Budjenje

Mislila sam da sam budna. Sve ove godine. Kad shvatih sasvim slucajno da sve vreme sanjam. I uplasih se. U ogledalu stvarnog zivota videh san. Pozeleh da se vratim u taj nedosanjan svet. Ne ide.

Mislila sam, jutro je kao i svako drugo. Prva jutarnja kafa. Ni miris nije isti. Koliko god secera bilo, nije dovoljno slatko. Pogledam kroz prozor. Suncan dan. Ali to sunce nije moje sunce. Brzo se okrenem ka drugom prozoru. Isto. I strah. Sasvim nepoznat, pa njega u snovima nije bilo. Uplasih se. Uplasih se sebe, svog neprirodnog straha, ne znam sta bih sa njim. I taj gospodin, nazvan strah, pruza mi ruku, shvatam, zeli da se upoznamo. I ponovo strah. Kazem sebi, ne plasi se, jaka si, kulturna si, pruzi ruku, pozdravi se. Hladan dodir, a vreme kao da je stalo. Zaboravih sve. Trgnem ruku, promrzli prsti. I zacuh smeh kako odjekuje. Nije tu, otisao je. Vidim samo trag na dlanu. Nova linija zivota. Nova brazda.

Okrenem se oko sebe. Moj svet. Izmenjen. Nikome nisam dala za pravo da moj mir uznemirava. Da u njega uvodi neke nove obicaje. Da menja moje sunce i moj mesec. Ko je sebi dao za pravo da ucini da moja kafa vise ne mirise?

Vece je. Jedino posteljina jos uvek ista. Izmami mi osmeh i nadu. Zatvaram oci. Tonem u san i sanjam da mi se moj san vrati. Moj svet bez straha.