MUTA BRAK

Još jedna od, redovno, pogrešno tumačenih i shvaćenih, i od nekih modernista, često kritikovanih elemenata šiizma u muslimanskom svetu jeste privremeni ili Muta (muta’h) brak.

Definitivno je istorijski utvrdjena činjenica da je na početku Islama, u vreme početka objave i iseljenja Alahovog Poslanika, odnosno Muhameda, u Medinu, zajedno sa stalnim brakom medju Muslimanima bio praktikovan i privremeni, ili muta brak.

Muta brak ili brak na odredjeno vreme, isto kao i obični, stalni brak, ne važi bez ugovora kojim se odredjuje pristanak i odobrenje, a kad žena kaže – udajem se za tebe na mehr (dar), koji vredi toliko i toliko, i za vremenski period koji traje toliko i toliko, pa prihvatam venčanje.

Uslovi za ovaj brak pomenuti su u knjigama fikha imamita, (Shi’a), kao npr, odredjivanje mehra, (dara), i vreme venčanja.

Venčanje je važeće na osnovu ugovora koji je napravio taj par. Isto tako, zabranjeno je sklopiti muta brak sa ženom koja ima muža u običnom, tj. stalnom braku.

Takodje, žena nakon prolaska pomenutog vremena u muta braku treba da sačeka ‘iddah, znači da ona može da se venča, jedino posle završetka dva menstrualna ciklusa, ili četiri meseca nakon smrti muža.

Izmedju para venčanog muta brakom, ne postoji nasledstvo, a sin rodjen u ovom braku se smatra sinom kao i u stalnom braku, a kada se tiče nasledjivanja i prava koja treba priznati njemu.

Kao što se vidi, muta brak u svojim pravilima i uslovima nema ništa što navodi na blud kao što to kažu neki ljudi.

Kao primer može da se navede slučaj Zubejra Sahabija koji je ovim brakom oženio Esmu, Ebu Bekrovu kćerku. Iz ovog braka su rodjeni Abdulah i Urva ibn Zubejr. Ove ličnosti su pripadale najčuvenijim prijateljima Alahovog Poslanika, Muhameda.

Očigledno, da je ovaj brak bio nezakonit i vrsta preljube, koja je po islamu jedan od najtežih grehova i za sobom povlači teške posledice, on nikad ne bi bio praktikovan od ljudi koji su bili medju uglednim ashabima. (Većina muslimana smatra svakog ko je poznavao ili video Poslanika, tj Muhameda, verovao u njegova učenja, i umro kao musliman, ashabom).

Privremeni brak je takodje bio sklapan od vremena iseljenja do smrti Alahovog Poslanika. Čak i posle tog dogadjaja za vreme vladavine prvog halife i jednog dela vladavine drugog, muslimani su nastavili da ga praktikuju sve dok ga nije zabranio drugi halifa koji je onim koji su ga praktikovali zapretio kamenovanjem. Drugi halifa je, prema svim izvorima, napravio sledeću izjavu:

“Za vreme Alahovog Poslanika i Ebu Bekra, (jednog od Muhamedovih najpoznatijih prijatelja), postojala su dva mutaha koja sam ja zabranio i kazniću svakog ko ne posluša moja naredjenja. Ova dva mutaha su muta u vezi hadždža, (Hadždž el-muta je vrsta hodočašća koji je ozakonjen pri kraju života Muhamedovog, Alahovog poslanika), i muta u vezi žene”.

Mada su se u prvo vreme neki od ashaba i njihovih sledbenika protivili ovoj zabrani drugog halife, od tog vremena suniti, (sunniti), su počeli da smatraju da je muta brak nezakonit. Šije, (shi’e), medjutim sledeći učenje Imama iz Poslanikove Porodice, nastavili su da ga smatraju valjanim kao što je i bio za vreme samog Alahovog Poslanika.

Šije i njihova braća suniti se slažu u tome da je muta brak pomenut u kuranu, (kur’an), ajetu 24 sure Al-nisa:

“…a ostale su vam dozvoljene, ako želite da im venčane darove date i da se njima oženite, a ne da blud činite. A ženama vašim s kojima ste imali bračne odnose podajte venčane darove njihove kao što je propisano. I nije vam grehota ako se posle odredjenog venčanog dara, s njima nagodite”.

Oni se takodje slažu da je Muhamed odobrio da se praktikuje muta (muta’h), i da su ashabi u vreme Muhameda sklapali muta brak.

Stvarno, reči drugog halife navedene ranije, najbolji su dokaz da su sve do vremena njegove zabrane takvi brakovi bili praktikovani.

Legitimnost muta braka, isto kao i razvoda, takodje se razmatra i sa stanovišta zakonodavstva i čuvanja javnih interesa. Očigledno je da se zakoni i propisi izvršavaju sa ciljem očuvanja vitalnih interesa ljudi u društvu, i obezbedjivanjem njihovih interesa. Legitimizacija braka unutar ljudske vrste, od njenog nastanka do danas je odgovor na nagonsku težnju za polnom zajednicom.

U toku cele istorije ljudskog društva medju svim narodima na zemlji, stalni brak je bio neprekidno praktikovan. I pored ove činjenice, u svim zemljama na svetu, u velikim i malim gradovima, skrivenim i javnim mestima, i pored svih napora da se to zabrani, dolazi do vanbračnih polnih odnosa i preljube. Ovo je sam po sebi najbolji dokaz da stalni brak nije u stanju da zadovolji polni nagon svakog i da za ovaj problem mora da se traži rešenje.

Uzimajući u obzir činjenicu da stalni brak ne zadovoljava seksualni nagon odredjenih ljudi i da prema Islamu vanbračni odnosi i preljuba važe za najotrovnije poroke koji uništavaju čistoću i urednost ljudskog života. Islam je pod posebnim uslovima moralne prirode, ozakonio privremeni ili muta brak.

Ovi uslovi podrazumevaju neophodnost da je žena neudata, da se privremeno uda samo jednom i za samo jednog muskarca, i da posle razvoda treba da sačeka period za vreme kog može ponovo da se uda, (iddah), koji je jednak polovini dužine koja se čeka u slučaju stalnog braka.

Ozakonjenje privremenog braka u Islamu je uradjeno s ciljem da se unutar svetog zakona dopuste mogućnosti koje minimalizuju grešne posledice ljudskih strasti, koje, ukoliko se zakonski ne usmere, mogu se manifestovati na mnogo opasniji način izvan strukture verskog zakona.

Sastavio: Aleksandar Todorović Bekan