...

Suma hrastova iznad kuce moje. Suma stara, prastara. Ni najstariji se ne secaju. Suma moja, mog detinjstva slika…

Malen sam jos bio kad mi je moj stari branio. A ja sam u inat hteo. I isao sam, krisom. Svakog dana sve dublje, sve dalje. Svakog dana novu sam avanturu smisljao. A pred vece sam se vracao kuci…pre oca, da ne bih batine dobio.

Kad sam momcic postao, svu sam sumu napamet znao. Svako stablo, krosnju svaku. Stazicu najmanju. Sa ocem sam u sumu isao i iz sume drva izvlacio. Kako bi koje drvo posekli, tako bi novo mlado posadili. Gledao sam kako stara suma nestaje, a nova se radja. Sa tom novom sam i ja stasao…

Bese jedna pegava, u toj sumi za ruku uhvacena. U toj sumi poljubljena. Na koncu, u toj sumi zaprosena. Mala pegava, najmilija…u toj sumi i skoncala…

Sumu hrastovu iznad moje kuce sa decom cesto gledam. Ne ulazim tamo vise. Nije to ista ona suma koju sam voleo. Sa decom je gledam i deci objasnjavam. A ne znaju deca zasto suze ronim…

Suma hrastova, suma prokleta…mog zivota tuzna prica…