Moja životna ljubav....

O ovome nisam razmišljala dugo.... Ali,mislila sam - nekada dosta o tome....

Kad sam ga prvi put ugledala - znala sam da je on taj.... Nisam znala ništa o njemu - ni gde živi,ni šta radi,ni kako se zove.... Samo sam želela da ga vidim ponovo... I videla sam ga ponovo.... I viđala sam ga skoro svaki dan.... 

Boga sam oduvek molila za jednu pravu ljubav - al,nekako mi davao neke svakojake tipove u životu .... Bili su tu,ali nisu dugo ostajali... 

Skoro da sam mogla juče da se opkladim - da ću zavoleti nekog drugog,da će mi krenuti,da me ne boli.... A,nije isina... Njega volim...I po stoti put zaključujem da ću ga voleti dok sam živa.... iako će mi se svideti i Žika i Mika i Pera i Laza... Znam da ne vredi ... 

Dušanova i Ivanova mama - me podsetila na neke  stvari sa kojima sam se suočavala 100-nama puta,podsetila me na devojčice...Na to,da one - tamo negde,na 10 km-ra od mene postoje,da imaju srećno detinjstvo i da sam zaslužna za to... Zašto onda boli? Ne znam - valjda mora da boli.... Nije mi žao,zaista mi nije žao... Samo,eto,ležeći večeras u krevetu - kroz polusan mi prođe - ja ni ne znam kakva je ona.... Iako sam je videla - nemam predstavu ko je...Da li je dobra žena,dobra majka,da li vodi računa o svima njima...

Zamišljam je sa svetlosmeđom kosom,vezanom u rep...Plavih,toplih očiju...Velikog osmeha...Nežnih,ali jakih ruku... Ona je krhka,ali čvrsta,nasmejana i nikako ne histeriše.... Ima ona i mana - koje ja u ovom pogledu ne vidim,ali ima ih sigurno... Strpljiva je - jer ne bi mogla da živi sa čovekom kao što je on,da ima kratak fitilj... Apslutno je toalno različita od mene... I sa mojom životnom ljubavi je... 

Znam da me on voli...Isto koliko ja volim njega...Ali,ona je po meni - zaista bila bolji izbor - nego što bi ja ikad bila... Nas dvoje smo isuviše isti - da bi opstali...Isuviše tvrdoglavi,nezavisni,teški....

Verujem da će biti ljudi koji će dolaziti u moj život... I verujem da ću ih voleti.... Ali,nikada niko njega neće moći da zameni.... I znam da isto oseća... Bez obzira što mu je bolje sa njom.... I što je sve tako kako jeste....Ljubav - ne bira.... I nema krivaca....

Otišla sam - napustila ga - kao psa.... Bez reči,bez Zbogom,bez Do viđenja.... 4 A4 hartije ispisane mojim suzama i ponešto hemijskom - ne mogu zameniti živu reč....Znam...I znam da bi rekao da ostanem...Ali,već je počelo isuviše da me boli i cepa - sve ... I morala sam tada,u tom trenutku da odem....

Želi da me sretne,vidi,čuje,da se nasmeje,da sazna kako sam ... Al,eto Bog,sudbina - šta li je - nam ne dozvoljava da se sretnemo uopšte... Da zamolim Boga - verovatno bi mi to ispunio.... Kao onda kad smo bili u svađi prvi put i kad sam rekla - Bože,ako ne dođe - umreću ti... I stvarno sam mislila da ću umreti...I stvarno je došao.... A to jet bio početak problema.... Da li bi išta menjala - u svojim odlukama.... Ne... Možda bi mu umesto - Čuo si šta sam rekla,rekla  -Ništa...I on bi rekao - I mislio sam da je ništa i kasnije bi rešili sve (kao i uvek),ali nešto mi to jutro nije dalo mira i nisam odustala od toga što sam rekla.... Opsovali smo se žestoko.... Nismo pričali,ali znam kad je prolazio da je meni svirao,da je zbog mene sto čuda pravio....Da nije prestao,kao što ni ja nisam prestala....

Znam da će me razumeti samo oni koji su nekada morali da ostave nekoga koga vole.... I ko voli njih....

- Pamtim tvoj dodir - kad si me prvi put držao za ruku .... -