Sajt je totalno nekomercijalan, bogat tekstovima iz umetnosti, arhitekture, nauke, napravljen s ljubavlju, što i nije čudo jer su ga kreirali, a ne mrzi ih i da ga ažuriraju, moji drugari Ulis i Sneki.
Evo jednog teksta sa P.U.L.S.E, o fotografskoj umetnosti.
Aline i Amy
By Snezana Moracic
Čudna je inspiracija, pojavi se iznenada kada joj se najmanje nadamo. Serija fotografija Aline Smitson nastala je kao splet srećnih okolnosti. Aline je na buvljaku iz hrpe nabacanih starih fotografija izvukla reprodukciju „Whistler's Mother", oduševljena jednostavnom ali briljantnom kompozicijom Vislerovog dela rešila je da krene na jedno umetničko putovanje. Iste te nedelje pronašla je kaput i šešir sa leopardovom šarom, u antikvarnici stolicu vrlo sličnu onoj sa Vislerove reprodukcije i tako se, za samo nekoliko dana, inspiracija pretvorila u ideju, a ideja u projekat.
„Pin-ap devojka" je bila njena 85-godišnja majka koja je pozirala za 20 kompozicija ali, nažalost, nije doživela da vidi završenu seriju. Na fotografijama prepoznajemo dirljivu vezu, punu poverenja i bezgraničnu ljubav između majke i ćerke.
„Zahvalna sam joj na smislu za humor i strpljenju i vremenu koje nam je ova serija fotografija pružila da budemo zajedno," kaže Aline.
„U svet fotografije sam ušla na zadnja vrata. Moj otac i ujak su bili fotografi i moja opredeljenje za buduću karijeru se nekako kretalo oko njih, ali više kao ideja, sve dok nisam pronašla ujakov dupli objektiv 'rolajfleks' i konačno shvatila da je to čemu ja stremim. Posmatranje sveta kroz moju fotografsku viziju postala je moja opsesija."
Posle diplomiranja na katedri za Kreativnu umetnost na Univerzitetu u Santa Barbari, umetnica se preselila u Njujork gde je prvo živela od slikarstva, a kasnije prešla u svet mode.
„Nekoliko godina sam radila kao urednik za modni časopis 'Vogue Patterns Magazine' u Njujorku, a kasnije sam prešla u Los Angeles da radim kao slobodni umetnik, foto stilista. Kao urednik modnog časopisa imala sam privilegiju da radim sa izuzetno poznatim modnim fotografima : Horstom, Mariom Testinom, Patrikom Demaršeljeom, Arturom Elgortom i Bertom Sternom."
Slikam da bih i sebi i posmatračima pružila priliku da se duže zadrže na mojim slikama. Pokušavam da pronađem trenutke koji su vrlo prepoznatljivi, a opet neočekivani. Neobične kombinacije koje srećemo u životu su vredne istraživanja bilo da su smešne, tužne ili samo trenutne. Veliki uticaj na mene je ostavio japanski koncept gde se ceni pojedinačno svaka stvar. Pokušavam da izolujem suštinu stvari i tražim kompleksnost u običnim detaljima i ispričam priču u kojoj se stvarnost prepliće sa sećanjem. Teško odrastanje, starenje, porodični odnosi kao i trenuci introspekcije i kontemplacije su predmet mog interesovanja. Želim da stvorim slike koje će izazvati univerzalno sećanje."
Aline Smitson radi sa četiri foto-aparata: duplim objektivima „rolajfleksa" i „haselbladom", plastičnim fotoaparatima „dijana" i „holga". Prva dva joj ozbezbeđuju jasnoću i kvalitet, a druga dva jednostavnost i spontanost. Sve četiri karakteristike kombinuje u svojim radovima.
Tri godine je Ejmi Arbus tražila odgovor na ovo pitanje koji je zabeležila u seriji dramatičnih portreta poznatih glumaca sa „Brodveja" i „Of-Brodveja", u najnovijoj knjizi, „The Fourth Wall" („Četvrti zid").
„Četvrti zid" istražuje onaj „bizarni prekid" između realnosti i fikcije koji se dešava kod glumca, kada je još u karakteru, a tek vraćen u realni svet. Fotografisala ih je između pauze ili odmah posle predstave, još u kostimima.
„The Fourth Wall" predstavlja galeriju poznatih savremenih glumaca: Alana Kaminga iz „Kabarea", Džona Malkoviča u predstavi „Lost Land", Liva Šrajbera u „Talk Radio", Eda Harisa u „Wrecks"...i beleži onaj nadrealistički trenutak kada se karakter iz predstave još uvek u telu glumca polako vraća u realnost i taj trenutak neodređenog identiteta Ejmi pokušava da zabeleži.
U njenoj prethodnoj knjizi „On the Street" („Na ulici"), koja je postigla veliki uspeh, slikala je ljude koji pažljivo, garderobom, pokušavaju da sačuvaju svoj identitet i svoju ličnost, u „The Fourth Wall" glumci se kostimima pretvaraju i prenose u druge ličnosti.
„Uvek mi se dopadala ideja o izmišljenom mestu gde se fikcija i realnost sukobljavaju," kaze Arbusova u nedavnom intervjuu za AFP. Naslov knjige, objasnila je, dolazi od termina za izmišljen zid između bine i „sklonjenog četvrtog zida" ispred publike koja kroz taj nevidljiv zid prati predstavu i deo je tog fiktivnog sveta.
Interesuju me više karakteri koje glumci glume nego oni lično. Koncentracija koju imaju za svoje uloge omogućava im da se osećaju komotno pred fotoaparatom iako možda u tom trenutku ne izgledaju u najboljem izdanju.
Arbusova je rekla da svoje zanimanje za pozorište duguje odrastanju, prvenstveno svom ocu, glumcu, Alanu Arbusu i majci, fotografkinji svetskog glasa Dajani Arbus. Takođe veliki uticaj je imao čuveni fotograf Ričard Avedon sa kojim je prvi put radila 1992, kao i filmske legende Alfred Hičkok i Čarli Čaplin.
Posao fotografa za časopis „Village Voice" tokom osamdesetih joj je otvorio pristup fascinantnom svetu na ulicama Njujorka. „Dozvolio mi je da prebrodim stidljivost i pružio mi mogućnost za nova prijateljstva sa ljudima koje inače ne bih imala prilike da upoznam i vidim kako žive".
Pronaći svoje mesto među poznatim i cenjenim fotografima, u stalnoj senci poznate majke koja je izvršila samoubistvo, nije bio baš lak početak.
„Nikada nisam razmišljala da postanem fotograf, a postala sam to posle majčine smrti. Nije to bila neka moja želja da nastavim tradiciju i pratim njene korake, jednostavno sam osećala da sam dobra u tome", kaže Ejmi. „Naravno, ljudi će reći da nisam dobra kao moja majka i mislim da je to prilično nepravedno. Jedno je sigurno, niko nije tako dobar kao moja majka."
Ejmi Arbus je u 53. godini konačno našla svoje mesto. „Ovaj posao je konačno moj. Čini mi se da mi je trebalo dugo vremena da se izborim za svoj glas. Ako mi neko kaže, vaš rad podseća na rad vaše majke, naravno, ja sam vrlo polaskana. A ko ne bi nio?", rekla je sa malo tuge u glasu.
„Volela bih da je mogla da vidi i ove moje fotografije. I volela bih da znam šta misli o njima."
