Bezbrizna Ana

Skoro sam se vratila iz Beograda. Do tamo mi treba  tacno 4h, sa sve presedanjem u Minhenu...Na putu ovamo, cula sam cudnu pricu.Svidela mi se i skratila put koga se strasno plasim, zaboravila sam na moj strah od letenja...
Ona se zove Ana. Sedela je na sedistu 5b, odmah pored mene. Ima dugu crnu kosu i atletski je gradjena. Oko tridesetak joj je godina i iz nje zraci neka cudna energija, vrsta srece, sva je usplahirana i radosna. Na trenutak mi se ucinilo da je jedna od onih koji sve probleme cuskaju pod tepih dok se ne nakupe a onda ih vreme samo resi. Sama mi je rekla: Sve sto nam je sad vazno, jednom ce izgledati tako besmisleno. Po tome sam zakljucila da je care-free, sto bi rekli mi englezi.

Ispricala mi je kako je jako vezana za Beograd i uvek se tamo vraca iako voli da odlazi i putuje gde god joj se ukaze prilika.
Imala je nekog decka tamo, u Beogradu, mislim da se zvao Petar, ne bih znala koliko je stariji od nje, ali zapamtila sam da je lep, visok i zauzet, tj ima devojku, Ana mu je bila vise kao ljubavnica.
Ona je takodje u svakoj zemlji gde je boravila imala NEKOG, ali uprkos svom temperamentu i nesmirenosti, bila je jako vezana za svoju Beogradsku ljubav. kaze da ni sama ne zna kako su se njih dvoje spojili.Nisu mnogo slicni, nisu ni u istim krugovima, nista ima nije bilo zajednicko osim njihove male tajne veze za koju su znali samo oni i niko vise. Ja sam prva osoba kojoj se poverila, bar tako kaze(jer se verovatno necemo vise sresti pa joj je lakse, tako je rekla...)
Po tome sam zakljucila da nema puno prijatelja, bar ne onih pravih, ali za nekog ko vodi takav zivot, nije ni cudo.
Kaze da ga je mnogo volela, vise nego sto je i zelela. Ona bi odlazila u Beograd,bar par puta godisnje i svaki svoj odlazak bio je nova nada, za novi pocetak. Sve vreme, dok je tako hladna i topla savijala svoje pipke oko Petra, nadala se najboljem: da ce se jednog dana vratiti u BG i smiriti s njim. Zajedno su se ponasali kao deca: totalno drugaciji, skriven svet, pun strasti, ljubavi, manje razgovora a vise guzvanja po carsavima, nesto sasvim drugacije!- Tako Ana kaze...
Kupovala bi mu razne stvari, pola ih je pozaboravljala po raznim zemljama i uvek, ali uvek je mislila na njega..U medjuvremenu, dok nije bila s njim, ponekad bi bacila pogled na njegove slike i uvek bi joj poslao poruku u tom trenutku.Imala je snazan osecaj da je telepatija obostrana i da i on misli o njoj.Ovaj put, bila je ubedjena da je to TO, ono Pravo!
Dok se pakovala i sredjivala svoje misli, kroz njih se stalno provlacio Petar i njegove reci, ne mogu da se setim sta joj je tacno rekao ali ona se toga cvrsto drzala.Zelela je da se sto pre spoje i kazu jedno drugom sve sto nikad pre nisu izgovorili- jer oboje su bili prilicno cutljivi sto se tice osecanja.Pokazala mi je i papir na kome je srocila svoj govor, da nesto ne zaboravi. Na to je naveo i san u kome njen preminuli otac tvrdi da je on pravi muskarac za nju i da ce se on smiriti tek kad njih dvoje budu sami i srecni..Prosto nisam mogla da verujem koliko je entuzijazma ta devojka ulozila u susret s njim.

Kad je sletela, otisla je kod rodjaka i nestrpljivo cekala trenutak kad ce se cuti i videti s Petrom.Znala je tacno i koju haljinu ce obuci,koji parfem staviti,bas se bila spremila...Sela je u taxi i na putu do njegove kuce kroz glavu su pocele da se nizu misli, kao film o zivotu koji navodno ljudi vide pred smrt. S blagim osmehom prisecala se prve godine s njim, druge, trece..nanizale su se u redu.Put je bio dug a ona je sve vise tonula u svoj dokumentarac.Sve vise je stezala ta ljubav kao okovi oko srca, kao nesto sto je ona uzastopno davala a sad vidi kako nije dobijala i kako njoj treba mnogo vise, kako se ona grcajuci borila sa tugom,kako on ima devojku o kojoj brine vise nego o ANi, kako pati svaki put kad napusta Beograd a on joj toliko puta nije ni kako treba pozeleo srecan put. Sve su se njene suze nakupile u tom trenutku, sva njena sreca i opcinjenost njime postala je tamnica. Iskrsle su joj i misli kako se uvek dopisuju sms-om nikada ne cuju, kako ona s njim nikada ne izlazi van stana i kako je sad nesto tako steglo u grlu da vise ne moze ni da misli.
Bila je totalno uzdrmana svojim mislima i zaplakala tiho da je ne cuje taxista.Bila je van sebe.
Film se konacno odmotao. Posle 6 god. neizmerne srece s njim, okrenula je glavu i na drugu stranu, gde je pod tepih gurala sve ono sto joj se ne svidja..On nije bio tako idealan, dobijala je mnogo vise od svih ostalih. Jedino sto je ona volela njega.I nikad mu to nije rekla. Shvatila je da je kriva sto se nije usudula da pogleda dublje u sebe i onda u njega, i povede pravi razgovor...
Imala je 1000 pitanja u glavi: Zasto je to dopustila sebi, bilo je glavno i kao noz u ledja zabijalo se kroz misli , zasto, zasto ovo zasto ono..Zasto se tako zeznula u proracunu????

Suze su se osusile tacno ispred njegove zgrade. Pitala se da li sad sve ima svrhe i da li ce , kad ga vidi , moci da zaboravi sve ove crne misli i uziva u njenoj velikoj ljubavi?

Poslala je poruku da stize, a on je odgovorio da ima goscu i da bi mogla da im se pridruzi. Nije naime znao kada ce ona tacno biti tu, pa je ocigledno bio zauzet. Ipak zvao je da dodje. Da udje unutra i pridruzi  se.On je vodio svoj Beogradski zivot.

Pozlilo joj je.Izasla je iz taxija da povrati.Pogledala je u telefon, pa u njegov prozor. Usla je u taxi i nikad se vise nije vratila na tu adresu.

Kao sto rekoh, Ana nije bila od onih tuznih zena. Celu pricu mi je ispricala sa osmehom na licu. rekla mi je da je izvukla pouku, kako njoj ipak nije sudbina da se vrati u Beograd i kako je taj covek bio samo san i nista vise. Sada je budna i ne razmislja vise o njemu. Kad sam je upitala zasto mi je sve to ispricala, nasmejala se i rekla da svaka prica ima srecan kraj a da ona nije mogla nikom drugom da kaze sta joj se desilo, i da se nada da mi je skratila svojom pricom vreme jer je videla da mi se ruke znoje i da se verovatno plasim letenja.

Onda je izvukla fotoaparat i pokazala mi slike sa odmora , na kojima  je nasmejana i srecna, okruzena ljudima koji je vole...i kao da nikad nista nije bilo.

Kad sam se vratila kuci, mislila sam o Ani i zakljucila da je zivot kratak i da je lepo nekad biti bezbrizan kao ona.