njihovog portparola, što samo pokazuje da se dobro razumeju u kontrolu štete. «kraj digresije

Na moj rođendan 2005, doduše ja sam to saznao malo kasnije, u Londonu, na bankarskoj konferenciji Erastus Hamm aka Andreas Bichlbauer aka Henk Hardi Unruh aka Žak Servin je predstavio standard DOW industrije za "prihvatljivi rizik" – koliko smrti je prihvatljivo u cilju ostvarenja velikog profita. Kako kažu na sajtu bankari su entuzijastično aplaudirali predavanju koje je između ostalog identifikovalo nekoliko industrijskih zločina, uključujući i IBM-ovo prodavanje tehnologije (ovo nije tačno, oni su je iznajmljivali što je još gore) nacističkoj Nemačkoj kako bi holokaust bio efikasniji, kao "zlatne kosture u ormanima" drugim rečima lukrativne pa samim tim prihvatljive tajne. Pogledajte deo te prezentacije (nećete se pokajati)

Posle sam čuo je da su ih provalili na nekom naftaškom sajmu u Kanadi pre dve godine gde su predstavljajući se kao predstavnici Exxon Mobil-a & National Petroleum Councel-a napravili prezentaciju u kojoj predstavljaju tehnologiju dobijanja bio goriva od ljudskih ostataka (žrtava globalnog zagrevanja). Sve je išlo OK dok nisu prikazali "dokumentarac" o radniku Exxona koji je radio na čišćenju naftne mrlje i ravno u kameru izrazio želju da kad umre bude pretvoren u sveće, a nakon tog priloga su zapalili sveću koja je taj radnik. Nije se sa naftašima zajebavati... a to je bilo prvi put da Yes Men zapravo postignu cilj – da neko zapravo ukapira šta oni govore.

Prošle godine, nakon američkih predsedničkih izbora su delili lažni New York Times datiran na 4. jul ove godine. Slika kaže sve.

Ako ne možeš da ih pobediš izvrgni ih ruglu.

********************

Beleške na margini

Ovaj tekst u delovima i glavi imam neko vreme, zapravo od kada sam video da je drugi njihov dokumentarac The Yes Men Fix the World otvorio Sandans filmski festival. Danas me Antioksidantov blog o MMF-u inspirisao da ga dovršim. Na žalost, nije suđeno da ta dva bloga budu jedan pored drugog.

Njihov prvi dokumentarac iz 2003. možete pogledati na google videu ovde. (sa sve češkim titlovima)

Na njihovom sajtu možete saznati o svim akcijama Yesmena detaljno.