Treća krajiška

"U međuvremenu dok je brigada bila orijentisana prema Travniku i Turbetu, a 3. bataljon prema Bugojnu, Jovo Puzić, komandant 3. bataljona odnekud je dobio podatke da se u Bugojnu nalaze vrlo male neprijateljske snage i da su spremne u većini da se predaju našim jedinicama. Manji dio ustaša, prema ovim podacima, trebalo je likvidirati i grad bi bio bez mnogo muke zauzet. Ovi podaci su toliko ohrabrili Puzića da se nosio mišlju da sam sa 3. bataljonom napadne Bugojno. Radi svake sigurnosti riješio je da provjeri ove podatke.
Tih dana uspostavljena je veza sa komandom teritorijalne čete (samostalna četa koja je dejstvovala na prostoriji između Bugojna, Kupresa i Donjeg Vakufa). Komesar ove čete bio je rodom iz Bugojna. Odlučeno je da on pođe u Bugojno i provjeri navedene podatke preko svog brata koji je živio u Bugojnu i bio naš simpatizer, Sa komesarom je upućen komandir 3. čete 3. bataljona i još dva borca.
Naveče 20/21. avgusta sastali su se komandir 3. čete i komesar teritorijalne čete i od Čipulića neopaženo se provukli između bunkera u Bugojno. Pošto su došli do komesarove kuće i dobili podatke o rasporedu neprijateljskih snaga u Bugojnu istim pravcem povukli se nazad.
Rano ujutru, 21. avgusta, plan je predat Puziću, a ovaj ga je odnio u štab brigade. Tek tada se Puzić uvjerio da su raniji podaci bili netačni. Plan odbrane koji je dobijen u Bugojnu omogućio je da se donese pravilna odluka i izvrši najcjelishodniji raspored naših snaga za napad na grad.
22. avgusta 1943. godine, tačno na prvu godišnjicu svog formiranja, 3. krajiška zajedno sa 4. krajiškom bri-gadom napala je ustaško-domobranski garnizon u Bugojnu. Raspored za napad bio je slijedeći: 4. bataljon napadao je preko Gradine i niz Cipulički potok; 3. bataljon preko Gaja i željezničke stanice; 1. bataljon poljem od Vrbasa do ceste i pruge, dok je 2. bataljon bio na obezbjeđenju prema Turbetu. 4. krajiška brigada napadala je s juga i jugoistoka, između komunikacija Bugojno—Gornji Vakuf i Bugojno—Kupres.
Prema podacima koji su dobijeni iz Bugojna najjača utvrđenja koja su ustaše branile bila su na Gradini i Gaju.
Napad je otpočeo naveče u 23 časa i 15 minuta, trajao cijelu noć i idući dan do pada mraka. Prva je ušla u Bugojno 4. krajiška brigada i počela da zvoni na crkvenom tornju, dajući na taj način znak drugim jedinicama da se ona već nalazi u gradu. Ustaše na Gradini i Gaju pružale su otpor. Dobro sagrađeni bunkeri sa mitraljeskim gnijezdima štitili su sve prilaze k njima. Nekoliko pokušaja partizana da prodru preko Gaja i Gradine ustaše su odlučno odbile. Borci su potrbuške puzili do pred bunkcre i rovove. Međutim, brisan prostor omogućavao je ustašama dobru kontrolu vatrom i preglednost pred-terena. A mi nismo imali artiljerijskih oruđa za rušenje bunkera.
4. bataljon je prodro niz Cipulički potok među ustaška utvrđenja i počeo da osvaja i spaljuje bunkere na Gradini jedan za drugim. Ali bunkeri na Gaju nisu se mogli osvojiti. 3. bataljon koji je napadao na pravcu Gaja snažno je jurišao i zajedno sa 4. bataljonom upao u grad.
U isto vrijeme 1. bataljon sa komandantom Atlagićem na čelu osvajao je zgradu po zgradu i nadirao prema centru.
4. krajiška brigada, koja se bila nešto povukla, ponovo je ovladala prvobitnim položajima. Ustaše zbijene u nekoliko tvrdih zgrada uporno su se branile i onemogućavale našim jedinicama prodiranje ka centru. Jedna četa 4. bataljona (Bulajićeva) krenula je na juriš. Nekoliko drugova je ranjeno i poginulo. Sa Bulajićem na čelu čete pošao je i komandant 4. bataljona Milan Ćup, govoreći: »Sramota da nas ovi gadovi drže toliko i ne daju nam naprijed«. Jurnuo je na čelu čete i bio teško ranjen kroz mišicu lijeve ruke. lako ranjen, htio je naprijed, ali su ga drugovi zadržali i odveli u zaklon da ga previju. U takvozvanoj Ružinoj kući zabarikadiralo se najviše ustaša koji su pružali najjači otpor. Tvrda, usamljena zgrada bila je pogodna za odbranu. Stoga je trebalo bolje organizovati napad.
Minobacačem sa svega 3 granate nije se moglo mnogo učiniti, mada je druga granata, zahvaljujući dobrom nišanjenju ili pukim slučajem, pogodila krov zgrade iz koje su se ustaše branile. Međutim, to nije pokolebalo ustaše i nije ih natjeralo da napuste zgradu ili da se predaju. Upućivali smo mještane sa pismenim pozivom braniocima da se predaju. Ali ni jedan nije stigao do njih; pobili su ih na prilazima zgradi.
Oko 9 časova jedinice su se malo povukle u zaklone da se odmore dok se ne izvrše pripreme za organizovaniji napad. Ostavljeni su samo dežurni puškomitraljesci da stalno drže zgradu pod vatrom.
Ustaše kao da su nešto primijetile: jedna za drugom iskakale su njihove grupe iz zgrade i jurišale na dežurne mitraljeze na položajima. Puškomitraljesci su ih gađali, ustaše su padale, ali su ipak i dalje jurišale. Ručne bombe su praštale i sa jedne i druge strane. Jednu već aktiviranu bombu koju je neko od ustaša izbacio kroz prozor Bačkonja je hitro vratio nazad u kuću. Okvir njegovog puškomitraljeza bio je ispražnjen. Jedan je ustaša skočio 1 uhvatio je cijev puškomitraljeza. Snažni Bačkonja ga je udario, ali je ustaša nasrnuo na Bačkonju, te ga je on mlatnuo mitraljezom po glavi i oborio na zemlju. Preostale ustaše, poslije neuspjelog juriša, pobjegle su u zgra-du onima koji su ostali da njihov juriš podržavaju vatrom.
U nastojanju da se sa svojom četom što više približi ustaškom uporištu teško je ranjen komandir 2. čete 3 bataljona Vlado Ožegović i poslije kraćeg vremena podlegao ranama.
Oko 12 časova preduzeli smo nešto novo. Bure na-punjeno eksplozivom, za koje je pričvršćen zapaljivi štapin, otisnuli smo niz brdo prema zgradi. Nadali smo se da će se zgrada od eksplozije srušiti ili barem dobro prodrmati. Ali je i ovaj pokušaj propao. Prilikom kotrljanja bureta štapin sa kapislom je ispao iz njega, do eksplozije nije došlo.
Citav dan vodila se borba oko ovog ustaškog uporišta. Svi pokušaji naših jedinica da ga zauzmu bili su osu-jećeni.
Naveče su naše jedinice ponovo izvršile snažan juriš i najzad prodrle u zgradu. Bila je to strašna slika. Gomile mrtvih i ranjenih ležale su ispred zgrade, na stepenicama i po sobama. Ranjene ustaše su bacale bombe na naše borce i noževima branile prilaz k sebi.
Poslije slamanja ustaškog otpora i zauzimanja Ružine kuće sve naše jedinice su pošle u napad na posljednja uporišta u gradu. Preživjele ustaše su iskoristile noć i gužvu koja je nastala, izvukle se na spojevima naših jedinica i pobjegle u raznim pravcima, većinom prema Travniku. Zaplijenjene su veće količine namirnica i drugog materijala. Prvi put od početka rata, ovdje u Bugojnu, napravljene su cipele za Mišu Ćulibrka i Kostu Kecmana koji su nosili prvi broj 46 a drugi 50. Dotle oni nisu zarobili ni ubili neprijatelja čije bi cipele ili čizme mogli da obuju na svoje noge.
Zauzećem Bugojna likvidirano je snažno ustaško uporište na koje su i ranije napadale naše jedinice i dale mnogo žrtava, ali ga sve do ovog dana nisu mogle zauzeti. Time je oslobođena bogata žitnica doline Vrbasa koja nam je omogućila da pojačamo ishranu kako bi se naši borci oporavili.
Učešćem u oslobođenju Bugojna 3. krajiška brigada je na najbolji način proslavila svoju prvu godišnjicu formiranja i u svoj ratni dnevnik upisala još jednu vrlo značajnu pobjedu.
Istog dana kada je oslobođeno Bugojno, tj. 24. avgusta, 3. krajiška brigada je propustila priliku da ubije ili zarobi zloglasnog ustaškog pukovnika Bobana. Ne znajući da je i posljednje uporište u Busojnu likvidirano, Boban je lično odletio avionom iz Kupresa, napravio nekoliko krugova nad Bugojnom, davao neke signale i onda se počeo spuštati, bacajući letke na kojima je pisalo: »Ne bojte se, Boban je sa vama. Držite se još malo, stići će vam pomoć iz Kupresa«.
Naši borci izgubili su strpljenje i otvorili vatm na avion. Time su otkrili Bobanu da je Bugojno u rukama partizana. Njegov avion se podigao i odleteo prema Kupresu.
U izvještaju štaba 1. proleterske divizije od 28. avgu-sta 1943. godine Vrhovnom štabu NOV i POJ o borbama na Bugojnu, pored ostalog, piše:
»Obzirom na zaista pokazanu upornost ustaškog garnizona u Bugojnu, zauzeće grada je rezultat jedino pro-dornosti, junaštva i poleta jedinica. Neodlučnost, čak i trenutno zastajkivanje, dovelo bi u pitanje cijelu akciju. Rad i rukovođenje nižim jedinicama bilo je bez zamjerke; jedino se može primjetiti da je bilo nedovoljno umješnosti u uličnim borbama koje su se naknadno razvile. No, možda su žrtve — zbog kojih je uglavnom ova primjedba i data — u stvari rezultat nezadržljive siline i pro-dora u naletu boraca III Krajiške brigade«." )
Samo jedinice 1. proleterske divizije nanijele su neprijatelju slijedeće gubitke: ubijeno je 70 ustaša, zarobljeno 2 domobranska oficira, 10 milicionera i 4 žandarma. Zaplijenjeno je 5 puškomitraljeza, 1 teški bacač, 100 pušaka, 222 bacačke mine, 140 avionskih bombi od po 16 kg, 30.000 puščanih metaka, preko 1.000 raznih topovskih granata, nešto obuće i odjeće i ostale ratne opreme.
U ovoj borbi 3. krajiška brigada imala je 25 mrtvih i 46 ranjenih, od kojih 15 teže.
U već pomenutom izvještaju štaba 1. proleterske divizije Vrhovnom štabu NOV i POJ od 28. avgusta 1943. godine o zalaganju jedinica i pojedinaca iz 3. krajiške brigade piše:
»Smatramo da je potrebno da se pohvali i istakne rad III Krajiške brigade, a posebno: druga Atlagić Milana, komd. 1 bat. koji je u potrebnom momentu na čelu svog bataljona pošao prvi na juriš, likvidirajući bunkere sa bombama i mašinkom. Drug Atlagić, u svim dosadanjim akcijama rukovodio je vrlo uspješno i umješno bataljonom, a u momentima kad je to trebalo, lično se zalagao za uspjeh akcije;
druga Ćupa Milana, kdt. IV Bataljona, koji je u odlučnom momentu pošao na čelu jedne čete i likvidirao jednu tvrdu kuću — time omogućio dalje napredovanje svom bataljonu. Drug Milan Ćup do sada nije propustio ni jednu akciju u kojoj nije učestvovao, a u svakoj od njih istakao se primerima ličnog junaštva;
druga Dobrijević Jovu, v.odnika 1 čete 1 bat. koji je na čelu cijele čete jurišao prvi, sam likvidirao i zapalio bunker, a potom produžio pred četom u grad .. .«
A evo kako su ustaše opisale borbu na Bugojnu: »Prema izvješću Zagrebačke konjaničke pukovnije i mjestnog zapovjedništva Travnik, te V. zdruga Livno, 22. o. m. oko pola noći, oko 4.000 partizana sa sviju strana napalo je na Bugojno. Jedna skupina partizana prikriveno se uvukla u središte grada, te iz kuća počela pucati na ustaše istodobno kad je počeo napadaj spolja. Usljed panike i općeg meteža u gradu, popustila je odbrana i partizanima je uspjelo ući u grad. Navodno jedan častnik sa nekoliko vojničara zabarikadirao se u jednu zgradu, odakle još daje otpor. Oko 150 ustaša probilo se iz Bugojna i stiglo u Travnik. Prema njihovim izjavama gubici su na našoj strani osjetni . . .«" )" (Savo Trikić, Treća krajiška)

Sremski front se stabilizovao u drugoj polovini januara 1945. Pripreme za proboj fronta bile su krajem marta ušle u završnu fazu. Ispred jedinica Prve armije bio je izgrađen fortifikacijski sistem poznat pod nazivom "Nibelunška linija". To je bio povezan sistem rovova i bunkera zaštićen raznim vrstama protivpešadijskih i protivoklopnih prepreka i minskim poljima, posednut jakim pešadijskim i artiljerijskim snagama.
Treća krajiška bila je u prvoj liniji, na pravcu zamišljenog glavnog udara Prve proleterske divizije.
Zbog toga su svakodnevno vršene pripreme, obuka i kopanje pristupnih rovova. Inžinjerijska četa brigade je svake noći odlazila na čišćenje minskih polja.
Za 5. april predviđen je probni udar koji je trebalo da posluži kao nasilno izviđanje, i kao generalna proba proboja. Za akciju je određen 3. bataljon brigade.
5. aprila u 4:30 počela je artiljerijska priprema po nemačkim položajima na sekturu napada, a zatim je u 5:00 usledio juriš 3. bataljona.
Napad se međutim nije odvijao po planu. Artiljerija je u pripremi tukla samo uzak prostor neprijateljskih položaja u zahvatu napada, tako da su Nemci u bunkerima sa strane ostali na položaju i zatržali bataljon snažnom vatrom do povratka onih koji su se našli pod udarom iz skloništa na položaj. Osim toga, sektori za proboj nisu bili sasvim očišćeni od mina. Takođe, brisani prostor koji je trebalo preći bio je prevelik - možda i svih 500 metara.
Uprkos tome, bataljon je pokušao više juriša, što ih je skupo koštalo. Imao je veliki broj poginlih i ranjenih, a zadatak nije izvršen. Mnogi ranjenici ostali su na ničijoj zemlji tokom celog dana - ko bi se pomakao, brzo bi bio izrešetan od neprijateljskih mitraljeza.
Ovaj neuspeh koji je treći bataljon koštao oko 200 izbačenih iz stroja, ostavio je težak utisak na brigadu: i na borce, i na rukovodioce.

"Prvih dana aprila 1945. godine referent brigadnog saniteta Dragija Torbica sazvao je sastanak komande sanitetske čete i uprave saniteta i upoznao nas da će 3. bataljon 5. aprila ujutro izvršiti nasilno izviđanje. Treba pripremiti jednu ekipu za prihvat ranjenika kojih će vjerovatno biti" — zaključio je Torbica.
Već smo imali iskustva za takve akcije, pa smo pripremili ekipu od svega 3—4 čovjeka, koja će ranjenike otpremati u Novak Bapsku, gdje ćemo preuzimati dalju brigu o njima. Mislili smo da je s tim bilo urađeno sve što je nužno, pa smo mirno čekali tu akciju.
Od dolaska u Srem smo u svakoj borbi trpili velike gubitke i sanitet je uvijek imao pune ruke posla. U toku jedne noći kroz njega je prolazilo na stotinu ranjenika. Naš ljekar Tolja Sokolj, zatim njegov zamjenik (student medicine) Cvetko Rakić, bolničarke Mara Malbašić, Bosa Bosnić, Danica Kalaba, Marica Ivčević, sestre Radojka i Tankosava Stojanović, Koviljka i Mikica Došen i druge, danonoćno su prihvatali i previjali ranjenike. Jedva su imali vremena da nešto pojedu.
Bili su to dramatični momenti. Nije se znalo kome prije pomoći. Životi ljudi ovisili su o koncu. Otrgnuti ih od smrti bio je osnovni zadatak saniteta. Zbog toga smo se posebno i pripremali za proboj sremskog fronta, kada smo računali i sa velikim brojem ranjenika. Ono nasilno izviđanje uzeli smo kao malu provjeru naše spremnosti.
Naveče 4. aprila naša ekipa je otišla sa 3. bataljonom, a mi smo ranije legli da bismo ujutru ranije ustali i bili spremni za prihvat ranjenika. Međutim, sutradan je sve ispalo drugačije no što smo očekivali. Već u 6 časova pristigli su prvi ranjenici, a sa njima i vijesti da ih ima mnogo i ranjenih i mrtvih. Dali smo se odmah na posao. Prihvatali smo ranjenike koji su sami dolazili ili ih donosili, slali kola u susret onima koji treba da stignu, otpremali previjene za divizijsku bolnicu. Sanitetsko osoblje je zavijalo rane, davalo injekcije, vezalo udlage a mi hrabrili ranjene, brinuli se o njihovom smještaju po kućama i otpremali u bolnicu. Vrijeme je odmicalo, a drama se iz časa u čas povećavala. Niko nije znao koliko će ranjenika još prispjeti i kakva će im pomoć biti potrebna. Tako je to trajalo cio dan.
Mrtvi, sem ponekog koji bi izdahnuo u putu na nosilima ili u kolima, međutim nijesu transportovani. Tek naveče, kad se bataljon povukao, pokupljeni su i izvučeni poginuli drugovi, kao i priličan broj ranjenih, koji u toku dana nijesu mogli biti izvučeni. Do kasno u noć dovozili su ih na kolima. Svi naši napori bili su usmjereni da se ranjenici zbrinu, da se od smrti otmu oni koji su još davali znake života, da se zaustavi krvarenje, da se spriječi gangrena, da se spase onaj ko se mogao spasiti. I cjelu noć su Tolja, Cvetko, Bosa, Marica, Radojka i drugi vodili borbu za svakog ranjenika, dok je komanda čete prenosila poginule jednog pored drugog, kako bismo ih sutra sahranili.
U toku noći došao je ovde komesar 3. bataljona Dragutin Bego, da vidi kako smo zbrinuli ranjenike njegovog bataljona i koliko ih je prošlo kroz sanitet. Bio je utučen. Kad je ušao u sobu gdje smo smjestili poginule drugove nije se mogao savladati. Grdio nas je što im nijesmo obezbijedili prostirke i pokrivače, već ih kao drva naslagali jednog pored drugog. Mi smo ga razumjeli. Oko 50 leševa boraca i rukovodilaca iz njegovog bataljona je ležalo u dvije prostrane sobe, pod jednim krovom. Oni su s njim još tog istog jutra odvažno i poletno išli na juriš, a sada su beživotno ležali u mračnim sobama prazne seoske kuće. Među njima su bili i komandir čete Bogdan Kecman, vodnici Matija Glamočak, Mihajlo Tot, delegati Obrad Avramović, Spasoje Ratković, Milenko Đurić i drugi istaknuti borci. Mladići čiji život se ugasio u dvadesetoj godini! Smirili smo Begu obećanjem da će svi poginuli biti dostojno sahranjeni, a onda smo se dali na posao.
Ujutro smo našli pogodno mjesto gdje ćemo ih sahraniti, pronašli smo daske i organizovali izradu sanduka i piramida na kojima smo ispisivali ime svakog poginulog. Do podne je sve bilo gotovo. Oko 50 grobnica je bilo otvoreno, a pored svake je stajao sanduk sa mrtvim tijelom borca ili starješine. Minutom ćutanja i kratkim govorom oprostili smo se od svojih drugova. Bio je to težak rastanak.
Tog jutra je stigao iz Srbije otac jednog mladića, kurira, da bi video sina. Našao ga je mrtvog. Suze na groblju nije mogao uzdržati, ali zato našao snage da kaže i neku riječ utjehe i sebi i nama. Bio je to otresit i razborit starac koji je muški podnio i takav bol, razumio surovost rata..." (Mile MORAČA, Treća krajiška - sjećanja boraca)

Nakon završenog formiranja, novembra 1942, brigada je brojala preko 1300 boraca. Radna grupa sekcije boraca Brigade tokom sedamdesetih rekonstruisala je sastav, oslanjajući se na ne sasvim potpunu dokumentaciju, i na sećanja.
Oni su popisali imena 1321 borca. Od tog prvobitnog sastava brigade 529 boraca je poginulo tokom rata.
Spisak (u ne sasvim uređenom obliku, uz izvinjenje,) okačio sam na web, kao početak objavljivanja sećanja boraca Treće krajiške...

Bez reči.

"Po dolasku naše i 1. brigade u popodnevnim časovima 1. oktobra u polazne rejone, održan je u štabu 1. brigade u s. Stepanje sastanak štaba divizije i štabova naših dveju brigada na kome je detaljno razraden plan napada na uporišta u rejonu Uba. Osnovna zamisao je bila da se rejon Uba napadne sa istoka, juga i zapada, s tim da se na pravcu severa ostavi slobodan prolaz, koji su u visini Čemanova mosta i Crvene Jabuke, na obrenovačkom i šabačkom putu, čvrsto zatvorili dva bataljona 1. brigade. Namera je bila da se neprijatelj potisne iz uporišta koja je pripremio za odbranu i da se potuče na otvorenom prostoru.
Zadatak naše brigade u sklopu ove akcije je bio:
— sa dva bataljona, iz rejona Trnjaci — Stublinica — Silaja, napadati direktno na Ub;
— sa dva bataljona, duž komunikacije Slovac — Ub napadati uporišta Mehana Kladnica, a potom produžiti napad na Ub sa južne strane;
— jedan bataljon je zadržan u rezervi, a jedan u zaštiti divizijske bolnice u s. Kamenica.
Levo od nas, na jako utvrđeno uporište Vučijak, napadao je 2. bataljon, a sa zapada i severozapada 4. i 6. bataljon 1. brigade.
Ub i okolna uporišta je branilo oko 400 Nemaca i oko 1000 četnika i nedićevaca, sa 4 laka tenka, 2 topa i dosta automatskog oružja i minobacača. Napad je otpočeo u 7 časova 2. oktobra. Sve jedinice su odlučno krenule napred, ali je i neprijatelj od samog početka pružio organizovan i snažan otpor.
Bataljoni naše brigade koji su napadali sa pravca juga, u prvom naletu su ovladali Mehanom Kladnica, uništili posadu, zarobili nešto četnika sa oružjem i uništili jedan laki tenk koji su Nemci napustili. Međutim neprijatelj je energično intervenisao iz pravca Uba i ponovo ovladao Mehanom Kladnica.
Bataljoni koji su napadali sa istoka probili su se do samog Uba i tu bili zadržani snažnom vatrom protivnika. Protivnapadi neprijatelja u ovom pravcu bili su odbijeni. Slična situacija je bila i kod 1. brigade, s tim što su dva bataljona koja su dejstvovala desno od nas ovladala Ćemanovim mostom i porušila ga, a potom i s. Crvena Jabuka.
Borba je nastavljena preko celog dana. U popodnevnim časovima, jaka grupa Nemaca u 20 kamiona, potpomognuta sa 3 tenka, pokušala je intervenisati sa pravca Obrenovca, koju su bataljoni 1. brigade zadržali na porušenom Čemanovom mostu i tako osujetili njene namere.
Štab divizije je uočio da bi bilo riskantno produžiti sa napadima u toku dana, pa je naredio da se jedinice zaustave na dostignutim položajima, odbijaju protivnapade i pripreme za opšti napad sa kojim otpočeti u 20 časova. U naređeno vreme sve jedinice su krenule u napad i brzo upale u grad. Videći da mu preti neminovno uništenje, neprijatelj se u žurbi počeo izvlačiti u pravcu severa, štiteći se tenkovima. Naše jedinice su nastavile gonjenje ove grupe, koju kod Ćemanovog mosta i Crvene Jabuke sačekuju bataljoni 1. brigade gde je bila opkoljena i ceo naredni dan uništavana; neki delovi su se u toku noći ipak probili preko Tamnave na sever. Pored ostalog, uništena su im 2 tenka i nekoliko kamiona.
Naša brigada je u toku ovih borbi imala 8 mrtvih i 10 ranjenih boraca.
Ova borba je bila od neobičnog značaja za našu brigadu. Napad na protivnika koji se vešto i žilavo branio, bio je veliki ispit za nove borce, od kojih mnogi do tada nisu učestvovali u borbi i čije nas je držanje u priličnoj meri zabrinjavalo. Međutim, ogromna većina tih boraca ispoljila je zadivljujuću hrabrost i veštinu u borbi. Ova borba je pokazala da su novi dostojno zamenili stare ratnike, da brigada nije izgubila u svojoj udarnosti, što je bilo neophodno za borbe koje su nam predstojale."

Vlado BAJIĆ, Nikola PEĆANAC: OD PLJEVALJA DO BEOGRADA

"U susret crvenoarmejcima

Nakon likvidacije neprijatelja na sektoru Uba, čime je plodna i pitoma Tamnava definitivno bila oslobođena, naša brigada se prikupila južno i jugoistočno od Lajkovca, odakle 6/7. oktobra prelazi u s. Venčane, a 9. oktobra ujutro dobija naredenje za napad na Mladenovac.
Naime, da bi se paralisao tih dana pojačani saobraćaj na komunikaciji Beograd — Kragujevac, naša divizija se po naređenju 1. proleterskog korpusa postavlja prema komunikaciji Sopot — Mladenovac.
Desno od naše, na sektoru Mladenovac — Topola, nalazila se 5. a levo, na liniji Sokolovo — Junkovica — Crljeni, 6. divizija.
Naša brigada je u sklopu divizije dobila najodgovorniji zadatak: da se u toku 9. oktobra prebaci iz s. Venčani u s. Pružatovac, a odatle istog dana u 20 časova pređe u napad na Mladenovac, obezbeđujući se jačim snagama sa pravca Smederevske Palanke. Levo od nas, u rejonu Vlaško Polje — Durinci, nalaziće se dva bataljona 1. brigade, sa zadatkom da nas za vreme napada na Mladenovac štite sa pravca Beograda, dok će njena glavnina, sa osloncem na Kosmaj i Rogaču, dejstvovati na odseku s. Rupčevo — Vlaško Polje.
13. proleterska i 8. (crnogorska) brigada zadržane su u opštu rezervu divizije, razmeštene u s. Ranilovići i s. Venčane.
Određujući našu brigadu da izvrši napad na Mladenovac, štab divizije nam je skrenuo pažnju da u slučaju otpora jačih snaga u Mladenovcu, čija bi likvidacija zahtevala veće žrtve, odustanemo od napada i samo manjim delovima vršimo pritisak na grad, a sa glavninom brigade porušimo i zatvorimo prugu i cestu sa obe strane grada.
Napad na Mladenovac smo izvršili u određeno vreme, a sve komunikacije koje vode iz njega bile su presečene. Grad je branilo oko 450 Nemaca, koji su bili podržani tenkovima. U snažnom naletu srušili smo spoljnu odbranu i neprijatelju naneli ozbiljne gubitke a uništen je, pored ostalog i 1 tenk i nastavljene su teške ulične borbe sve do ujutru, kad opkoljenom garnizonu stiže pojačanje iz Palanke. Tada smo morali povući bataljon iz grada.
Dok je glavnina brigade vodila upornu borbu u Mladenovcu, dotle je 1. bataljon zaposeo cestu Mladenovac — Topola i prugu Mladenovac — Lapovo u s. Međulužje. U zoru 10. oktobra naišao je u pravcu Mladenovca voz pun vojnika, opreme i opljačkane imovine, tako da su ga vukle dve lokomotive. Prvi bataljon je sačekao ovu kompoziciju na porušenom delu pruge, zaustavio voz i napao njegovu pratnju. Nemci su brzo poskakali iz voza i pokušali sa otporom, koristeći nasip pruge i isprevrtane vagone. Borci 1. bataljona su bombama uništavali ovu posadu, koja se nije predavala, tako da ih je 80 ubijeno, a svega 10 zarobljeno. Samo u toku ove noći brigada je ubila oko 130 Nemaca, a 16 zarobila, uništila je 1 tenk i kompoziciju voza sa dve lokomotive, zaplenila velike količine oružja, municije i druge opreme.
1. bataljon je iz zaplenjenog voza izvukao vojnu opremu, dok je plen koji su Nemci opljačkali i vukli za Nemačku predao organima narodne vlasti u Međulužju, koje je komesar tog bataljona Viktor Kučan aktivirao još dok je borba vođena na cesti i pruzi. (Naši borci su u Međulužju ostavili tako snažan utisak da su meštani svojoj prvoj radnoj zadruzi dali ime naše brigade.)
Tri dana je naša brigada vodila uporne borbe na putevima oko Mladenovca, da bi se 12. oktobra u večernjim časovima, pod kišom kuršuma i uraganskim eksplozijama granata, sastala sa crvenoarmejcima. U trodnevnoj borbi ona je ubila preko 200 Nemaca i više ranila; zaplenila je voz i 20 kamiona, uništila 1 tenk, zaplenila velike količine oružja i municije. Pri tome je imala samo 9 mrtvih i 14 ranjenih boraca i rukovodilaca. Zaista vredan uspeh!
Naš susret sa tenkistima generala Ždanova bio je srdačan. Proleteri i crvenoarmejci su izmenjivali razne sitnice da bi i na taj način sačuvali sećanja na dugo očekivani susret.
Zajednički juriš delova mehanizovanog korpusa generala Ždanova i naše brigade na Mladenovac najavile su rakete "kaćuša" i buka snažnih tenkovskih motora. Na Nemce u Mladenovcu i položajima oko njega sručio se uragan, praćen poklicima koji su pozivali na juriš, tako da im nije ništa preostajalo, već da spas traže u bekstvu prema Beogradu, gde ih je naša 1. brigada sačekivala i desetkovala.
Isto veče smo produžili za Beograd. Utrkivali smo se sa motorizacijom Crvene armije i skoro da smo uspevali držati korak s njom. Narod kosmajskih sela nas je oduševljeno pozdravljao. U selu Nemenikuće smo prošli kroz špalir seljaka koji su se poređali duž puta i nudili našu kolonu u prolazu rakijom, vinom i hranom. Nismo imali vremena da zastanemo, jer se u bitku za glavni grad nije smelo zadocniti!"

Vlado BAJIĆ, Nikola PEĆANAC: OD PLJEVALJA DO BEOGRADA

"U Jajince smo stigli pred suton 14. oktobra. Sve jedinice određene za napad na Beograd bile su na polaznim položajima i već su otpočele borbu za rušenje spoljne odbrane na liniji: Čukarica — Banovo Brdo — Dedinje — Banjički Vis — Konjarnik — Vračar. U Jajincima nas je sačekao štab divizije, gde nas je komandant pukovnik Vaso Jovanović detaljno upoznao sa situacijom u Beogradu, jedinicama koje će ga napadati, a pogotovu sa našim zadatkom. Komesar divizije Vlado Šćekić upozorio nas je na to da idemo u istorijsku bitku. Neka to bude obračun za 6. april, za Sajmište, Banjicu i Jajince! Slobodni Beograd neka bude poklon našem Centralnom komitetu, Vrhovnom štabu i drugu Titu! Pred Beograđanima i Crvenom armijom moramo demonstrirati sve vrline proletera! Istinski smo bili ponosni na ovaj zadatak i spremni da ga savesno ispunimo.
Opšti pravac napada naše divizije bio je: Dedinje, Ulica Neznanog junaka, Šumadijska (Bulevar JNA), Svetosavska, Krunska (Ulica Proleterskih brigada), Dečanska (Moše Pijade), Jevremova ulica, Kalemegdan. U borbu su uvedene sve četiri brigade naše divizije, s tim što su u prvom ešelonu bile 1. proleterska i 8. crnogorska, dok se naša brigada kretala pozadi 1, a 13. pozadi 8. Zadatak brigada u prvom ešelonu je bio da prodru što dublje napred, dok su ove iz drugog ešelona uništavale zaostale grupe i uporišta neprijatelja.
Našu diviziju u ovoj borbi je podržavao jedan artiljerijski puk, dva bataljona minobacača i dve tenkovske brigade Crvene armije. Prvi ešelon je u toku noći izbio do Autokomande, a mi smo se kretali za njim i čistili teren od zaostalih grupica neprijateljskih vojnika.
Oko podne 15. oktobra, po izbijanju u visinu Karađorđeva parka i Svetosavske crkve i naša brigada je uvedena u borbu, sa opštim pravcem dejstva: Zorkina ulica (Ivana Milutinovića) — Tašmajdan — Dušanova ulica — Kalemegdan. Naveče smo već bili u visini Takovske ulice, a sledećeg dana u Dušanovoj i Ulici Strahinjića Bana, gde smo naišli na snažnu odbranu. Naročito žestoka borba se razvila oko električne centrale kojom smo nekoliko puta ovladavali i bili primorani da je napustimo. Bilo nam je jasno da je Nemcima stalo da je unište. Bila bi to, ogromna šteta za i onako porušeni i opustošeni Beograd!
U iscrpljujućoj borbi za električnu centralu, Drugu mušku gimnaziju i blokove zgrada oko njih podržavala su nas svega tri sovjetska tenka. Ostale snage Crvene armije i 5. krajiška divizija bile su povučene iz Beograda radi uništenja nemačke grupacije koje je iz pravca Smedereva prodirala ka Beogradu. Bili su to kritični momenti za našu brigadu, koji su prebrođeni krajnjom odvažnošću i veštinom njenih boraca!
Sve do 18. oktobra, kad je na naše desno krilo stigao jedan bataljon crvenoarmejaca sa deset tenkova, vođene su teške borbe na prilazima Kalemegdanu. Narednog dana smo ovladali fabrikom za izradu vojne odeće, a 20. oktobra ujutro prešli smo u silovit juriš na Kalemegdan.
2. bataljon je napadao od Dunava, a 1. i 5., u sadejstvu sa crvenoarmejcima, sa pravca Dušanove, Jovanove i Jevremove ulice. Komandant 2. bataljona Đuran Kovačević se sa grupom boraca uzverao uz strme kalemegdanske zidine, odakle su iznenadnom pojavom zbunili Nemce i tako znatno ubrzali njihovo uništenje. Do šest časova ujutro Kalemegdan je bio slobodan!
U petodnevnim borbama brigada je zarobila 381 Nemca i oko 350 žandarma, policajaca i agenata, dok je preko 1.000 ubila, među kojima 16 oficira i 52 podoficira, a u isto vreme zaplenila ogromnu količinu oružja, municije i druge vojne opreme.
U isto vreme brigada je izgubila 25 boraca, među kojima i Simu Moraču, politkomesara 2. čete 1. bataljona, istaknutog borca i rukovodioca brigade, i Laku Šobota hrabrog komandira čete. Među 95 ranjenih drugova bili su i načelnik štaba brigade Milorad Dukić, komandant 1. bataljona Jovo Miljević, komesar 2. bataljona Milan Skakić, komandant 5. bataljona Ile Radulović, zatim više komandira i komesara čete i komandira vodova.
Naši borci i starešine, u borbama za Beograd upadali su u utvrđene objekte i bombama osvajali sprat po sprat, pratili sovjetske tenkove i uništavali Nemce koji su ih nastojali uništiti; tenkisti su pak, sve činili da bi olakšali borbu našoj pešadiji. Jedan komandir tenka je tada u šali rekao:
— Vaša pešadija i naši tenkovi osvojili bi ceo svet! Diveći se podvizima naših boraca, postariji čovek je prišao jednom našem rukovodiocu i u oduševljenju ga upita:
— Sa koje su planine sokolovi poleteli?
— Sa Grmeča, Klekovače i Osječenice. Odatle poleteli a preko Zelengore i Kosmaja u Beograd sleteli, — uzvratio je ovaj starom u istom stilu."

Vlado BAJIĆ, Nikola PEĆANAC: OD PLJEVALJA DO BEOGRADA