Sparta

Kao I uvek u istoriji nekoliko stvari je određivalo u kom pravcu jedno društvo ili civilizacija odlazi. U modernoj Srbiji to nažalost liči na ono što se ponavljalo I ponavljalo I opet će se ponavljati dok je sveta I veka. Te četiri stvari, te zlokobne četiri stvari se uvek nekako ušunjaju u sva siromašna društva, bilo da su ona ratom opustošena ili nekom drugom bedom rasturena. (Ne)vidljivo donose zlo, promovišu nešto za šta se puno puta do sada pokazalo da je najbrži put u pakao. Sigurno se pitate koje su to četiri stvari.

1. Spartanski duh.

Kada cela nacija I svi njeni zvaničnici čestitaju ljudima na nekim sportskim rezultatima, govore na svim televizijama o tome kako je to jedino sto Srbija ima. Kako su sportisti najbolji ljudi, najbolji ambasadori…..itd…sa tim dosadnim I suvoparnim “Sportski žurnal” rečenicama, onda tu nešto opasno smrdi na “superiornu rasu” Kakva tri prsta tri zlata!?? Šta to znači? OK znam, ja nisam Srbin pa ne razumem ili sam možda neki Taliban, Hrvat, peder ili tako nešto još gore od toga, al verujte mi rođen sam I odrastao u Srbiji a nikad nešto gluplje nisam čuo ni video.  Čak ni u vreme svekolikog krvavog osveštenja Balkanskih naroda. Sredinom I krajem 30-tih godina prošlog veka jedan poraženi Evropski narod okrenuo se svom spartanskom duhu. Svojim spotristima su pridavali veliki značaj. Oni koji bi osvojili medalju smatrani su najboljim izdankom svoga naroda. Posmatrani su kao idoli a najveći majstori i kalfe medijske propaganda unajmljivani su da u svojim filmskim tiradama uzdižu spartanski duh kao jedno od merila superiornosti naroda. Svako ko nije sportista (ili je daleko bilo invalid ili osoba sa specijalnim potrebama) nije zaslužio ni omogućen ulaz u prodavnicu a kamoli  pešački prelaz. U ostalom Spartanci ( a I oni iz 30’tih godina prošlog veka ) su čvrsto bili odlučili da takvu decu treba bacati sa vrha litice  a tu su još I ogromni troškovi države koji nastaju zbog njihove nesposobnosti da budu “najbolji ambasadori naše zemlje”

2. Ideal lepote

Pojam usko vezan za spartanski duh kao I za “superiornost” rase. Pošto se muškarci spremaju da svojom  fizičkom superiornošću osvoje svet I odgoje celu novu rasu pobednika naravno trebaće im adekvatna “druga polovina”. Kakva? Pa, najlepša na svetu!Zato sto mi imamo najlepše žene na svetu. O da! Zar to niste znali? Pa o tome svi bruje. Ko jednom dodje u Srbiju odmah kaže kako su naše žene najlepše. Pa ne bi valjda tamo neki stranac koji je došao u Srbiju lagao povodom tako nečega?? Apsolutno ne! Naše žene već desetinama godina redovno pobedjuju na svim izborima za miss Univerzuma a tek naše manekenke!! Redovno već, sve od svog duha koji je preostao u tragovima, troše na neprekidno ulepšavanje. Pa pobogu jedini uspeh jedne mlade devojke ako joj “stranac” kaže da je najlepša na svetu. A još ako se uda za nekoga od njih! UH pa to je prava budućnost Srbije. Ko jos haje o nekakvim emocija, idealima, ostalim tričarijama… Emocije su rezervisane za one sportiste kad im budu trebale da se bore protiv Amerikanaca I ostalih belosvetskih zlotvora. Da pokažu onim retrogradnim narkomanima kako se Spartanci ponašaju prema slabijima od sebe! Preko 5 posto ukupne “dečije” populacije Srbije se bavi manekenstvom?!? (većinom devojčice) Preko 60 procenata roditelja izjavljuje da bi voleli da se njihova deca bave manekenstvom!? Da budu sa 14-15 godina zatvoreni u nekoj hotelskoj sobi u Milanu po 26 dana u mesecu dok ih razni „trgovci modom“ pokazuju na slikama i dele njihove book-ove. No, o ovome nažalost ne odlučuju deca već njihova sredina i njihovi roditelji. Složićete se da nema ničeg lošeg u tome da budeš lep.

 3. Rasne i nacionalne razlike

Na ovo treće ste već svi oguglali zar ne? U stvari kada malo bolje razmislimo o tome složićemo se da Romi i nisu baš tako dobri kao komšije, zar ne? Prljavi, smrde, ne idu u školu, kradu.... da ne spominjem Hrvate, Šiptare i ostale. Nego, o tome smo se naslušali svih onih predhodnih godina pa ja ne bih ulazio u dublje analize ovoga, samo bih dodao da se humanost jednog društva ogleda u odnosu njega samog prema najslabijem pojedincu.

 4. Centralizacija kulture

Poslednje ali ne i najmanje važno je ovo pitanje koje direktno ne dotiče mnogo ljudi. Ono je stavljano na žrtveni oltar u mnogim vremenima pre nas a nažalost uvek je vodilo ka jednom, uniformnom kulturnom slikom fiksiranom u centralističkim idealima. Opšta slika koja se plasira samo sa jednog mesta, i vešto gušenje svega što dolazi sa strane (pod izgovorom da je ocena i kritika ekskluzivno pravo trusta mozgova koji se nalaze na centralnom mestu) sažvakavamo bez čaše vode. Ne treba ni spominjati da se nešto jako slično dešavalo jednom poraženom narodu 30-tih godina prošlog veka. Šta će kultura jednom narodu ako ona dolazi sa ivica? Šta će mu mišljenje socijalne i kulturne margine, kad ono što je „lepo“ može da dolazi samo sa jedinog mesta koje je „lepo“?  „Samo je par nas pozvano da odlučujemo o tome, mi smo odgajani na tom tlu, samo iz establišmenta je moguće napraviti umetnost!!!!“ To je bolno toliko da mi dodje da glasno vrisnem. Ni jedan! Slovima NI JEDAN umetnik iz establišmenta nikada nije učinio nikakav pomak u umetnosti, nikakav veliki prodor. Oni su uvek bili i ostaće marionete sistema koji ih je postavljao u središnje mesto. Uvek će osećati „dužnost“ prema onome ko ga je stavio u centar i uvek će proizvoditi svoje neinventivne klonove naviknute da se klanjaju svemu što dolazi iz centra.

Ne želim da pominjem ostale stvari kao što su, uski politički krugovi, ne mogućnost drugačijeg mišljenja, opšta uslovljenost bahatošću, traženje (i nalaženje vođe) itd. Ova četiri (gore napomenuta) razloga su sasvim dovoljna da se zapitam. Sparta je opstajala na robovskom radu, ubijanju i otimanju zemlje od miroljubivih komšija. Brzo je nestala u sukobu sa „civilizacijama“ ali njene reinkarnacije su imale još pokušaja u istori, sve su završavale ugušene u svojoj krvi.

Potpis

Lepi Srbin bivši spotrista, trenutno zaposlen kao umetnik u beogradu.