Ravnopravnost? 2. deo

Emocije

Osećajnost muškaraca je tema o kojoj se ne govori. Tabu. 

Muškarci ne osećaju. Ili možda nekad osećaju bes i mržnju. A oni drugi nekad osećaju ljubav i naklonost prema porodici.  I uglavnom priča tu počinje i završava.

Kad se zagrebe malo ispod površine to i nije tako iznenađujuće. Muškarci danas uglavnom nemaju adekvatne uzore od kojih bi mogli da nauče kako se oseća odrastao, zreo muškarac i na koji način izražava svoja osećanja. 

Veći deo problema izlazi iz činjenice da sve veći broj dečaka odgajaju žene. Tokom prve godine (ili prvih nekoliko godina) deca su usmerena uglavnom na majku. Već u ovoj fazi razvoja se očevi isključuju iz procesa vaspitanja (neki svojom voljom, a neki pod uticajem svojih supruga). Dalje, taj dečak kreće u obdanište u kojem su vaspitačice uglavnom žene. Ja lično poznajem jednog vaspitača. Polaskom u školu se ništa bitnije ne menja jer je sve više žena a sve manje muškaraca zaposleno u obrazovanju. Za sve to vreme otac radi ili je u kafani ili je na neki drugi način odsutan. 

Za to vreme devojčice imaju brojne žene, mogu da se poistovete s njime, da vežbaju svoje buduće uloge i da biraju na koga će se ugledati. 

Velika je sreća imati dedu, ujaka, teču ili nekog drugog muškarca koji je dostupan (a i njih danas ponestaje iz života dece). Kad se stvari ovako sagledaju nije iznenađujuće emotivno stanje muškaraca. Zamislite  kako bi izgledala jedna generacija žena koje su odgajali muškarci....

Društvo

Pogled na muška prijateljstva iz ugla žene uopšte nije sjajan. Često su ti odnosi površni, hladni, udaljeni, a vrlo često i takmičarski obojeni. Kao da u njima nedostaje topline i iskrenosti. Jako mi je teško da zamislim da muškarci pričaju o nekom zdravstvenom problemu koji imaju ili da uteše jedan drugog kad prolaze kroz težak period. Mislim da nijedna žena ne može razumeti muškarca na način na koji će ga drugi muškarac razumeti.  Velika je šteta da se taj kapacitet ne koristi.