Dragi moji,
Evo nekoliko odlomaka iz mog novog romana ISAIJA, na koji sam ovih dana definitivno stavio tačku i koji će vas u knjižarama čekati od oktobra. Ili bar one koji još uvek svraćaju na takva mesta - u Grand zemlji tako retka.
Као и сваког јутра, стражар у замку Чејте је кроз отвор у зиду величине овећег крчага најпре убацио посуду с храном, а затим је три пута ударио топузом о зид. Био је то знак којим је тражио да му кроз отвор буде пружена празна посуда од претходног дана. Међутим, са друге стране зида сада није било никаквог знака да је војникова порука примљена.
Лупио је топузом још неколико пута, а када се ни тада ништа није десило, приближио се зиду и опрезно прислонио ухо на отвор за храну.
Унутра је неко време владала потпуна тишина, а затим се зачуо изнемогли женски шапат.
- Храна? Не... Доста је било овог циркуса. Нека ме већ једном оставе на миру. Не знам која је година, ни који месец, је ли дан или је ноћ... Само слутим да напољу не може бити лето, хладније је него раније.
Поново мук. Војник је наново ударио топузом о зид.
- Не дам, не дам! - једва да се чуло из собе. - Губи се, одлази, одлази... Нисам те звала. Другоме се ја надам. Ономе који неће доћи скоро.
Стражар је био у недоумици да ли да нешто одговори или да, као и увек до тада, строго и беспоговорно извршава заповест свога господара.
- Нико вам неће доћи, госпођо. Већ четврту годину се узалудно надате. Ја то не бих чинио да сам којим случајем на вашем месту - рекао је најзад, пошто се уверио да у том делу замка нема никога ко би могао да га чује.
- Не, не, доћи ће он, знам то врло добро. Ја га нећу сачекати, а нећеш ни ти џелату - одговорила је жена. - Нико од данас живих неће га видети. Једине ће му добродошлицу пожелети ове зидине, у које сам жива узидана. Он ће их целивати, додириваће ме међу овим стењем и... опростиће ми. Само тај човек може ми донети мир. Мој избавитељ.
После ових речи зачуло се слабашно кашљање, а затим кркљање. Жена иза зида се гушила.
Из отвора за храну полако се помаљала кошчата, крастава рука старице. Нокти су јој били непорезани, а надланица препуна огреботина и уједа. Песница је најпре била грчевито стегнута, као да жели да ухвати и задржи нешто у ваздуху, а онда се длан отворио и рука потпуно клонула.
Када је војник приближио фењер отвору, из њега је зјапило унакажено лице старице. Беживотне очи биле су широм отворене, а низ модре усне склизнуло је неколико капи свеже крви.
Стражар је устукнуо и панично повикао:
- Господару, мртва је! Грофица Ержебет Батори је мртва!
Друго поглавље
- Варате се ако мислите да ја то радим зато што желим да чујем ридање и запомагање тих несрећних људи... - чуо сам кроз сан, из полулежећег положаја на неудобном седишту у купеу „Авале експрес".
Та три-четири старомодна, спрејем ишарана вагона, израбљена и расклиматана, била су деценијама једино стално превозно средство између Будимпеште и Београда. По много пута испробаном рецепту за ублажавање стреса који може да донесе такво путовање, склапао сам очи чим би се врата купеа затворила и отправник звиждуком дао знак за полазак. Накратко сам их отварао на граници, а онда опет тонуо у сан, све до одредишта. То путовање увек је било најупутније преспавати, макар и на силу.
Али, те вечери је све било другачије. Воз тек што је кренуо са будимпештанске железничке станице, а ја већ отварам очи и враћам своју отежалу главу у вертикални положај. На седишту преко пута мог седи незнанац шездесетих година, врло сличан очевом некадашњем брици. Говори ми нешто једва разумљиво и пре сваке реченице поверљиво се нагиње према мени.
- Али, нешто се покренуло у мени када ми је у дубокој старости умрла бaбa Живана. Е, драги мој господине, много сам је волео... - наставља живахније, осокољен мојим буђењем.
- Па? - питам несигурно, док се трудим да схватим да ли је прича о баба Живани само увод у разбојништво које је управо започело. Сузавац у виду спреја је тих година био главни алат крадљивцима у ноћним возовима на тој линији, а овај човек није вадио десну руку из џепа свог коцкастог капутића.
- И ето тако... Oтaц пoгибе у рaту, мajкa сe прeудaде, и баба Живана остаде да буде једини стуб наше куће.
А можда је само магија... Гледа ме кроз полумрак и очекује да питам даље. Нећка се да настави, а у очима му искре, спремне да се и на најмању промену израза мог лица претворе у пожар, који ће прогутати сва моја надања да ћу ово дуго и мучно ноћно путовање преспавати.
Капци ми се склапају док ћутим и кроз трепавице гледам како чека и благо кашљуца. Прочишћава грло, нада се разговору. Мешкољи се на седишту и мљацка устима. Жеља постаје незадржива и он се полако устремљује. Ипак, нешто ми је говорило да баба Живана није била жена која је крала по возовима и да је од ње пре могао да наследи нешто везано за чудотворне травке, него упутство за руковање бочицом сузавца.
- Баба Живана ми је била као мајка. Када је умрла, ред је био да нешто кажем на њеном последњем испраћају, јелте... Ето, то ми је био први пут! - рекао је с поносом у гласу и широм отворио своје ситне очи. Вребао је сваки тик на мом лицу.
Затим се благо подигао са свог седишта и дискретно рекао:
- Али, немојте мислити, драги господине, да је било шта на овом свету само по себи добро, или пак лоше. Све зависи шта ми о томе мислимо - уследила је краћа драмска пауза, а онда и његов дубоки наклон:
- Исаија Ускоковић, говорник на сахранама. Мило ми је!
Пружио сам му руку и одмах отворио прозор. Осећао сам како ми понестаје ваздуха. (...)
