Day 1

Vec duze vreme osecam potrebu da stavim neke ideje, emotivne i zivotne dileme, po koju pametnu i po koju besmislenu rec na ekran, ali nikako da se osmelim... Muci me i to sto mi deluje da je postalo fancy pisati blog, asocira me na nesto negativno, ne znam. Moguce je da samo umisljam, doduse... U poplavi svega sto je fake oko mene, nije ni cudo sto sam postao paranoican, rezervisan u najmanju ruku. Lazni ljudi, izmisljeni poslovi, lazne emocije, reakcije i izrazi lica na ulici, u kaficu, na plazi... Lazna usta, sise, fake Louis Vuitton everywhere.. Povecani, poboljsani - "pojacani" - to nam treba! Turn up the volume! Turn down the lights...

Imam srecu da se krecem u drustvu par relativno normalnih, kulturnih, "nepojacanih" ljudi, sto mi nazalost pravi drugi problem - sokiram se bar jednom nedeljno kad naletim na nekog "pojacanog"... Moguce je da sam ja lud. Iskreno to prihvatam kao opciju. Uvek razmisljam da ako su oni normalni, rado pristajem da ja budem lud.

Nekad mi se cude prijatelji sto me i dalje iznenadjuje umisljenost, arogancija, apatija, glupost... A svuda su oko nas... "Invasion of Body Snatchers" na delu... Najveci strah mi je da cu prestati da ih primecujem... Da mi nece biti cudno, da mi nece smetati... Trebalo bi snimiti upozoravajuci rimejk (moze i sa Nicole Kidman) koji ovog puta ne aludira na najezdu komunista (proslo je vise od 50 godina od originala, vise je nego pristojno promeniti subtekst) vec na najezdu fake umisljenih likova koji sa vrlo malo iskazane ambicije imaju neocekivano veliki uspeh u osvajanju sveta. Da li je samo Beograd u pitanju? Srbija, Balkan? Gde je granica koju treba preci da bi se doslu u kontakt sa Normalnima?

S vremena na vreme zalutam medju njih.. Zadovoljstvo deljenja prostora, vremena i energije sa njima osetim tek kad naletim ponovo na ove lose... Shvatim da sam bio sa Normalnima, a da nisam ni primetio... I onda mi postane jasno - moram biti jak i odlucan. Moram se boriti, praviti odlucne rezove, birati i urediti svoju okolinu, zivotni prostor, prijatelje i poznanike na nacin koji ce mi omoguciti da gubim minimalno energije na ljude i emocije koje moju energiju ne zasluzuju. Arogantno. Ako mogu oni, mogu i ja.

Shvatim da slike iz Guce ne mogu da me nerviraju toliko koliko moze da me podigne i samo secanje na energiju sa Santaninog koncerta. Nisam okoreli fan, ali sam uzivao iz sve snage.. Svuda okolo smeh, odlicna muzika, ljubav. U pozadini zidine Kalemegdanske tvrdjave sa kao nacrtanim punim mesecom iznad njih. Savrsene kulise za sjajnu premijeru. Santana prenosi poruke ljubavi, mira, zajednistva. Pitam se da li stvarno misli to sto govori, ili nema taj luksuz i sve je samo predstava za neki tamo Beograd u nekoj tamo Srbiji? Mozda sam opet paranoican - mozda u normalnom svetu jedan od Velikih ima privilegiju da propoveda nesto u sta veruje... Biram da verujem da je tako, da je covek iskren. No bullshit man. My man, Santana.

Biram da pisanje bloga nije "fensi", biram da pisem ako mi se pise.

Danas je taj dan. Day 1.