Ona ne sme reći

Sa trinaest sam naučila da plivam.

Tokom srednje škole sam bila ''ružno pače''. Nosila neku šljampavu garderobu, vezivala kosu u rep i imala neke totalno nemirne šiške. Terali su me da urlam u sebi. Terali su me da plačem u sebi. Terali su me da naučim da budem bezobrazna. Terali su me. Sada se zovu-asistenti, konsultanti, organizatori, eksperti-prodavači magle. Ne samo da su promenili nazive, nego i ozbiljnost nivoa svog zanimanja-u smeru svoje koristi. Znalo se ko su smradovi. I oni su to znali. Jebite se svi u glas!

Tokom fakultetskih dana, imala sam trip da osnujem obaveštajnu službu.

Celog života, sakupljam gluposti. Uvek sam pamtila neke čudne stvari: datume rođenja komšija, majčinih prijateljica, sestrinih drugarica, brojeve tablica, vrstu kola, boju kola... sms poruke. Njihove.

Imali su sve što je potrebno da bi se moglo reći da su formirane ličnosti. Veoma privlačni. Znali su šta su imali. Mogli su sve i što je najvažnije-znali su da mogu. Veoma su bili hrabri. Stojali su iza onoga što... ne pišu. Oni su umeli da oproste, da zaborave. A, nisu imali šta.

Ona je bila uvek Ona. Sa svakim. Sa svakim pogrešnim. Sa svima. Bili su pored Nje. Odlazili su nečujno, slike su ostajale. Trebalo joj je vremena da se mozak pomiri da ni u približnim oblicima više ne prepoznaje boju kose, hod, glas, smeh... Redom ih je zaboravljala. Kada bi i poslednju stavku izbila iz glave, znala je da je se više neće sećati. Memorija je morala da se očisti-da bi se nova iluzija stvorila. Zemljo Majko, hvala Ti!

Ona će i dalje pisati. I silno želeti da Njega samo zagrli. 

''Njegov smeh nose ulice...''