Film noir i priroda

Bez puno premišljanja možemo reći da gotovo svaki film noir -osim izuzetaka što potvrđuju pravilo - ima istog glavnog glumca, koji opet jednako često igra istu ulogu (takozvani typecast). On se ponekad nalazi u naslovu ( Cry of the city, City by night) ali nikada u spisku, zajedno sa svojim kolegama.

U pitanju je naravno grad, njegov karakter, lice i naličje, koji se kroz različite zaplete i priče svojstvene žanru ispituju i iznova iz (naizgled) različitih uglova osvetljavaju. Ako uzmemo u obzir ‘pouku' koju ovi filmovi po pravilu nose, nije teško doći do dva zaključka - prvi, uopšteniji, na kome se najviše insistira : zločin ne isplati i bez izuzetaka biva kažnjen i drugi, za grad svojstveniji : on je kao takav odgovoran za moralno posrnuće i propast glavnog junaka - ili jednako čitave grupe koja ga okružuje. Grad je stoga u isto vreme leglo korupcije i dekadencije, mesto iskušenja, lažne prilike, velika obmana. Zanimljivo je spomenuti da se u tom pogledu estetika film noir a nadovezuje na biblijski doživljaj grada - kao takav, on je svojevrsna sinteza Jerihoa, Vavilona, Jerusalima i Sodome, no iznad svega Enoh, tvorevina koja ubija svog tvorca (što opet nije slučajno u savršenom skladu sa kontekstom industrijske revolucije i velike depresije u Americi, dve pojave koje su možda i najviše odgovorne za stvaranje noir žanra).

No, o gradu u okviru ove estetike je dosta rečeno i napisano. U isto vreme pozornica i glavni junak, grad je za film noir ono što je pejzaž, to jeste priroda za vestern. Naša pažnja će stoga u ovom prikazu biti usmerena na one manje česte filmove u okviru žanra koji se bave upravo prirodom, dakle onim što bi trebalo da bude potpuna suprotnost gradu : u moralnom jednako kao i estetskom pogledu. U većini slučajeva priroda nije predstavljena kroz pejzaž - retko se daju videti šume i poljane - već kroz ljude. Usled košnice likova karakterističnih za estetiku noir filma neretko se nekim čudom zatekne neiskvarena i naivna osoba, u većini slučajeva devojka, koja sa glavnim junakom stupi u nekakav (često nečulni) odnos - The roaring twenties je savršen primer te vrste a ništa manje ni City by night - i posredno, nenamerno prouzrokuje njegovu propast. Ovakav lik, toliko drugačiji od svih koji ga okružuju, po moralnim kvalitetima kao izrezan iz kakve ekloge ili pastorale jasno služi da bi potcrtao i putem kontrasta dodatno osvetlio cinizam, dekadenciju, moralnu labilnost i sve one osobine koje su junaka nepovratno preuzele pod svoju vlast. Takođe, jasan je kontrast fatalnoj, proračunatoj i lukavoj ženi, još jednom arhetipu žanra.

No u nekoliko istaknutih filmova priroda se ne stavlja u masku slabih i naivnih žena prema kojima glavni junaci imaju zaštitnički odnos - radije, pojavljuje se u svom izvornom obliku. Sličnosti svakako postoje izmedju prirode (neizveštačenosti, iskrenosti, naivnosti, drugim rečima ‘prirodnosti') oličene u mladim devojkama (a ponekad i starijim muškarcima, kao recimo u Clash by night) i one koja je predstavljena uobičajeno, šumama, okeanom, planinama. U oba slučaja ona je uzrok propasti glavnog junaka - takođe njegova glavna motivacija i razlog delanja. U svojoj čistoti ostaje nedodirljiva - glavni junak ili shvata da dolaze iz različitih svetova i da je jaz između njih nepremostiv (The roaring twenties) ili u pokušaju da je dosegne propada ( The asphalt jungle). Kroz kvalitet nedodirljivosti, kako stvarne tako i one koju junak sam sebi nameće usled svesti o moralnoj nepodobnosti, priroda izranja kao simbol svoje najčistije pojavnosti : Edenskog vrta, to jeste izgubljenog raja, idiličnog prostora iz koga je čovek prognan i koji mu je usled njegove novostečene grešnosti zauvek nedostupan. Kao okean, reka, planinski venac ili nepregledne poljane, priroda se jednako nameće kao glavna uloga i kao tačka u kojoj se spliću svi tematski, narativni ali i moralni aspekti filma. Filmovi kao što su High Sierra, The asphalt jungle, City by night, Kiss me deadly, The hitch-hiker (svi do jednog klasici i perjanice žanra), predstavljaju mnogo kompleksniji i bogatiji tretman prirode.

Naime, daleko od naivne i neiskvarene osobe, takođe daleko od pastorale koja bi gradu bila pandan i njemu dijametralno suprotna, priroda pokazuje sopstveni, od ovih stvari nezavistan karakter. Nemi svedok događanja, ćudljiva pozornica, ona je sa čovekom raskinula svaki kontakt - više mu ne služi ni kao zaklon ni kao dom. Nije važno čak ni ako je on otišao u grad (izvorište otuđenja) samo da bi joj se vratio - veza je prekinuta i ne može se više uspostaviti. U tom pogledu jednako negostoljubivo i čoveku strano deluju goli planinski venci koje vidimo na kraju High Sierra e i naizgled miroljubive i skladne poljane na kojima pasu krave i konji u The asphalt jungle. Na početku City by night vidimo fotografiju glavnog junaka u čamcu, na reci, sa verenicom, obučenog za šetnju po selu. Saznajemo da je fotografija nastala pre nego što je on odlučio da dođe u grad i ‘postane neko'. Kraj filma zatiče glavnog junaka kako očajnički pokušava da pronađe utočište opet pored reke - naravno sasvim uzalud - gde u skladu sa zakonima žanra gine. Kamera se diže iznad vode koja sporo protiče, nemi komentar novonastale situacije gde je čovek izgnan iz grada (sopstvene tvorevine) jednako kao iz prirode (prvobitne postojbine). Paralela se nameće sa filmom The asphalt jungle. Kroz odvijanje radnje glavni junak nekoliko puta spominje da je u grad došao samo da bi zaradio dovoljno novca da se vrati na selo i nastavi da živi kao farmer. Jednom kada je u tome uspeo, sa policijom za petama, on pokušava da se domogne svoje prvobitne postojbine koja mu je sada nedostupna : ima tek dovoljno snage da se dotetura do ograde iza koje se pružaju polja ali ne i da zakorači na drugu stranu. Još jedan tihi komentar novonastale situacije : pastoralni pejzaž kao da svojim nepomućenim mirom glavnom junaku utoliko više stavlja na znanje da on tu više ne pripada.

Najdramatičniji primer ove vrste je svakako film High Sierra. Tamo vidimo kontrastiranje dve vrste prirode koje smo već spomenuli, sa zanimljivim izuzetkom da se jedna od njih ispostavlja kao lažna. Glavni junak, umoran od života pljačkaša i zatvora, misli da je pronašao utočište u mladoj i povučenoj devojci koja je pritom bogalj. Kada joj novcem koji je zaradio kako jedino zna omogući operaciju, ispostavlja se da je ona sebična i zlurada osoba, prilično nezainteresovana za bilo koga osim samu sebe. Tu ne može biti reči o izgubljenom raju : naprotiv, podvlači se ne samo presečena veza koju čovek i priroda više nemaju već i njegova nesposobnost da uopšte prepozna ono za čime žudi. Glavni junak je, kao što smo već rekli, umoran od svog načina života koji podrazumeva (po smernicama žanra) lukave i proračunate žene, ali je u isto vreme, ma kako želeo suprotno, u nemogućnosti da ostvari kontakt sa nekom od njih koja nije takva. Očajan u želji da povrati ono što je izgubio (ili osvoji ono što nikada nije imao) prihvata iluziju neiskvarenosti koja je zapravo ništa više nego slabost i druga vrsta očaja. Razočaran, on produžava do susreta sa drugom vrstom prirode, ovaj put autentičnom, planinskim vencem, ovaj put sa policijom i psima za petama. Po drugi put, priroda odbija da bude ono što junak želi od nje - monumentalni i bezdušni kameni lanac planina ne pruža utočište i zaklon čoveku izgnanom iz svog društva. Ironično, glavnog junaka u filmu zovu Mad Dog - besni pas. Društvo ga osuđuje za bestijalno, necivilizovano ponašanje dok mu priroda, pretpostavljeni dom takvom karakteru odbija gostoprimstvo. Tu se srećemo sa bitno različitom vrstom razočaranja : njegovo poverenje nije izigrano ali želja u svojoj suštini jeste. Priroda se ne pokazuje kao lažna, ona je u svom odbijanju i surovosti više nego autentična. Kao i u slučaju prethodna dva filma, posle smrti koju junak nalazi u okrilju negostoljubivog kamenja, kamera se polako izdiže i nekoliko trenutaka zadržava iznad tihe i nezainteresovane okoline čiji je mir savršeno nepomućen onim što se upravo desilo.

Poređenje sa edenskim vrtom se još jednom nameće. Glavni junak je u svakom od ovih filmova prinuđen na otrežnjenje, na suočavanje sa svojim iluzijama. Jednom izgnan iz raja, čovek do tamo više ne nalazi put. Čak i ako se zatekne na tom mestu nije mu dato da na njemu ostane - nema se gde, čemu ili kome vratiti. Možemo li govoriti o osvetoljubivosti prirode ? Ne zapravo. Jer priroda, kao i grad u film noir estetici , predstavljaju ništa više nego sliku čovekovog stanja - na ličnom ili opštem planu. On u svojoj okolini ne vidi ništa osim onoga što nosi u sebi, bilo to kao kontrast, ironično iskrivljeno ogledalo ili kao tačna slika njegovog unutrašnjeg života. Karakter prirode kakav je iscrtan u ovim filmovima, kao nezainteresovanog, nedostupnog, tihog i surovog raja (koliko god to paradoksalno zvučalo) koji sa ljudima više nema veze je zapravo slika čoveka koji je izgubio kontakt sa samim sobom.