Dejan

Sreda, 26. avgust, toplo letnje veče, u Zrenjaninu počinju po ko zna koji po redu Dani piva.

Klinci me ubeđuju da ih vodim u luna park, onda mi kamče usput i balone od helijuma, šećernu vunu i još svašta nešto. Zaključujem da je loša ideja probijati se kroz masu ljudi dok njih dve u rukama imaju štapiće niz koje se topi šećerna vuna i curi im po majicama kao tuš u boji. Sedamo u sred centra ispred izloga od Benetona, njih dve se cerekaju i otimaju jedna drugoj tu lepljivu glupost, a ja zveram okolo gledajući ko prolazi.

Prolaze dva policajca, prepoznajem onog mlađeg i kažem deci

- "E sad ću da vas prijavim da se svađate, evo ide jedan policajac".

Dejan prilazi, grli me i ljubi, kaže "Pa gde si ti sestro, nema te!" Moji klinci i dalje u čudu što se ja pozdravljam s policajcem, i dalje sede u izlogu Benetona i nepoverljivo žmirkaju okicama, ne viđaju ga često u uniformi pa ga valjda nisu ni prepoznali.

Ja reko':

- "Nije valjda da ga ne prepoznajete, pa to vam je teča!"

Onda se pogledamo, nasmejemo.

- "Teča? Ma nisi bre teča..."

On će:

- "Pa baš te slušam sta pričaš, valjda sam im neki ujak?"

- "Da jebote, ujak, eto koliko se malo viđamo, ni ne znam šta dođeš mojoj deci!"

Smejalo smo se, kaže došli su kao ispomoć u Zrenjanin dok su Dani piva, šeta po gradu do 6 ujutru pa onda kući, ne sme ni gutljaj piva da uzme, tu mu se negde muva komandir. I još kaže kako su i pre podne bili u gradu sa decom da kupe stvari za školu za Dušana, sledeće nedelje polazi u prvi razred.

Pozdravimo se uz ono uobičajeno "pozdravi tvoje" i "ajde vidimo se".

Posle nepuna tri dana, u subotu ujutru, probudio me je mobilni telefon. Zvala me je mama. Javila sam se mrzovoljno, bila sam ubeđena da je opet smislila neku kombinaciju kako da nas svih osmoro dovuče na vikendicu. Ok, volim ja da idem tamo, al pusti me prvo da se naspavam...

- "Maco, jesam te probudila?"

- "Jesi, nema veze, kaži." (bilo mi je sumnjivo to maco, retko me tako zove)

- "Maco, Dejan je poginuo."

- "Koji Dejan mama?" (koje glupo pitanje, ni nemamo drugog Dejana...)

- "Naš Dejan."

- "Naš Dejan?" ponavljala sam kao eho "Bože mama, pa kako?" sve se nadajući da ću iz te njene detaljnije priče zaključiti da je pogrešila, da to ipak nije naš Dejan.

Ostatka razgovora se ni ne sećam. Boban je ustao iz kreveta u neverici slušajući šta mu govorim. Deca su počela da ispadaju iz svoje sobe jedna za drugom, a ja jednostavno nisam mogla da im kažem zašto plačem, samo sam se sklanjala od njihovih radoznalih pogleda.

Nazvala sam Svetlanu, dogovorili smo se da krenemo za Stepu čim pošaljemo decu ona kod svoje svekrve, ja kod svoje. U Stepi zatičemo Dejanovu rođenu sestru Dejanu i roditelje, dali su im inekcije za smirenje kada su im saopštili da je poginuo, ali imam utisak da te inekcije uopšte ne deluju, ljudi su polumrtvi od bola i tuge. Dejana mi se baca u zagrljaj i plače, ja je stežem i plačemo zajedno, ne znam čak ni šta da joj kažem, toliko je sve besmisleno... Dok je grlim imam osećak da joj srce ne kuca nego nekako treperi kao da će stati, sva se trese i jeca "Svi mi kažu da budem jaka, a kako da budem jaka?"

Dejanovo dvoje dečice su odveli u komšiluk, igraju igrice tamo, nemaju pojma šta se dešava. Milica pita "Bako, a zašto svi ljudi plaču?" Mene gleda zahvalnim malim okicama što sam joj donela slatkiše i hvali se kako će još malo da spava pa u vrtić, a Dušan, znaš, on će ići u školu. Pitam je jel se raduje, kaže da, mnogo. Srce mi se cepa.

Sedimo u dvorištu, pogrebno preduzeće treba da ga donese za 2-3 sata. Komšije, rodbina, prijatelji, svi dolaze i odlaze. Stepa je malo selo, sedimo i slušamo kako neko na drugom kraju sela pravi svatove, odjekuje pevaljka pod šatorom, čuju se pucnji iz pištolj u vazduh. A u našem dvorištu muk, čekaju da stigne sanduk. Što ti je život...

Desetak minuta pre nego što su ga doneli kući i svatovi su utihnuli. Valjda im je neko javio. A onda stiže vozilo pogrebne službe. Kada su počeli da izvlače novi sjajni kovčeg iz vozila, odjednom je sve postalo surovo realno. Plač, tuga, bol i očaj. Izmešani. Ja nekako još uvek ne mogu da verujem da je on tu u tom kovčegu, ne pomaže ni krst sa njegovim imenom, ni slika koju su stavili na kovčeg, ni suza od cveca... Jednostavno imam neku blokadu u mozgu i razmišljam da je sve to još jedna njegova budalaština kakve je pravio ceo svoj život.

Pada mi na pamet ono kako sve srecne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način. Ova porodica je toliko nesreće imala do sada, da ne znam šta bi sve trebalo lepo da im se izdešava pa da bude u ravnoteži. Verovatno ni sledeća tri života im ne bi bila dovoljna da se potre sva ta nesreća koja im se događala u ovom..

Prošla je i sahrana. Celo selo ga je ispratilo.

A ja... ja i dalje ne mogu da verujem.

Videla sam ga pre neki dan, bio je raspoložen, kupovao je detetu torbu za školu i rekao mi je "ajde vidimo se".

Nikad više...