-Haha, spavas po kucama! - kliberio mi se kolega Maresh, noseci kafe u papirnim casama, a ja sam se iz mesta setila mog druga Ljubise, koji je radeci kao konj po firmama, od jutra do mraka kod klijenata, povremeno i zadremao u istima, pa je s razlogom smislio i slogan "spavam po firmama".
- Moram, dolaze mi gosti! - objasnjavala sam njemu i u telefon, svesna da zvucim vishe nego glupavo. Mislim, ko jos pali od kuce kad mu dolaze gosti?
- E, dodji, dodji sto pre, radujem se! - rekla mi je moja drugarica Ljubica Beljanski Ristic, pa sam zapucala na Dorcol u Pancicevu, da mirisem reku s prozora i pricam do kasno u noc o Bitef polifoniji i lepim stvarima.
Ljubica mi je dala bledo plavu spavacicu s vezenim cveticima i rupom na dupetu. Rupu je progrizao njen pas Aron, kad je bio stenac. Naravno da mi se uvalio u krevet i sklupcao pored mene, neodoljivo liceci na Bambija.
A ja sam nekako bila beskrajno srecna sto su ta deca dosla i nadala se da im se dopala pita s pecurkama koju sam im napravila za dobrodoslicu.
Klinke su dosle vozom, s cokoladicama, bombonama Bronhi, vrecama za spavanje (Marijana je javila da nemamo osam kreveta) i puno lepih zelja da u dva i po dana po prvi put upoznaju Beograd.
Marijana se sa ovom decom upoznala dok je volontirala ove godine na filmskom festivalu u Motovunu. Priznajem, bilo mi je stalo da ide, jer ni ona ne poznaje Hrvatsku. I naravno, tamo su se svi totalno i neodoljivo sprijateljili. Tome Motovun i sluzi, da citiram Rajka Grlica.
Sta sam htela da kazem? Paaa, da sam nekako bez razloga srecna. I da mozda ima nade za sve nas sve dok su ove nove generacije ovako ludo simpa i komunikativne i radoznale:)
