"Teret" ...I bol ...

Juče je bila 18 - ta godina kako je moj mali bratanac (od brata od ujaka) umro od leukemije.... U januaru bi napunio 25 godina.... Bio bi lep,zgodan,ko zna možda oženjen,ali sigurno uspešan... bio je jako pametan i sa 7 godina je znao ono što ja nikad neću znati....

Priznajem - bila sam i ja dete... Ali,trudila sam se svim silama da mu pomognem... Nema šta nismo probali... Od obične,alternativne medicine,pa do odlazaka kojekakvim babama po nekim vukojebinama.... Ali,prvenstveno medicine.... Nismo mogli da mu pomognemo... 

Dve godine je bolovao,a pred smrt me nije baš voleo....Nije to bila mržnja,već ljutnja što zna da ne mogu da mu pomognem,a tu sam i pokušavam.... Jednostavno,posle babe par dana,umro je i on...I dan danas verujem da je i baba znala da će oboje umreti i požurila je da umre pre njega... Ili se nadala da ako ona umre - on će živeti.... Ne mogu to d znam.... 

Njegovi roditelji su dve godine kasnije dobili trećeg sina (Nenad je prvi) - Dejana.... Koji je sada momak,ide u školu,jako je pametan i govori - Moj brat ....  Nenada obožava i sluša,ali za tog brata kojeg nikad nije upoznao je vezan nekom nevidljivom silom.... I to od kad je bio jako mali....

Znam da svaka familija ima neku tragediju ... Ja sam posle te moje (pričala sam da je brat od ujaka Zoran 15.04. umro - 8 meseci posle njih dvoje)postala drugačija....Popustila u školi,sećam se da me razredni par puta zvao i pitao - šta je sa mnom.... Ćutala sam....I onda sam jedan od tih (mislim poslednji ili pretposlednji put) mu rekla sve ... Bio je šokiran...Jednostavno,nije hteo da odustane od mene - iako sam ja imala želju da odustanem od sebe....Ne,nisam mislila da se ubijem,nego nisam se trudila da učim.Nije mi bilo mnogo ni do društva.... Bila sam mu mezimica...Svi...Prva generacija... Na mnogo čemu sam mu zahvalna... Zaista... Vratio me je u život,aktivirajući ljude oko mene,pričajući sa profesorima,trudeći se da ne padnem godinu... Bio je tu i kad sam se nesrećno zaljubila i htela da skočim s Brankovog mosta.... I verujem da je posumnjao nešto.... Dobro me je znao... Gledao me onim njegovim plavim očima i govorio -  Ti znaš da ne mogu tek tako da te pustim iz škole.... Odgovorila sam da moram da idem,da Ani 8drugarici iz drugog odeljenja) nije dobro....A u glavi razvila film - skočiću sa Brankovog mosta.... nešto je primetio.... I rekao je ovim rečima - Ja sam odgovoran za tebe.Šta ako se tebi nešto desi? ... Ubeđivala sam ga da neće (a da ni sama nisam znala da neće)... Tražio je da obećam da ću posle Ane otići pravo kući....Obećala sam.... I krenula sam pešaka preko Brankovog mosta....I šta ljubav - koja je ipak bila jača - može da uradi? Bez obzira na bol i tugu,..... Baš mi je bila teška ta godina.... A i on je bio dobar psiholog (posle nas više nikad nikome nije bio razrdni - čak je i prestao da predaju,počeo je da drži praksu).... Uglavnom,stajala sam na Brankovom mostu i gledala u vodu...Uglavi njegova rečenica - Šta ću ja ako se tebi nešto desi.... I njegove zabrinute plave oči... Onako sam na sred mosta vrisnula od bola.... Čučnula... Neki ljudi su prolazili... Ne sećam se lika koji me je podigao i sa mnom prepešačio most do kraja.... Ali,moj Miša mi je spasao život.... Od tada sam počela drugačije da živim... Imao je drugih problema sa mnom,ali me do kraja školovanja nije ostavio.... Uvek je bio uz mene... Bio je uz sve,ali na dvoje smo tada stvorili tu neku nikad raskidivu vezu.... Iako se nismo videli od 1993 uopšte.... Da njega nije bilo - ja nikad ne bi mogla da završim školu na vreme i upišem fakultet....  

Par godina kasnije - taj dečko zbog kojeg sam želela da skočim s Brankovog mosta i ja smo se sreli.... Želeo je da ima vezu sa mnom ..... Prekasno..... Neki ožiljci ostaju zauvek... A nekad čovek - postane svestan da može i treba da živi bez nekih ljudi - jer ni sam ne zna - zbog čega je to tako i za šta je to dobro.... 

Ja jaka ? Nekad i nisam baš..... Valjda se umorim od toga da stalno budem jaka.... Želim nešto lepo,lako - za promenu.... Ne vezano za ljubav samo,nego i za posao,drugarstvo....