Sandzak 22 oktobar 2007

„I mi danas  ne samo pamtimo nego i tražimo odgovornost za zločine počinjene u Sandžaku – počinjene nad ljudima samo zato što su bili drugačijeg imena, drugačije etničke i verske pripadnosti: Sjeverin, Štrpce, Priboj, Pljevlja, Bukovica, Kukurovići, Milanovići, Voskovina, Rajičevići, Zabrđe, Živinice, Rančići, Prelac, Sastavci, Slavotići, Sočice, Strmac, Valovlje, Zaostro.“

(Staša Zajović)

Na današnji dan, dana 22. oktobra 1992. pre petnaest godina, dogodio se zločin u Sjeverinu; iz autobusa je oteto i ubijeno 16. Bošnjaka. Održan je minut ćutanja u znak sećanja na žrtve ovog zločina, u znak poštovanja dostojanstva žrtava. Porodice žrtava Sjeverinskog zločina bile su sa nama. A sa njima je u selu Mioče, tamo gde je izvršen zločin, bila beskompromisna braniteljka ljudskih prava, žena koja brine o žrtvama, naša drugarica Nataša Kandić. Mi smo danas u Novom Pazaru jer pamtimo zločin. Ovde smo takođe i kao građanke i građani, na mirovnom skupu, na kome se čuo ženski glas, glas žena, onih drugih.

Čule su se himne angažovane protestne mirovne muzike: Džona Lenona, Džoan Baez, Bob Dilana, Pety Smith.

Marija Perković, aktivistkinja Žena u crnom iz Vrbasa, obratila se okupljenim građankama i građanima:

Zašto organizujemo ovu građansku akciju?

- zato što smo zabrinute nedavnim dešavanjima u Sandžaku;

- zato što kao odgovorne građanke imamo obavezu i pravo da reagujemo na narušavanje mira koji nije samo odsustvo rata, već je mir odsustvo straha, mržnje, bede, nepravde;  

- zato što kao aktivistkinje civilnog društva imamo i pravo i obavezu da vršimo nenasilan pritisak na državne institucije, pre svega Vladu Srbije, da prekinu sa izazivanjem sukoba,

- Ovo organizujemo i zato što podržavamo i ohrabrujemo slobodno misleće građanke i građane Sandžaka i cele Srbije da izađu iz ćutanja, i osećanja bespomoćnosti, Jer ćutanje nikog neće zaštititi, jer je građanska solidarnoist jača od mračnih i pogubnih politika,

- zato što se kao odgovorne građanke zalažemo za građanske vrednosti: mir, nenasilje,  socijalnu pravdu, ljudska prava, ženska ljudska prava. A jedna od najvažnijih građanskih vrlina jeste solidarnost, i zato je važno što ovu akciju organizujemo zajedno – civilno društvo iz Sandžaka i iz Beograda, i drugih gradova Srbije. Jer su ovde sa nama aktivistinje i aktivisti iz Niša, Leskovca, Kraljeva, Velike Plane, Vrbasa, Kruševca, Novog Sada...

- zato što se kao slobodno misleće osobe zalažemo za jedan od temeljnih principa demokratije - a to je sekularna država. To znači potpunu odvojenost crkve od države, nemešanje verskih zajednica u državne poslove, ali i nemešanje države u religijska pitanja.      

- Zato što smo kao žene – aktivistkinje za mir, braniteljke ljudskih i ženskih prava – od početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije pokrenule najveći broj antiratnih inicijativa. Mi, žene, smo bile najaktivnije i najmasovnije u smeni totalitarnog Miloševićevog režima, a  nakon pada tog režima najaktivinije zahtevamo raskid sa zločinačkom prošlošću.

Prva se skupu obratila Aida Ćorović, hrabra građanka, neumorna aktivistkinja civilnog društva, neposlušna svim nametnutim identitetima, žena kosmopolitskog duha i prakse. Potom je govorila Zibija Dervišhalitović Šarenkapić, osnivačica kulturnog centra Damad. A onda se obratila Dženeta Agović, aktivistkinja Impulsa iz Tutina. Na skupu se obratila i žena koja potvrđuje stav Amnesti Internešenela: 'Mnoge žene žrtve nasilja zato što su jake, zato što su liderke, zato štoneprestano zahtevaju poštovanje ljudskih prava', Biljana Kovačević Vučo. U poremećenom vrednosnom sistemu žene koje traže raskid sa zločinačkom prošlošću izložene su i javnim pozivima na linč. Jedna od najozloglešenijih za srpske patriote, tzv. nacionalne radnike, srpske tabloide je BKV. Međutim, time se nije dala uplašiti ova hrabra, ljutita žena, britkog uma a još oštrijeg jezika. Ona i dalje obelodanjuje legalizam Vlade V. Koštunice kao pokriće za nastavak politike Miloševićevog režima. Još jedna hrabra žena, obratila se ljudima, Staša Zajović, žena sa dubokim  moralnim i političkim integritetom  čiji se višedecenijski angažman  oslikava u iskazu „Ne dajmo se od svojih prevariti!“  Ovaj moto,  zahvaljujući upravo Staši koja ga je artikulisala kao temeljni princip svog političkog angažmana,  obeležio je karakter mirovnog ženskog pokreta u Srbiji, ali i karakter međunarodnog mirovnog pokreta.  Staša je žena čije je dežurstvo u solidarnsoti svih ovih godina bilo vidljivo jednako u njenom terenskom radu,  kao i u  tesktovima koje pisala. Staša je takođe odredila feminsitičku etiku i praksu, danas već čuvenom izjavom „biram da brinem o žrtvama zločina počinjenih u moje ime“. Skupu se obratila i Maja Stojanović iz Inicijative mladih za ljudska prava. Maja je imala samo 15 godina kad je izvršen genocid u Srebrenici. Kao odgovorna građanka i aktivistkinja traži odgovornost za zločine počinjene u naše ime, zna da nema budućnosti dok ne budu kažnjeni svi koji su počinili zločine. U znak građanske neposlušnosti letos je nju Sud u Nišu  kaznio jer je lepila plakate 'Traži se – Ratko Mladić ,počinilac genocida', i ona je odbila da plati jer kako je tada kazala „ne želi da plaća poricanje genocida“. Maja i svi mladi kao Maja je dokaz da je drugačija Srbija moguća, da je drugačiji svet moguć.

Na kraju, pošto je sa sobom dovela i porodice žrtava Sjeverinskog zločina, skupu se obratila neustrašiva aktivistkinja za ljudska prava, Nataša Kandić koja je jednom prilikom rekla: „Ja se osećam potpuno sigurnom u ono što radim , mislim i zastupam. To ću raditi po svaku cenu, a i rećiću ono što mislim takođe po svaku cenu.“

( preuzeto iz scenarija koji je priredila Marija Perković)

Akciji je prisustvovalo pedesetak aktivistkinja i aktivista iz nekoliko gradova Srbije: Beograda, Vrbasa, Vršca, Kraljeva, Kruševca, Leskovca, Velike Plane, Niša.

Tod dana, ulicama Novog Pazara prošla je mirovna povorka koja je nosila platna na kojima beše ispisano: „Pamtimo zločine u Sandžaku“, „Sjeverin, 22. oktobar 1992.- 22. oktobar 2007.“, „Žene u crnom protiv kršenja ljudskih prava.“ Nošena su i platna u raznim bojama: „Žene su snaga žena“, „Ženskom solidarnošću protiv rata“, „Feminizam je naš izbor“, „Za drugačiju Srbiju“. Nošene su i PACE zastave za mir u Sandžaku.

Neki od utisaka, nekih od aktivistkinja koje smo međusobno razmenile jeste da je na skupu na žalost bilo jako malo žena, bilo je vidljivo više muškaraca. Očigledno je strah taj koji ih drži zarobljenima i koji ih kontroliše. I ovog puta smo bile svedokinje odsustva žena iz javnih prostora, njihovog nepostojanja u prostorima gde bi mogle da javno iskažu svoja mišljenja; da kažu da su protiv fundamentalizma zajednice iz koje dolaze. Iskreno se nadamo da ćemo izaći iz nevidljivosti fundamentalističkog mraka, i jasno i glasno reći da želimo da se pobunimo!

Staša Zajović

Ne u naše ime! Ili Ne dajmo se od svojih prevariti:

Feministička etika mi nalaže da uvek imam na umu odakle dolazim, iz koje emotivne, moralne i političke tačke se obraćam. Dolazim iz glavnog grada države - naslednice agresorskog zločinačkog režima, iz glavnog grada u kojem se danas i dalje glorifikuju i poriču zločini počinjeni u naše ime.

Odluka da se tome suprotstavljam neprestano i javno, sastavni je deo moje feminističke etike. Moja odluka je da znam i da tražim  odgovornost za bezbrojne zločine počinjene u moje/naše ime.

I mi danas  ne samo pamtimo nego i tražimo odgovornost za zločine počinjene u Sandžaku – počinjene nad ljudima samo zato što su bili drugačijeg imena, drugačije etničke i verske pripadnosti: Sjeverin, Štrpce, Priboj, Pljevlja, Bukovica, Kukurovići, Milanovići, Voskovina, Rajičevići, Zabrđe, Živinice, Rančići, Prelac, Sastavci, Slavotići, Sočice, Strmac, Valovlje, Zaostro.

Legalizam V. Koštunice nastavak je politike S. Miloševića i jedini način održanja na vlasti jeste stalna proizvodnja sukoba i haosa i to sa našim novcem! I zato im ovom prilikom poručujemo: Ne u naše ime, ne sa našim novcem!   

Režim S. Miloševića instrumentalizirao je i naciju i crkvu i tzv. nacionalni interesi služili su mu isključivo kao pokriće za zločinačku politiku: eskadrone smrti, etničko čišćenje, pljačke, sve oblike nasilja.

Bogomoljačka vlada V. Koštunice u Srbiji ubrzano teokratizuje državu, kršeći tako jedan od osnovnih principa demokratije – odvojenost crkve od države. Srpska pravoslavna crkva (SPC) vodi državnu politiku, kako po vlastitoj želji tako i po zahtevu sadašnje vlade.

Mi, kao slobodno misleće građanke im poručujemo: vi kršite Ustav zemlje, slobodu veroispovesti, zloupotrebljavate religiju u političke svrhe.

Koštuničin ministar Velimir Ilić kaže: „Za mene je reč Sv. Sinoda i patrijarha svetinja. Posle patrijarha se ne govori.“

Međutim, za mene, kao slobodno misleću građanku i reči i ponašanje patrijarha Pavla su itekako podložni svakoj evaluaciji.

Pitam: kako to da patrijarh Pavle nije ustao jasno i nedvosmisleno svih ovih godina protiv ugrožavanja mira kao najviše duhovne i etičke vrednosti?

Kako to da nije ustao protiv svojih visokih sveštenika, koji blagosiljaju ubice, promovišu zločince u svece, štite pedofile, ne plaćaju nikakve poreze, propagiraju mržnju prema drugim nacijama i verama? A sem toga, zar članovi bogomoljačke vlade i državni funkcioneri ne znaju da je nepristojno isticati svoju religioznost javno, da je to protivno samoj smernosti vere,  da je to sasvim privatna stvar!   

U Srbiji se u svakom trenutku gradi 200 crkava, dok 40% škola nema tekuću vodu, 25% nema klozet, dok je nezaposleno više od milion ljudi...zar to nije moralni cinizam onih koji se navodno najviše zalažu za moral i duhovnost!

Nažalost, tendencije SPC pogodovale su bujanju sličnih tendencija i u drugim verskim zajednicama u Srbiji, ali moj građanski i feministički princip mi nalaže da prvo očistim svoje dvorište da se ne dam prevariti od svojih... jer jedino tako stičem moralni legitimitet da to tražim i od drugih.

Zato se zalažem svim nenasilnim sredstvima za:

-       sekularizam kao potpunu odvojenost crkve od države, nemešanje države u religijska pitanja, ali i nemešanje verskih zajednica u državne poslove;

-       za sekularno društvo  i za slobodu veroispovesti – a to znači da je religija privatna stvar svake individue, a da sloboda veroispovesti podrazumijeva jednak tretman verujućih i neverujućih. To je posebno važno danas, jer je u Srbiji netrpeljivost prema nereligioznima, prema ateistima/kinjama skoro veća nego netrpeljivost prema pripadnicima drugih veroispovesti.

Zato se zalažem svim nenasilnim sredstvima za građansku i žensku solidarnost:

• i odbijam svaki vid etničke i verske homogenizacije: jer jedino tako verujem da djelujem u korist mira;
• i odbijam svođenja identiteta na versku i etničku dimenziju – jer mi smo ono što sami odaberemo a ne ono što nam nameću nacionalni i verski lideri;
• i odbijam da moj ženski identitet bude sveden na patrijarhalne ulogu majke i supruge, na  ulogu čuvarke nacije, vere – jer je neposlušnost patrijarhatu garancija moje ženske i građanske slobode;
• odbijam da poštujem sve razlike, sve tradicije i sve kulturne običaje  –   i dalje ću poštovati samo one razlike koje ne ugrožavaju ljudska prava i slobode. Jer je povreda ljudskih prava u ime verske ili etničke tradicije u suprotnosti sa univerzalnim građanskim vrednostima i sloboda. A najveći deo naših običaja i tradicije su protiv ženskih ljudskih prava, i zato ću se protiv njih i dalje nenasilno boriti;
• i dalje ću zajedno negovati vrednosti aktivne građanske solidarnosti, preskakati sve zidove, izvan i iznad svih državnih, etničkih, verskih granica i podela, i dalje ćemo zajedno graditi pravedan mir, solidarnost, dručačiji građanski Sandžak, za građansku Srbiju

(govor je održan na skupu Sačuvajmo mir u Sandžaku, u Novom Pazaru, 22. oktobra 2007.)