Još malo vedrih tema dok dišemo kao ribe na suvom za vreme ovih velikogospojinskih vrućina!
U prošlu subotu udala se ćerka mog brata. Na delu je logičan sled stvari...završila škole, zaposlila se, živi s momkom već neko vreme u slatkoj maloj garsonjeri, pa smo se svi pitali, šta se još čeka? Još jedna od tri-četiri svadbe tog dana u NS, reklo bi se. Ali, ne...ova naša je bila specifična u odnosu na uobičajene svadbe u nas, pogotovo u poslednje vreme. Od onog something old, something new, something borrowed, something blue, do izbora benda, koji je bio kamen spoticanja, između ostalog. Dobro, primenila sam i ja taj fazon something...još na mom venčanju, al' su bend bili tamburaši koji su prangijali svatovce i bećarce do zore, ko je mene šta pitao?!
Mladenci su poslednjih mesec dana vodili žestoke borbe "prsa u prsa" s matorcima oko organizacije ovog događaja, dok stariji nisu popustili, predali i nož i pogaču, i prepustili im u potpunosti da sami izrežiraju svoj najlepši dan. Hteli su svadbu bez narodnjaka, koje i onako nikad ne slušaju, pa što bi za svoje venčanje!? Unajmili su bend koji svira rock&roll, pank, zabavnjake, evergrine i koji ume da napravi štimung, a koji inače svira na mestu gde oni obično izlaze. Nisu hteli tradicionalnu svadbu punu običaja i rituala.
Nisu hteli dodatno "drpanje" gostiju do poslednjeg dinara, oko otkupa mlade, mladine rakije, plesa s mladom, ruzmarine, i sva ostala čudesa. Hteli su jednostavno svadbu-žurku, na kojoj će se svi dobro provesti, zajedno s njima. Sada mi palo na pamet! Ništa smešnije od one tobožnje ucveljenosti svatova s mladine strane! Kao nije red da se mi baš tako veselimo, to je za mladoženjine! Da ste videli našu mladu i nas, kako je igrala sve u venčanici cele večeri i noći! Zaličila mi je na Avu Gardner, onako lepa i crna, a svakako je bila bosonoga kontesa, kad je u neko doba zbacila s nogu cipelice i ostatak večeri igrala bosonoga.
Moj brat je samo huktao u tim danima pripreme, i hvatao se za glavu govoreći...Pa kako ćemo? Pa šta ćemo? Ovi naši očekuju "prave" vojvođanske svatove, sa sve tamburašima i onim...metla nogu na potegu, pa sve veli neću, a na kuma... Šta će reći tetka Sofija od osamdeset i kusur leta?! ( tja...moja Miss Daisy, makar šta, pisala sam o njoj već ovde, nema modernije žene, časna reč), pa deda !?... (od milošte her Dušan, naš otac, ne treba trošiti reči, đuskao je i pocupkivao sa nama poslednjim snagama, ali izdržao do kraja) ... ujne, strine i ostala rodbina!?( svi uživali do jednog, kad vam kažem) Jednog dana nakon ultimate razgovora sa ćerkom,( istovremeno u formi njene molbe i pridike roditeljima), prelomi moj brat i njegova žena, odustanu od onog s tamburašima, spasu izvesnu količinu "evara", ( kao... može muzika i "ovo", i "ovo", pijani milioneri) i konačno sve prepuste deci. Odlučujuće su bile ćerkine reči: "A ko je svikao,( i zahvaljujući kome), od najranijeg doba da sluša Cepeline, AC/DC, White Snake i sve druge, ha? Koga si vozikao na motoru, "s vetrom u kosi"? Nema foliranja, hoćemo ovaj bend, ovu muziku,...kraj, ende, haug!" I tako... prelome budući tast i tašta ustvari nasmešenih brkova, i ne misleći više na strine, ujne, tetke, teče i ostale!
Venčanje je obavljeno u restoranu gde se i slavilo, naravno. Praktično i gospodski! Meni je sve ličilo i bilo ukrašeno kao u srceparajućim američkim filmovima tipa Venčanje mog najboljeg prijatelja, znate ona njihova kičerica, stolovi, stolice u belom satenu, i zelene mašne od tila, organdina, šta li je, i kad je matičarka obavila venčanje, kad su pali potpisi, pomislih...ova ništa nije uradila, ako ne kaže you may kiss the bride! Na sreću, ona podvrisnu na čistom srpskom... "Poljubac!" Mladenci su se poljubili, a bend je zapevao....
Odjednom su svatovi bili u transu, i ludilo je počelo! Bend je svirao do zore domaće i strane r&r hitove, sa sve light show -om. Moja Mima(moja najmlađa bratičina) i ja smo morale s bendom da otpevamo "Dodirni mi kolena..." i "Mladiću moj...", mrnjao!!! Oko ponoći začula se muzika trubača koji su momentalno zakrčili podijum za ples. Odkud oni s ničije strane izazvani, pitali smo se mi!? To je gazda restorana častio svatove, tek da se zna! Na momenat je bilo neuobičajeno mirno, svi su zastali, a iznenadnu tišinu noći parali su reski tonovi limenih instrumenata. Na momenat !!! Kad su svi "čočeci" pođipali i počeli da igraju, trubači su se jedva izvukli. Bio je kratak blok udarnih trubačkih hitova, ali baš, onako, sladak.
Razmišljala sam o bratovljevoj slatkoj muci kako da ugodi velikoj familiji, navikama i odvikama, o kojima je bilo reči ovih dana i ovde na blogu. I ovaj mali detalj iz svakodnevnog života, na neki način govori da su promene navika i rituala, i mnogo čega, tu, kod nas, vide se. Iako se promene navika čine neprihvatljivim, neobjašnjivim i teškim, istina je da ne bole, i da su mnogo slatke. Nismo mi Srbi kako neki vole da kažu ni ksenofobični, ni zatucani, ni nemoderni, a kroz te "dečje bolesti" od promena navika, pa i u ovom običnom događaju u životu, najlakše, eto, prolazimo uz pomoć rođene dece.
