Sve je manje dece u ljudima Srbije

Ono što sam videla danas u atutobusu nateralo me da shvatim da izgleda nisam normalna što se trudim da budem srećna.

To se ovde računa u bolest.

Posle ovog što ću vam ispričati ili ćete mi reći da je to tako, da sam fiju fiju i da je ono što sam videla u autobusu sasvim normalno, ili da sam ja skroz zdrava, a nacija teško obolela. Dozvoljavam sebi da stavim sebe naspram nacije samo utoliko što sam u trenutku dešavanja priče bila u žestokoj manjini, a gužva je u busu bila velika. Da se priča desila na republičkom nivou, ja bih bila napredna opština sa najvećim bruto prihodom, koju mrze sve okolne, pa i one malo dalje. Da je priča regionalna, ja bih bila neka zelena pokrajina opijena vetrom, okružena zemljom nerodicom, jalovom i sivom. A da se priča desila na globalnom nivou, ja bih bila jedna mala, usamljena, nemoćna zemlja. Nešto kao Srbija.

Nije se ništa strašno desilo, ali sam izašla uverena da će taj autobus, sada kada su iz njega izašla deca, otići na dugu, dugu vožnju. I hoće, pre ili kasnije. Ne zanimam se ja nešto za teološku nauku, mada nisam ni neki evolucionista, više sam zbunjena i, čak, besna. Poderane mi gaće jer me jedni vuku za uši na gore, a drugi za male prste na nogama dole, iz očiju mi kulja svetlost obnove palog čovečanstva, pa čak i tako zbunjena postajem svesna da odosmo do vraga. Ali, nisam ja na slici.

Na drugoj stanici od novosadskog SPENS-a unutra je počela da ulazi veeelika grupa prvaka. Odjednom ih je svuda bilo. Rumenih obraza, sa kesama u rukama iz kojih su virili pelceri za „Dan i noć" i neki blokčići, šta li. Vodila ih učiteljica na tradicionalnu jesenju manifestaciju posvećenu jeseni i njenim plodovima. Ja vam ne mogu opisati kakav je to prizor bio. Oni mali, u busu svi veliki, pa se guraju, ciče, kikoću, naleću jedni na druge, čvrkaju se onim blokčićima i smeju, smeju, smeju... Kao o kokošinjcu kad se izlegu novi pilići.

Uhvatila sam sebe kako se smejem, kezim prosto, kao grč da me uhvatio. Tek kada ih vidite tako nasmejane, pa na gomili, pa onda uporedite dokle dođu nama velikima u busu, shvatite da su to mali ljudi, ali ljudi koji još nisu odlučili da porastu, koji nisu iskvareni, nisu još postali kriminalci kao neki pravi ljudi, nisu sumorni zato što je gužva i što je napolju sivo, što se nema, neće, ne može, ne ume. Sve im je potaman. Autobus je bio kao uzoran velikim, glasnim osmehom.

I onda sam se sa tim glupavim kezom osvrnula okolo da se, onako, saučesnički, nakezim još nekim velikim ljudima, kao ono „jaoo, što su slatki..". I pao mi je mrak na oči. Od svih onih silnih velikih ljudi, smešilo  se samo nas troje. Ostali su:

nadrndano ćutali i skupljenih usana gledali napolje,

padali preko svake mere ka sedištima kao da ih gura traktor a ne dete,

gledali se međusobno deleći onaj pogled pun patnje, kao, razumeju se jer istu strahotu preživljavaju,

govorili su c,c,c,

bože, bože...c,c,c

gospode bože, c,c,c

ovo stvarno..c,c,c

ajde mirni budite!

pomeri se! čuješ ti, pomeri se!

šta se guraš, ugušićete me!

psovka,

ajd izlazite!

klimanje glavom u neverici

c.c.c.

I to je trajalo dobrih petnaest minuta.

Ovo mora da je skrivena kamera za koju znaju učiteljica, đaci i svi nadrndani ljudi u autobusu, a ja sam žrtva i smejaće mi se narod na nekoj televiziji „Skok", Skank", „Stink" ili tako što....

Mora da jeste, jer ja u suprotnom ne razumem kuda ide naš autobus?

Gde su krenula ta gospoda što se nad vestima čude i stenju, što su svedoci tuđih grešaka, što su odgajala svoju decu i trebalo bi da su ih u svet sa osmehom poslali, što su zaboravila da su ti naši prvaci rođeni 2000-te u Srbiji, koja im malo toga pruža i da im treba baš, baš puno sreće da zadrže osmeh, da ih ne treba mrzeti jer ih je puno, jer su glasni dok se smeju, jer ih je učiteljica vodila na neku lepu priredbu...A ne! Treba kod kuće da sede i samo u školu peške da idu pa brzo nazad u pećine da nam ne smetaju, da ne larmaju, da se ovaj fini svet ne uznemirava, raden i vredan.

Naravno da sam htela da se svađam, ali nisam samo iz jednog razloga. Da sam se svađala, deca bi čula da nekom u autobusu smetaju, a to nisam smela dozvoliti.

Samo sam izašla odmah za decom, mnogo ranije pre svoje stanice. Nisam htela da dišem isti vazduh sa ljudima koji se trude da uguše svaki trag deteta u sebi.

Ne bila nam bela, Srbija.