Where it was, I shall come into being

onaj deo u vezi lazi?kakve lazi?

Ako imamo jako malo znanja, pa tako nedovoljno da uvežemo add-hoc Internet fragmente ispravno i koherentno, da li i koliko lažemo i foliramo okolinu?

IT, umetnost ili nova generacija?Roboti za sopstvenu evoluciju

Prosto neverovatna konvergencija! Čim se obrisala prašila posle .com pucanja počelo se pričati o još većoj revoluciji.
Heuristika nam postaje standardni alat da bi, možda, jednog dana bila jedini ozbiljan alat.

super je sto pricate da vas niko ne razume

Odgledao sam TED predavanja što je Gordana priložila i jedno daje interesantne primere iz heuristike (roboti koji stiču nova znanja bez da mi uposlimo neku ozbiljnu analitiku - tj finalno ponašanje se ne može na direktan način povezati sa polaznim modelima i sistemskim parametrima).

Sasvim slučajno, i u mom IT poslu nema više dokumenta gde ja ne mlatim slamu na temu "strukturalne dinamike" - sve nam je teže jako dobro uraditi posao analitičkim metodama, nego parametrizujemo rešenja - kontrolišemo ponašanje sistema promenljivima koje tek treba da se nađu. Tj ne znamo unapred.

I onda nalazimo finalno rešenje (tj vrednosti tih promenljivih koje donekle definišu sistem) heuristikom - kontrolisanom upotrebom nagađanja gde na kraju nismo sigurni, najčešće ni ne znamo, zašto je rezultat koji smo dobili dobar - a vidimo da odlično radi posao.

Ja mislim da će jednog dana heuristika postati jedini ozbiljan alat koji će pomerati granice u većini tehnoloških disciplina.

I mi se na blogu, npr, više uređujemo heuristikom nego analitikom sa strane nekog ko nas posmatra. Tj taj neko ne može predaleko dobaciti u analizi stanja bloga u ovo vreme za 3 godine, npr.

Kevin Kelly: How does technology evolve? Like we did

Interesantna je Kellyjeva rekurzivnost, i u stvari provokativna utoliko što će budućnost doneti priliku, bar misaonu, da se na tu temu postavljaju mnoga pitanja.

Naime, naša (telo pa tako u velikoj meri i duh) strukturalna dinamika je skoro potpuno ograničena fiziološkim danas. Ovo "skoro" je potrebno zato što tehnologija ne dozvoljava da to bude nepromenljiv fakat.

A tehnologija eksponencijalno napreduje! Tako, i rekurzija o kojoj Kelly priča će postati prebrza i "decentralizovana", postaće deo suštine svih stvari, na najnižim nivoima, i možda o njoj nećemo više pričati kao osnovnoj suštini evolutivnog procesa.

Tj kad struktura postane toliko fluidna, kao površina vode, na primer, mi više nećemo pričati o rekurziji, kao što (pretpostavljam) ne polazimo od rekurzije da bismo objasnili kako se površina vode smiri ako ukinemo izvor talasanja.

пристижу млађи којима ће то о чему надахнуто пишете бити нормално

Tehnologija nas sve prestiže tako da i mi u IT-ju, npr, imamo prečesto situacije gde ne možemo svi da priuštimo da znamo detalje neke inovacije ili modula, u smislu osnovne integracije i korišćenja, ne potpunog razumevanja, nego to rade "specijalci".

Rešenja, uopšte, postaju sve teža za razumeti tako da se kompleksnosti polako sakrivaju od nas. Mašinice se sve više automatski uključuju u naše mreže, konfigurišu, i od nas zahtevaju sve manje informacija.

Naslov za ovaj komentar sam pozajmio od Ray Kurzweilla, čiju je prezentaciju Gordana priložila: on daje primer malih mašinica koje su veličine crvenog krvnog zrnca, višestruko funkcionalni, i, npr, 10% ubačenih u krvotok umesto crvenih krvnih zrnaca mogu da akumuliraju toliko kiseonika, i da ga kontrolisano oslobađaju, da mi možemo da zadržimo dah 20 minuta.

Mi ovde ništa nećemo morati da učimo, tj nećemo osetiti nikakvu razliku - više moramo da učimo kad dobijemo novu plombu u pokvarenom zubu, da je ne polomimo i dok se naviknemo na nju.

у бег од мукле свакидашњице

To može da iskomplikuje, opet, ovaj isti Kurzweil :)
Njega mnogo cene kao vizionara i jedna od popularnih mu tema je i rezolucija 3D skenera (on je i sam zaradio neku kintu na OCR-u). Naime, i ovo su fragmenti koje sam ja zapamtio, neproverenog kvaliteta, 3D skeneri sa rezolucijom sad dostižu veličinu najvećih nervnih ćelija. Kako se ta rezolucija povećava u jednom trenutku će biti dovoljna da se u dovoljno detalja snimi svaka nervna ćelija i svaka sinapsa.

Ono što je i strašno i uzbuđujuće istovremeno je da je to manje-više fakat, kao i eksponencijalni rast kompjuterskih resursa. Tako, u jednom trenutku će kompjuteri biti dovoljno moćni da se taj sken aktivira u kompjuteru.

I sad zamislite, jedna plavuša, "слицем закосеним", sa ove strane vremena, vas skenira, a druga vas tamo, sa druge strane vremena, dočeka. Neka stara plavuša, isto u kompjuteru.

Ili neka nova, od krvi i mesa, za kompjuterom. Neverovanto kako trivijalan, relativno rigidan koncept "vrteti oko malog prsta" tako iznenada može postati neočekivano fluidan :)

"Дух из машине" није сишао да нам решава неки проблем, већ да нас омогући да тај проблем решавамо

To je još uvek tako, ali ja mislim da se svet kreće u stranu gde će razlika između "mi" i "oni", kad je rešavanje ogromnog broja problema u pitanju, sve više nestajati.

Kad se izoluje jedan problem (i to jeste pomalo brutalno kad je naša svest u pitanju pošto problemi retko postoje sami za sebe) i kod čoveka se dekonstrukcijom može doći. izuzetno često, do relativno jednostavnih algoritamskih obrazaca i ograničene potrebe za znanjem. Ovo je garancija, po meni, da će na ovakvim problemima razlika između nas sposobnih da rešavamo probleme, tehnologije sposobne da rešava probleme, i neke mešavine, polako da nestaje. Naravno, na kraju je ovo pitanje definicije iza reči "problem".

Podela na memoriju i procesiranje polako nestaje u IT-ju. Kao i koncept kompjutera kao jedne mašine. Mi sad kažemo da "network becomes computer" - to je jedna od osnovnih karakteristika Web2 dekade, ove sad. Uz sve veću primenu meta-podataka sve se veći deo procesiranja prebacuje u podatke. I namerno kažem "podatke" a ne "informacije".

Algoritam se decentralizuje polako. U budućnosti neće biti lako reći šta je i gde je "algoritam". Tj, to će biti moguće uglavnom na sve višem i višem nivou. Arhitekture sve više postaju Service Oriented (SOA) gde je aplikacija just-in-time kompozicija usluga. Na primer, kako Web Services ozbiljno zažive doći će vreme gde mi u situaciji gde nam zatreba rešavanje sistema diferencijalnih jednačina više nećemo morati ne samo da znamo kako se to radi za neku klasu tih jednačine, nego nećemo morati ništa da znamo i o osnovim pristupima tim problemima. Jednostavno, na mreži će postojati registrovani servisi koji to rade. Taj proces komponovanja će biti deo infrastrukture, tako da ni to neće više biti, kao pitanje, u vidokrugu onog ko rešava problem sa vrha.

A i taj vrh, sa formalizacijama raznih koncepata, taksonomijama, ontologijama, potpisima itd sve je lakše i taj "vrh" prebaciti u tuđi koš. Baš sa tom strukturalnom dinamikom, od infrastukture do algoritama, smo približili IT sisteme sa njihovom suludom brzinom procesu rešavanja problema do kojih naše analitičke moći još nisu dobacile.

Na primer, program može da pođe od grubog, parametrizovanog modela i regresivnom analizom traži parametre tog modela koji modeliraju energetske tokove i bilanse u nekoj zgradi. Dok je taj posao težak za čoveka, i dok čovek ne može da pređe preko nekih granica u preciznosti (ili su nedovoljno dobri algoritmi i-ili osnovni modeli komponenti i modula) IT sistemu to ne mora da bude problem - modifikuje parametre dok na odabranom skupu već postojećih i promerenih urbanih primera ne postigne teorijske rezultate koji se poklapaju sa praksom.

Ukratko, kompjuter se "sinhronise" sa realnošću bez potrebe da je razume i ume da kasnije reprodukuje, donekle, tu realnost uključujući i njenu dinamiku.

Tako uveliko i mi funkcionišemo ali unutar relativno uskog skupa problema - npr, mi ne razmišljamo svesno kako ćemo i koje pokrete povući da bismo ostali na nogama ako se okliznemo. Sve se desi podsvesno, u deliću sekunde. U mnogim situacijama gde mi zadržimo ravnotežu malo dete bi palo. Između nas su godine u kojima je heuristika uradila svoj posao. I ono što mi yovemo svesnim ponašanjem uveliko sedi na ogromnom broju podsvesnih fragmenata gde su heuristika i algoritamsko isprepleteni u nešto što nama nije lako dokučivo.

Gordanini linkovi su vrlo ilustrativni.

Pravo na slavu da smo mi rešili problem tako što smo uposlili heuristiku na pametan način možemo da iskoristimo samo jednom, i ovo je to vreme. Plus, možda, još par decenija. Posle toga neke probleme nećemo više rešavati mi. Često nećemo znati ne samo ko ga je rešio nego ni koji je to mix human-network koji ga je rešio. Otud meni "Deux ex machina" na onaj "antičko-grčki" način :)

Meni, u iole open-minded okruženju Google i Wikipedia, pa emails, web sites, blogovi, Internet uopšte imaju poprilično prosvetiteljsku ulogu. Što, ako ovakvo mišljenje ima i trunku kredibiliteta samo potvrđuje kako kad se izvuče onaj najopštiji pozadinski trend evolucije čovečanstva ogroman broj pojava ima naglašenu cikličnu prirodu.

Ovo o transfiguraciji je bila neodoljiva potreba da iskoristim Dantoa za malu provokaciju :) Ja i za laika premalo znam o filozofiji umetnosti.

Ovo mi je najlogičnije :) Ovako sve vidim.

Naslovnu ni ne čitam - ona mi je nelogična dok se vrti oko ljudi, a ne tekstova.

A u "Moji favoriti" stavljam tekstove gde želim da pratim komentarisanje.

i hoće li mu ostati –– našem voljenom umetniku –– išta – oko-lo – da u tome bude

Ako uzmemo prvu strofu:

There's a blue eyed girl with a red bow tie
and a string of pearls with one good eye
in a rainy town the chimney smoke will curl
no one likes clowns on the other side of the world
and the children know she'll never let me go.

Šta je to to što je umetnik uradio, a što je dramatično udaljeno od "običnosti"? Ništa, ja mislim. Kao što kad nas neko fizički udari pa nam prorade razni receptori za bol tako i ovde, umetnik je uzeo neku sliku iz okoline, zveknuo nas i promrdao nam "receptore".

Udario nas je "by transfiguring the common place", na neki čudesan način.

Naravno, svi umemo da mašemo perom, ali umetnik to radi mnogo bolje. Zašto? Zato što je talentovan, i ja dalje ne moram da idem, i ovo je predaleko. Možda si davno počela da pišeš zato što si videla uvojak kose na glavi Virginije Woolf i tvoj talenat je u stvari ta eksplozija strasti da pišeš i gomila stvari koje nemaju nikakve veze sa pisanjem, verbalnim, lingvistikom.

Možda je tvoj talenat samo organizacioni fenomen u najčistijoj formi.

Što se mene tiče, "razvoj događaja" je u našim glavama. Konzumentima. Sigurno da imamo mnogo zajedničkog i ja ne znam šta je to - neka zajednička priroda, odrastanje, život uopšte. Zato slično reagujemo na delo, u grubom smislu.

Ali kao što je delo samo taj vešto izvedeni udarac, ključ u naš unutrašnji život, tako nam je i slična vidljiva reakcija samo slična spoljna projekcija.

A unutra. možemo da budemo fundamentalno različiti.

ali šta ćemo sa dodirivanjem sunca samo kroz prozor ili zaboravljanjem mirisa trave

Nema zamene dodiru prirode i ljudi. Ja se više nadam da će net udariti po buljenju u prazan papir i besmislene novine ili TV programe, u kratkom roku, pa se pitam šta ćemo i kako sa ovom novom fragmentiranom kakofonijom.

Šta će posle biti je u domenu fantastike ionako pa je ok pustiti mašti na volju.

pa ko se snađe u bezbroju provokacija – snađe ! a ko se snađe kvalitetno – ima pravo da priča

Svi ćemo da pričamo, ko što sad svi imamo mobilni :) Pričaće i deca, i starci.

Ja mislim da će biti lakše snaći se nego što je to slučaj danas.

pa u tom novom i umetnost mora na reviziju

Pa da, neka opšta fuzija se dešava. Možda je najtalentovaniji umetnik juče bio neki Kinez, seljak, u polju pirinča, za koga niko nikad nebi čuo pošto mu u 15-to časovnom radnom danu u polju nije ostajalo mnogo prostora nego da recituje poeziju sam sebi.

A sutra opšta fuzija, pa inteligent exchange. Internet je već sad glue-logic te fuzije.

ostaje da se nadamo da ćemo dorasti tome

Mi nosimo dosta prošlosti na leđima, i ne možemo pobeći od zadatka da je konstantno renormalizujemo. Ali gledam klince, sad uglavnom mlađu ćerku, 11 godina, i njene drugove. Sad, uz sav taj silni Internet nema veze na koju temu im je esej za domaći al mora da bude i lepo veizuelno organizovan.

Pre neki dan katastrofa u kući kad je domaći morala da odštampa na crno-belom printeru pošto je ink-jet ostao bez jedne boje.

A čini mi se da se klinci igraju mimo tehnologije neko solidno vreme i da su Internet vreme ukrali od TV-a. Tako i treba: supply-centric TV, kakav je do sad bio, ustupa mesto consumer-centric Internetu

nisam sklona da verujem da nam net donosi neki novi komunizam. A možda je previše od duha iz mašine TO očekivati

Super paralela, informativni komunizam.

Nisam ni ja sklon da u to verujem :) U najmanju ruku, jeste da nudimo po mogućnostima, uzimamo po potrebama, ali nas i zveknu kad nemamo potrebu za tim, osim ako ne izbacimo interakciju iz života :)

Zaostajanje je pitanje korisničkog interfejsa - kad tehnologija vidi da smo previše zaostali ona se vrati pa nas uhvati za ručicu, bar se ja nadam :)

to će onda biti (1 od) misija našeg duhaizmašine – ja se nadam

Slično mi je bila i tema kad sam počeo da blogujem - Informativni Aikido. U stvari najbolji ishod gde nam tehnologija jednostavno omogući da zadovoljimo radoznalost, bilo gde i bilo kad.

Tj tehnologija iskoristi snagu naše radoznalosti (u stvari, koristimo je mi, ali se asimetrija pomalo gubi ako je radoznalost naglašena ili nezajažljiva).