Uspesi i privilegije

Bio jednom jedan trip! Kakav trip?! Loš trip! Narogušen i ljut sav! Taj je jeo šta je hteo - razum ceo i podsvesti jedan deo... Strašno, strašno...

Dakle, uobičajeno ceremonijalno jutarnje okupljanje nad novinama i kahvom nasušnom, kad - iskočiše neki povampireni naslovi i ščepaše me za uho-grlo-nos, a bogme i oči, slezinu i onaj Adamov deo zbog kojeg se Eva u očajanju uhvatila za jabuku: SPS proglasio izbornu pobedu u Peći; Ivica Dačić traži od Milutinovića da se izjasni o pripadajućim privilegijama; Bajatović učinio neko dobro delo (valjda počupao ambroziju oko direkcije „Energogasa", ili nešto slično, a jednako veličanstveno)?!

Vau, sve je isto, samo „njega" nema, ili... Ma jok, umro je! Javili su! Deda je plakao; bio sam na aerodromu kada su Hadži-struja i kamaradi odneli sanduk do pogrebnih kola; te godine je zimnica misteriozno podbacila; ispod lipe pročitano je potresno pismo „žalosne vrbe" s ružom u kosi; prolupali „otporaši" oštrili su glogov kolac... sve je ukazivalo, a ukazuje i danas na to da više nije na vlasti, pa opet, sve je isto, samo...

I nekada su slavodobitno, desetak sekundi po zatvaranju birališta, u delirijum tremensu oglašavali da su na Kosovu i Metohiji ostvarili ubedljivu pobedu, naročito u opštini Peć, u kojoj je od, recimo, 10.000 birača za njih glasalo 11.000, s tim što još nekoliko hiljada čeka da glasa...

Samo, danas je SPS progresivna, evropeizovana i deslobizovana politička snaga na jasnom kursu, koji je još samo dušmanima i recidivima prošlosti maglovit i nejasan...

Ne, oni nisu ti recidivi i Peć je čista koincidencija, mada će ova značajna pobeda znatno doprineti da dva miliona Albanaca pognu glave i priznaju: „Pogrešilji smo, praštajte, Kosovo je Srbija! Ivice, prigrlji nas, siroćiće gljadne i obmanute i ako za boga znaš, hitno šalji Bakija Anđelkovića da prekine ovu agoniju"...

Zaista, bez iole šale, izborne pobede SPS-a na Kosmetu (makar bile i interne, na nivou pošalice, kao ova) uvek su najavljivale neke bolje (kah, kah...) dane za Srbiju, pa možda i ove izborne lastavice predvide renesansu komatozne nam domovine.

Prava je šteta što u paketu s vešću ne ide i prilog oduševljenog izveštača koji za tu priliku intervjuiše dva i po Albanca „koji su uprkos pozivu njihovih lidera na bojkot izvršili svoju građansku dužnost i dokazali lojalnost državi Srbiji", glasajući za SPS, između ostalog.

No, dok se cvrkut tih lastavica ne pretvori u zbilju i ovi socijalisti bez konzervansa i aditiva ne povrate, slavno, južnu pokrajinu pod skute Srbije iz predmiloševićevske ere, valja nam s nestrpljenjem i zebnjom čekati odgovor Milana Milutinovića da li prihvata počasti zagarantovane nekdašnjim predsednicima?! Vau, opet gadan trip - socijalista nutka socijalistu da prigrabi ono što socijalistima više nikada ne bi smelo da bude ni na dohvat ruke - privilegije!

Da ponovim: ovo jesu novi, rafinisani i parfimisani socijalisti, ni nalik ondašnjim, mada je svaka sličnost sa ljudima i događajima namerna, i slovo zakona kaže da bivši predsednici imaju pravo na propratne marifetluke, ali...

Međutim, dok se naš David koji je pobedio haškog Golijata još femka, drugi socijalista, poznat po imanju brkova i nemanju kičme, a nešto kasnije i po nemanju brkova i nemanju kičme, oberučke je prihvatio sedlo „mehaničkog bika", poznatijeg i kao narodna grbača!

Zoran Lilić, do pojave Tadića najlepši predsednik ove hemisfere, nije se dvaput zamislio nad beneficijama: kabinet; obezbeđenje; službeno vozilo sa pripadajućim vozačem; sekretarica; diplomatski pasoš; ceremonijalna pojavljivanja, ako i gde zatreba...

I sve to nijedanput se ne zapitavši (pretpostavljam): „Jesam li bilo čim to zaslužio, osim što sam igrom slučaja, ničim izazvan i sasvim nepotrebno bio Slobi „šef", odnosno, predsednik SRJ?!"

Zakon, rekoh, nudi, ali na njima je da izvagaju jesu li bili dostojni funkcija i potonjih privilegija?!

Zoki verovatno jeste, s obzirom na tri istorijska „NE" koja je svojevremeno sasuo Miloševiću u brk, zarad dobrobiti nacije: „Ne, Slobo, insistiram da te nosim do vile „MIR", nema ni 10 kilometara", „Ne, Slobo, ti si mnogo visočiji od mene i daleko zgodniji" i „Ne, Slobo, zaista mi nije problem da sačekam na kiši dok mi napišeš šta sutra da kažem u obraćanju javnosti"!

Sreća, istovetne argumente može i Milanče da iskoristi, odluči li se za benefite predsedničke penzije, dok je Voja Koštunica (nek priča o njemu ko šta hoće, ali Voja je... pa, Voja) decidirano odbio sve ponude. Što iz moralnih razloga, što ne verujući da je otišao s vlasti, pa zašto da se jagmi za nešto što mu još ne pripada (pssst, ako ga negde sretnete, ne govorite mu da se SCG raspala, da više nije predsednik, a ni premijer, kao ni to da Belanovica nije izistinski preimenovana u glavni grad i administrativni centar Srbije).

Videćemo kako će sutra na istovetni izazov odgovoriti aktuelni kalif, klinički psiholog, zaljubljenik u vaterpolo i sebe, Boris Ljubov Tadić, mada, ako je na ove svoje, „hepatitične" (žute, što narod kaže), tražiće i kuću na moru s okućnicom do Šumadije...

Istina, jeste reč o najvišim državnim funkcionerima i ja se prvi slažem da im i po isteku mandata treba izaći u susret - markicom za prevoz i nekim penzionisanim policajcem, ili vatrogascem koji bi izigravajući obezbeđenje zaradio još neku crkavicu preko mizerne penzije.

Rečju, po zasluzi! Koliko su dobra učinili za narod, toliko dobra neka uživaju kada se međ' narod i vrate.

Dokle, bre, više da bivši tulumare na račun sadašnjih i budućih, nas?!

Baš kao što i Čeda zaslužuje državno obezbeđenje - praćku na račun države, dosta mu je, što se mene tiče.

Pomenuh i Bajatovića na početku, kao jednog od uzročnika jutarnjeg ludila „već viđeno".

Nemam o njemu šta mnogo. Sve i da je zaista samo raskorenio ambroziju oko upravne zgrade firme koja mu je koalicionim kapacitetom pripala na vođenje - od njega puna kapa!

Više ni njegovi nisu očekivali. Ni oni, onomad, a ni ovi što su totalno drugačiji od onih onomad, mada je svaka sličnost sa likovima i događajima - namerna.

Elem, kad su već „uzeli" Peć, možda je red da Ivica ode i pozdravi oduševljenu masu... i pozove Albance na suživot garantujući im pripadajuća prava nacionalne manjine?!

Ili, barem, kao i Milutinoviću, Liliću i Koštunici - prava bivše nacionalne manjine, koja se listom „odazivala" na izborne vapaje...

I evo, nešto mi sada, na kraju, pade na pamet - u čitavoj priči smo bivši ipak samo mi, narod! I to bez ikakvih privilegija.

Političari (čitaj: politikanti) nekim čudom, i kada su bivši - večito su budući i vazda im nešto pripada!

Valjda po običajnom pravu, još od Velikog pada i rajskog posrnuća, od dana kada je i nečastivi stvorio nekolicinu po svom liku... i raspisao prve izbore...

M.M.